Šta sam naučila o životu i ljudima od 'baba-sera' na beogradskim pijacama

Zovemo ih 'baba-serama', tu instituciju u izumiranju, koju polako zamenjuju automati, pa su prisutne pod obavezno još jedino u klozetima po pijacama, autobuskim i železničkim stanicama, eventualno parkovima. Ovekovečene su pesmom Bore Čorbe, sa jasnom aluzijom na odsutne intimne trenutke kad se “unutra plače”.

Pominjemo ih i u filmovima, iako u posprdnijem tonu: pamtimo tri ispružena prsta Eve Ras iz “Mi nismo anđeli”, metaforu švalerskog sunovrata glavnog protagoniste. Takav smo narod, vickast do bola, sve više tuđeg kako nam “kola” srljaju nizbrdo.

U našoj svesti, javni WC-i su mesta za izbegavanje, ako je ikako moguće, pa zapišavamo ćoškove i kontejnere. Seremo po ulazima. I, tek kad nemamo druge, koristimo javne toalete, a kad se olakšani upustimo u razgovor sa tim skromnim ženama, čuvarkama i higijeničarkama, shvatamo da od njih svašta može da se nauči.

Recimo, kako lični napor nema veze sa platom, kako lepa reč i gvozdena vrata otvara, kako se prašta, voli bližnji, i kako se sve to vraća uz nagradu, ne novčanu, naravno. Kako biti nasmejan, a da obavljaš jedan od najpotcenjenijih poslova… Kako da nipodaštavanje podnosiš sa dostojanstvom. Kako da svet vidiš lepšim očima, iako si svedok svih njegovih falinki, jer na tim mestima svako je ogoljen, ne samo bukvalno.

Tako svako ko je ikad overio klonju na Kaleniću dobro zna Dudu, finu i prijaznu, što iz kućnog vaspitanja nikad prva ne progovara. Spazite li je sa leđa, kako portvišem otire pod, pomislićete da je devojka, utegnuta u tufnaste helanke. I po njenom licu, ukoliko ga primetite, zaključite da je mlađa, da je daleko od penzije.

Šta je to Dudu dovelo u ovo vračarsko podzemlje? Klasična sudbina luzera tranzicije, kakvi smo svi pomalo. Firma, konkretno – Precizna mehanika, propala je pre skoro deceniju, a ostala potreba da se preživi, makar do sutra.

- Otišla sam sa mužem na Kvantaš, tamo me priteralo - počinje Duda svoju ispovest, direktnu, otvorenu, pa se pitam zašto mi, drugi, svoju zlu kob pratimo jadikovkama. Ona tome nije sklona, ona će pre da prećuti, nego da kuka.

Ispostavilo se u toj površnoj spiki sa budućom koleginicom, da je glavni gazda svih pijačnih ćenifa u potrazi za radnicom. I prijavila se, bez blama od takvog zanimanja.

Šta bih ja rekla na ovakvu ili sličnu ponudu sudbine? Sa indignacijom bih je odbacila. Zar JA da čistim tuđa govna, lokve mokraće, možda i povraćke? Za Dudu je ovo bila šansa koja se ne propušta: sve je bolje od sedenja kod kuće i vrtenja palčeva.

Radom se dokazala, pa trajno ostala na frekventnom Kaleniću. Međutim, tu je od sjaja pločica i sanitarija, važniji međuljudski odnos, živa reč sa prolazećim. Pa je za Dudu svaka “stranka” imenom poznata, a ako češće svraća, i po porodičnim prilikama.

Za mene bi svi ti ljudi, umorni, često osorni, bili tek bezoblična masa za kojom bih histerično spremala. Svi bi me nervirali.

Ne i Dudu. Ona se samo smeška i na neviđene bezobrazluke. Pravi se da ih ne primećuje. Pa jednu vremešnu “gospođu” što je dobauljala da se faktički zapere n lavabou, a pravda se što neće da plati jer “WC nije ni koristila”, ispraća ljubaznim pozdravom. Ja bih tu babuskeru verbalno satrla! Da joj ja j… milu majčicu.

