Ovaj tekst je deo našeg serijala Nove komšije, u kojem mlade izbeglice širom Evrope gostuju kao urednici VICE.com. Pročitajte poruku urednice ovde.---Mustafa ima 22 godine i dolazi iz Damaska, u Siriji. On je pre godinu dana stigao u Berlin, gde živi u smeštaju za izbeglice.Počeo sam da se bavim rvanjem pre četiri meseca. Nikad nisam rvao u Siriji, iako bih se povremeno, naravno, porvao sa bratom, rođacima ili prijateljima – bez pravila ili taktike. Moj prijatelj Abdul živi u istoj spavaonici u Berlinu kao i ja, i on me je jednog dana poveo u svoj rvački klub. Rvamo tu zajedno triput nedeljno. Dobro se slažem sa svima, iako ne govorimo isti jezik – ovde imate ruske, arapske, poljske i nemačke momke. Ne pričamo među sobom mnogo, ali mislim da se može reći da komuniciramo pokretima i da smo kroz to postali zaista dobri prijatelji. Moj prijatelj Saleh, koji bolje govori nemački od mene, sa zadovoljstvom je preveo ovu moju priču s arapskog na nemački.
Reklame
Fotografije: Nikolas Švajger, koji tri meseca prati rvače iz kluba Weddinger LöwenZavoleo sam rvanje od prvog časa. Ponekad sam nesrećan kad osetim da sam suviše slab ili da ne mogu da izvedem neki zahvat. Ali kad se to desi, moj trener mi ponovo pokaže taj zahvat i kaže mi da ga ponovim, samo sporije. On me zaista motiviše i podržava kad god zapnem negde. Rvanje zahteva mnogo energije. Navikao sam na trening izdržljivosti, zato što igram fudbal, ali posle prvog treninga rvanja bio sam potpuno iscrpljen. Rvanje sa drugima je najteže, ali vežbe zagrevanja mi takođe oduzimaju mnogo energije. Ali volim ovaj sport, zato što mislim da od njega ojačaš i postaneš hrabriji nego u bilo kom drugom sportu. Fudbal je za mene postao više neka vrsta društvene igre nego sport.Dan mi počinje u devet ujutro. Imam časove jezika do jedan i kurs integracije do dva. Tokom tog kursa učim mnogo o nemačkoj kulturi i etici. Već smo išli i na dve ekskurzije – jednu u Centar za zaštitu životne sredine, drugu u Egipatski muzej. Konačno, odlazim i u džamiju jednom nedeljno. Inače ne izlazim mnogo, već se umesto toga vraćam u spavaonicu posle časova da bih sebi skuvao nešto. U danima kad imam trening rvanja, spremam sebi mnogo hrane – uglavnom od krompira i piletine. Naučio sam kako da spremam arapska jela u školi u Siriji, i mislim da sam postao prilično dobar u tome.
Trening traje od osam do pola deset uveče. Posle toga dolazim kući iscrpljen, ali obično ostajem budan do jedan pričajući telefonom. Uglavnom razgovaram sa braćom i sestrama na Fejsbuku i WhatsApp-u. Moji roditelji su poginuli u Siriji, ali moja braća i sestre i dalje žive tamo.
Reklame
Trenutno pokušavam da nađem posao, ali ne bih voleo da mi to poremeti moje treninge. Želim postanem sve bolji u tome i učestvujem na što više takmičenja, čim budem spreman za njih. Znam da moram još mnogo da učim – moj trener kaže da bih mogao da budem spreman za prvi prijateljski turnir u maju.
Sve do tada, nastaviću da treniram. Uvek sam tačan, rukujem se sa svima i razmenim nekoliko reči sa drugarima iz tima pre nego što počnemo. Iznosimo strunjače zajedno i vraćamo ih posle završenog vežbanja. Ovaj klub mi mnogo znači i veoma sam zahvalan što sam tu. A sada me izvinite, moram da idem da se presvučem – trening samo što nije počeo._Potpišite UNHCR _peticiju_ koja poziva vlade da obezbede sigurnu budućnost za sve izbeglice ovde._Mustafin rvački klub Weddinger Löwen (Venčani lavovi) opstaje na 10 evra mesečno koje plaćaju njegovi članovi. To znači da dobija ukupno oko 200 evra mesečno, ali rvačke strunjače koštaju mnogo više. "Imamo na raspolaganju mnogo manje novca od drugih klubova, ali naši momci i dalje bolje prolaze na turnirima", objašnjava dobrovoljac zadužen za rad s mladima Tolga. "Treniraju marljivo. Naš cilj je nacionalna liga." Ako želite da ih podržite, možete to učiniti tako što ćete donirati 5 evra na račun Weddinger Löwen, IBAN: DE23 1001 0010 0095 7241 03 / BIC: PBNKDEFF