Fotografija

Fotograf ponovo stvara izgubljenu istoriju svoje porodice

Fotografije Čeda Hilarda grade narative njegovih afričko-američkih predaka, i popunjavaju prazan prostor koji su ostavili ropstvo i migracije.

pisao Clara Mokri
28 Jul 2018, 6:00am

Sve fotografije: Chad Hilliard

Kada je Čed Hilard imao 11 godina, sa svojom porodicom je posetio Dizni Vorld u Orlandu. Poslednje večeri putovanja, otišli su na paradu. Njegova tetka, koja je tek dobila svoj prvi ajfon, zamolila ga je da napravi par fotografija.

"Slikao sam taj vatromet, i svi su komentarisali koliko su slike sjajne i lepe“, priseća sa preda mnom Hilard, u jednom kafiću u Long Ajlend Sitiju, Njujork. "Dopale su mi se pohvale i bio sam uzbuđen zbog toga što sam našao nešto u čemu sam dobar“. Hilard je tek kasnije shvatio da je entuzijazam njegove porodice izazvao kvalitet ajfonove kamere, a ne njegova čudesna fotografska veština.

Uprkos činjenici da je Hilardov inicijalni uspeh u fotografiji možda bio nesporazum, on se svakako dokazao kao obećavajući i talentovani mladi škljocadžija. Hilard je upravo diplomirao i fotografiju i etnicitet, rasu i migracije na Univerzitetu Jejl. Inkorporirao je oba polja svojih studija da bi razvio projekat koji koristi fotografiju da bi dao vizuelni narativ priča njegove porodice.

"Uzimajući u obzir prirodu afričko-američke istorije, to što su koreni moje porodice u trgovini robljem znači da nema mnogo dokumentacije“, objašnjava Hilard. "Želeo sam da iskoristim svoju kameru da popunim rupe u poreklu svoje porodice“.

Kada je započeo rad na ovom projektu, Hilard je angažovao glumce i prijatelje da igraju članove njegove porodice. Međutim, tražiti od nekoga da nastani njegov lični narativ, kada imaš sopstvenu porodicu sa ličnim životnim pričama, nije delovalo iskreno. S toga je Hilard brzo odlučio da za njega i njegovu porodicu ima više smisla da članovi njegove porodice portretišu njegove pretke na fotografijama. To je značilo da će i on, pored fotografisanja svojih voljenih, stati pred kameru i uz pomoć kostima predstaviti različite uloge koje su njegovi preci igrali – stolare, inženjere, zatvorenike i robove.

"Rad na ovim fotografijama mi je pomogao da bolje objasnim kako im je tada bilo“, objašnjava Hilari.

Uprkos duboko ličnoj prirodi njegovog rada, Hilard se nada da će ovi prizori povezati ljude i naterati ih da razmišljaju o sopstvenim porodičnim istorijama.

"Misli da bi pogrešna predstava koju bi ljudi mogli da imaju bila to da ovaj rad govori strogo o rasi, ili strogo o američkoj istoriji“, kaže Hilard. "Ja slučajno stvaram rad koji je koncentrisan na afričko-američko iskustvo, zato što je to moje sopstveno proživljeno iskustvo. Međutim, ne želim da ta realnost odvrati druge od toga da razmišljaju o sopstvenoj porodici dok gledaju moje radove. Moj rad je namenjen ljudima kao što sam ja, ali to ne znači da ne želi da uvuče i one koji su drugačiji od mene“.

U dodatku Hilardovim aktivnim naporima da dopre do šire publike, on se nada da će njegov rad proširiti narativ i istoriju afričko-američkih muškaraca, i rasne koncepte u Americi.

"Važno je da ljudi budu svesni da su porodica i nasleđe vid privilegije. I važno je da oni koji nemaju takve privilegije ne budu osramoćeni. Umesto toga bi trebalo da budu ohrabreni da traže deliće koji nedostaju, da bi se osetili potpuno“, objašnjava Hilard.

Takva inkluzivnost i svest su očigledni i u Hilardovom pristupu procesu fotografisanja. Uglavnom uvek slikajući velike formate, 4x5, on se trudi da tokom svakog fotografisanja saradnja bude što je moguće veća.

"Nisam veliki pobornik autorstva“, priznaje Hilard. „Inicijalno dođem sa idejom kakvu vrstu slike bih želeo da napravim, i trudim se da osmislim stvar tako da tu viziju ispunim koliko god mogu. Jednom kada napravim prve snimke, ostavljam onome koga fotografišem da osmisli sopstvenu fotografiju. Pokažem im kako da upotrebljavaju kameru, i puštam ih da stanu u koju god pozu žele. Ponekad oni odluče da umesto toga fotografišu mene. Za treću fotografiju udružujemo snage, da bismo shvatili šta nam se dopada kod prve dve, ili uradimo nešto potpuno drugačije. Dopada mi se ideja izvođenja čina fotografisanja nekoga, kome onda dozvolim da to učini meni. Do trenutka kada stignemo do treće fotografije, oboje se podjednako osećamo kao autori neke vrste rada“.

Pogledajte fotografije ispod.

Pratite Klaru Mokri na Instagramu. Da biste videli još radova Čeda Hilarda, kliknite ovde.