I šta bih time postigla? Samo nepotrebnu tenziju.

A šta bih uradila da se neko prodere: “Dudo, dolazi odmah, ovde se neko uneredio”? Navukla gas-masku i pohitala, ili dala otkaz, momentalno.

Ne i Duda. Ona je taktična. “Pogan” neće pobeći, “analitičarka” stanja će otići, a naš razgovor je Dudi prijatan, iako se odvija preko šaltera. Nema gde da me smesti u svom sobičku, premda prostor od metar sa metar i nema adekvatnog naziva.

- Evo, sad ću - veli, i nastavlja da slaže smotuljke toalet-papira, kao da meditira. Više sluša no što kazuje. Kad kratka stanka u stampedu kroz klozet dozvoli, ona trkne da mlazom iz creva odagna tragove žurbe i bahatosti.

- Pa, i nije nešto – komentar govori da je i na mnogo gore navikla. I da nije bilo nužde za dramatizacijom situacije.

Možda još pažljivije nego što priprema pribor za brisanje sramotnih delova tela, ona slaže gazdin novac u kutiju. Ja bih ga sigurno prebrojavala, i poredila sa sopstvenom platom od 22 hiljade, za dve smene u cugu, bez vikenda i godišnjih odmora.

Duda je, s druge strane, svesna da bi joj gazda odmah našao zamenu u ovoj naciji nezaposlenih, iako sigurno traljaviju.

Koliki je-toliki je, njen dinar je vredan, u znoju lica zaslužen. Da smo svi takvi, odavno bismo odmakli sa svoje neslavne ekonomske pozicije, prva je klozetska lekcija, zaokružena ponavljanjem naučenog od roditelja.

Ma kako taj dan i Dudina klijentela drugo prikazivali u mojim očima (aroganciju, potcenjivanje, lažnu snishodljivost…), ona hvali svoje mušterije. Fini su, dobri su, ona zaista misli, učeći me altruizmu ili bar toleranciji.

- Svako ima svoju muku - zaključak prati sleganjem ramenima, pa mogu samo da naslutim čega se sve naslušala, a da ni jednu tajnu nije odala. Ja bih na dupe progovorila, svaku stranku sa novom ogovarala. „Isprskala sve k’o guska“, kako je opisala jedna rmpalijka saldo svoje prethodnice, one što je kabinu „uneredila“.

Da li taj mir Duda zadobija hipnotičkom radnjom cepkanja papira? Da li je od stresa oslobađa ribanje i zatiranje smrada hemikalijama? Ili je mir rezultat poveravanja tih svačijih muka o kojima priča? Ili je naprosto takva – fina i prijazna?

- Na jedno uvo uđe, na drugo izađe – narodnom mudrošću tumači svoju tvrdokornost na razne uvrede, više ponašanjem no rečju. Reči sluša samo ako imaju težinu ličnih dilema, kada svoju klijentelu posavetuje, u meri da previše ne zadre u tuđi prostor komfora. “Niko ne voli pametovanja“, rekla bih da kaže iz ličnog primera, da sve što je ružno Duda nije zaboravila.

Od 64-ogodišnje Živane Vasić, čije je radno mesto u dnu pijace na Banovom brdu, daju se preuzeti još neki principi duhovnog uzdizanja. Recimo, kako da se stalno smeješ očima. I kad govoriš o ovom danas, ali i prethodnom stažu u građevinskoj firmi „Kabal“, ili u ugostiteljskom preduzeću „Tri grozda“, gde je bila pomoćna kuhinjska radnica, sve dok se jedno po jedno nije ugasilo. A taman je uzela kredit, tri godine pre sticanja prava na penziju.

Zašto da ne odašilje toplinu iz tih „ogledala duše“, kad joj se nova poslovna prilika odmah ukazala. Iliti šansa da otplati gro preostalih kreditiranih rata. Ona je, odmah se vidi, i na malom zahvalna, da li sudbi, Bogu, ili svetoj Petki čija nas ikona posmatra sa jednog od zidova.

Njen mir je solidan poput Dudinog, izgrađen u okvirima iste škole filozofije. A to je nešto što ne možeš da nabubaš. Već da shvatiš, premda je to teško kad je neko sklepan po aršinima hijerarhije. Mene živcira što su ti „nikogovići“ tako nestrpljivi, besni zbog nečeg na sebe, pa to prenose na nejake kao što je Živana.

Ipak se trudim da skinem komunikacijske trikove, to uslužno „dobar dan“, „izvolite“, to dostojanstvo na mestu gde ga niko ne očekuje. Čudim se njenom strpljenju, objašnjavajući ga temperamentom.

Međutim, ima nečeg i do prakse, u „Tri grozda“. Tu je „bila gospođa“, stalno nosila suknje, dok je sad vazda u pantalonama. Razlog je praktičan, ali i etički: kad joj se ćerka udala, bila je sramota pred zetom da joj noge nekad sevnu ispod haljine. „Ne ide“, za Živanu na ovom mestu nema potpitanja.

Tako mi predaje znanje iz bontona, ali i ukazuje na kvalitete dame, preko potrebne i u javnoj klonjari.

Ali, zna ta dama i da se pobuni. Da se izbori za nešto važno, kao što je pravo na kašnjenje. Oduvek je „mrzela rano ustajanje“, naime. Pa kad stigne na posao, a red se već dobrano sakupio, ona se, kaže, izvinjava, ali ne trpi soljenje pameti. Uglavnom oćuti, ali kad je neko baš uporan, odbrusi mu u stilu: dabogda ti ovo bio najveći problem.

Ko posle tako nečeg može bilo šta još da joj spočita? I kojoj bi se višoj istanci, uopšte, žalio?

Da je mušterije, stranke, klijentela, ili naprosto – priterani, vole, govori sasušen buketić karanfila sa pijace, što nije alatka udvaranja, već izraz platonske simpatije „jednog čičice“.

Živana ima svog „čiču“, ali ga viđa isključivo kad joj se prohte. Slično je i sa unucima i praunucima, ćerkama, sinovima,zetovima, snajama… Sve ih voli „do ludila“, ali čuva integritet. Svoje parče komocije.

Ne uvek, i ne po svaku cenu, podrazumeva se. Stoga jednu kiflu gricka po ceo dan. Da prezalogaji k’o čovek, Živana nema vremena, iz čega ishodi evaluacija gradiva o rangiranju ega: to „ja“ je moćnije i jače, ako ne baca senku na drugoga.

U svemu bih bila drukčija: na mušterije bih se izdirala, familiji (da je imam) ugađala… Sebe zaboravljala dok mi ne padne mrak na oči, a onda osula paljbu na najbliže. U slučaju baba-sera: sve te ljude kojima (u dve smene) spremaju papir, i uklanjaju belege. Za kojim bih ja lično psovala i kunula, baš kao jedna ljutita vlasnica zlatnog sekutića („dabogda ga rak izeo što se uneredio“).

Radmila, iako znatno mlađa od Dude i Živane, daje još dragocenije pouke. Kako fokusom na nešto možeš sve drugo da prenebregneš.

Radmilin je „ofis“ prostraniji od prethodnih, izdužen kao hodnik, sa dva šaltera, prema muškom i ženskom nužniku. Odatle vas posmatra gomila očiju, kučića i mačića.

-Ovo je Partizanovac - predstavlja crno-belog mačora, njoj najdražeg. Od kuće u transporteru donosi i druge ljubimce (Garfilda, Sivku, Žuću, Medu, Tašu, Mašu, ili nazvane po drugačijoj prvoj asocijaciji, kad ih spasi sa ulice ili iz kontejnera), ali to ipak čini selektivno, za sobom dovlači samo one koji za njom „plaču“. Cela ih Cvetkova pijaca poznaje.

- Toliko ih volim, za njih bi’ umrla - svakih malo ponavlja, ljubeći životinje u gubice. Oni uzvraćaju, predenjem i mahanjem kudravih repova.

Znaš kad bi meni palo na pamet da svoju Vidojku vucaram? Pustim je da se sama snalazi, mačka je, zaboga.

Rada je magnet i za ljudsko društvo, sobičak – a takav naziv gabarit prostorije sada dozvoljava, kao i mali televizor i gomila buvljačkih ukrasa (ona „obožava“ i nakićene vazne, korpice, suvenire sa mesta koje nikad nije pohodila), često je dupke ispunjen familijom, prijateljima i poznanicima. Tu se greju zimi, kvarcno, dok ih leti hladi Radmilina duševna harmonija.

Da prehrani svu tu menažeriju, Rada uveče dotrči s posla, na brzaka se istušira, a onda ide da šljaka po domovima gospođa. Sve je cene i poštuju, al’ ne bez provere.

- Sakriju novac ili zlato pod tepih, pa se iznenade što sam prijavila da sam to pronašla – malo joj dođe krivo zbog raširenih predrasuda.

S njima se bori i kad o tome nema pojma, što se dešava baš na mom primeru: do jednog trenutka u svemu kooperativna, ona prestaje da bude takva nakon što joj se veliko breme stropoštalo na pleća. Račun za struju od 32 hiljade dinara.

- Da li nas to loži da joj damo novac, ili hoće da nas o’ladi - pitam se sa fotoreporterkom. Da sam žrtva svojih predubeđenja, pokazuje to što Radmila odlučno odbija da primi poklone – kutiju keksa i kilo trešanja. I što uvek prečuje ponudu finansijske pomoći na ime EDB dugovanja.

Sram me obliva, pa od Radmile dobijam najvažniju pouku: kako sam ogrubela, okoštala u stereotipima. Da li baš svaki Rom žicka, ili nam je ovo generacijski usađeno? A mi smo previše skučeni da se protiv toga izborimo?

Možda bih joj svoju grešku i priznala, ona to zaslužuje, a mojoj savesti je potrebno, da Radmila nije zaokupljena hranjenjem tek progledalog mačeta (na cuclu, pipetu je preraslo). Nju bi to možda kosnulo, a možda ni dodirnulo, dok ne zadirem u dobrobit životinja.

- Svakom gazdi kažem da ne mogu da bez njih živim ni radim - tvrdnju afirmiše konstantnim maženjem ka dlanu ispruženih vratova. Ljubav je uzajamna, što se retko dešava između dva ljudska faktora. Jer, životinje bolje osećaju i uzvraćaju energijom, koju ljudi samo sisaju, pa od Radmile pažnju očekuju i čovekolike prišipetlje. Ona im to ne uskraćuje, dogod ne trpe Partizanovac, Sivka, Maša, Taša i ostali.

- Oni su bespomoćni, od nas zavise – Radmila je neplaćeni glasnogovornik društava za zaštitu životinja i sličnih institucija, ali svoje stavove i praksom zagovara. Stoga je poslednja lekcija namenjena i lažnoj dušebrižnici u mojim nedrima.

Odlazim obogaćena, ali zazirem da ponovo svratim do Dude, Živane, Radmile… Još nisam prethodno gradivo svarila. Nisam ga životom prihvatila. I dalje gledam tuđa posla više no svoja, zavidim na zaradi preko svoje grbače, uvek drobim kad tuđi haos rašćišćavam… U autobusu stiskam tašnu kada stojim pored tamnoputih saputnika. Od ljudi očekujem, kao i od životinja.

Ne znam da volim, da se bez predajem bez straha da ću nešto da izgubim. Od tog svog kvazi-ja koje bi raskrinkao bar privremeni rad u javnom nužniku. Na mestu gde sve izlazi na videlo.