putovanje

Putovao sam biciklom po najopasnijem putu na svetu

Stari autoput koji povezuje La Paz sa bolivijskom tropskom prašumom jedan je od najopasnijih na planeti. Za odvažne bicikliste, to je turistička destinacija.

pisao Miguel Ángel Vicente de Vera
03 Septembar 2018, 7:46am

Foto: Miguel Ángel Vicente de Vera za VICE Kolumbija

Verzija ovog članka prvobitno je objavljena na VICE en Español.

Put koji povezuje La Paz sa Los Jungas, bolivijskom prašumom, jedan je od najopasnijih prolaza poznatih čoveku: zovu ga el Camino de la Muerte, iliti "Put smrti". Sa nezaštićenim liticama visokim preko 800 metara, uskim neasfaltiranim putevima i nizbrdicom od preko tri kilometra, do sada je odneo pregršt života: sve do izgradnje novog puta 2006. godine, u proseku je tu godišnje stradalo oko 200 ljudi.

Ja sam Miguel Anhel Visente de Vera, putopisac i avanturista iz Španije. Sama pomisao na vožnju biciklom po najopasnijem putu na svetu ispunjava me adrenalinom, a na mom poslednjem solo proputovanju kroz Južnu Ameriku, znao sam da je to obavezna stanka na prolasku kroz Boliviju. Ovo što sledi je dnevnik moje vožnje kaminom s vremenskim odrednicama — opis trke sa smrću obeležene probušenim gumama, nezadovoljnim meštanima i vrtoglavim provalijama.

***

8:00 h
Kamion me kupi ispred hotela. Unutra su četvoro još pospanih ljudi; diskretno se pozdravljamo. Vozimo so do malog servisa, gde dobijamo bicikle, isprobavamo opremu i sakupljamo zalihe. Našu grupu činimo ja, dvojica Argentinaca po imenu Fernando i Rafael, Kanađanka po imenu Širli i jedan brazilski par. Za vožnju od bolivijskog glavnog grada La Paza do La Kumbre — naše polazište na 4.650 metara nadmorske visine — trebaće nam sat i po.

9:30 h
Dočekuje nas hladan i oštar pejzaž gojim dominiraju ledene sivkaste boje. Nameštamo odeću i opremu dok se smejemo, šalimo i pokušavamo da sakrijemo koliko smo nervozni zbog iskušenja koje nas čeka. Prate nas tri vodiča iz turističke agencije El Solario: Rene Huanka i Mario Tapija na biciklima i treća osoba u pratećem vozilu. Oni nam održavaju uvodno predavanje o bezbednosti, bolivijskim saobraćajnim propisima i podsećaju nas da ovo nije trka. Ali uz prisustvo međunarodnih biciklista i jasnim ciljem pred nama, biće potpuno nemoguće zanemariti takmičarski duh.

Svi nosimo nekoliko slojeva odeće koje ćemo postepeno skidati sa sebe što se više budemo spuštali. Biće to ukupno 3.500 metara. Neposredno pre nego što krenemo, dva vodiča se krste. U tom trenutku, pred sam početak spuštanja, shvatate da su stvari savršeno ozbiljne. Prva etapa putovanja je na modernom i prometnom asfaltiranom putu, i traje nešto preko sat vremena. Kad stižemo do prvih krivina, počinju da se pojavljuju i prvi krstovi, obeležavajući sudbonosno mesto na kom je stradalo dvoje ljudi. Ova slika ponavljaće se nebrojeno tokom samog putovanja, pretvarajući čitavu rutu u potpuno neočekivano groblje.

Odmah nastaju dve grupe; na čelu su Fernando i Rafael, koje prati moja malenkost; nekoliko metara iza nas su Širli i brazilski par. Vozimo prilično brzo, čak pretičemo drugu grupu koja je krenula 30 minuta pre nas. Letim putem brzinom koja prevazilazi moj željeni stepen kontrole, ali ne želim da zaostanem.

10:30 h
Posle te prve etape, stižemo u ruralni gradić Unduavi i stajemo da nešto prezalogajimo. Stenoviti andski pejzaž pretvara se u tropski krajolik sa bujnom vegetacijom. Plakat koji podseća na Divlji zapad najavljuje početak Camino de la Muerte, “Puta smrti". Pred nama se prostire zlokobno tih prizor: niz beskrajnih klanaca sa prašumskom vegetacijom i finim žućkastim autoputem koji krivuda i uvija se sve dok potpuno ne nestane sa vidika.

Ponovo stavljamo kacige i rukavice. Nalazimo se na nadmorskoj visini od 3.600 metara. Ovaj put, dug skoro 65 kilometara, nimalo ne liči na onaj koji mu je prethodio: nije asfaltiran, nema ogradu koja bi nas štitila od provalije (koja je duboka i do 800 metara), veoma je uzak (sa delovima koji su široki svega četiri metra), prepun je šljunka i brojni delovi su poplavljeni vodom iz obližnjih potoka. Zimi ovde često pada kiša i sneg. Uz sve to, jedini način da se putuje je s leve strane puta, kao kod Engleza. To omogućuje automobilima koji prolaze dvosmernim putem da imaju veću preglednost nad provalijama.

Niko u našoj grupi se više ne smeje niti zbija šale. U ovom trenutku, pitam se da li je pametno voziti bicikl po putu s najvećom stopom smrtnosti na svetu. Moja podsvest se poigrava sa mnom i izgovaram u sebi molitvu, koju, zbog svog ateizma, odmah povlačim.

Pre nego što pođemo, naši vodiči nam daju nova uputstva. "Ovo je zlatno pravilo: bicikl ide tamo gde vam ide pogled, zato vas molim da ne gledate prizore oko sebe. Znam da je to teško, ali je veoma važno da gledate samo put pred sobom i da se koncentrišete. Ovo nije igra.” Dok to objašnjavaju, prisećam se mita o Orfeju, kome je postavljen samo jedan uslov da bi izašao pakla: ne sme da se okrene. Naravno, okrenuo se.

Rene objašnjava da, budući da su većina ljudi koji dolaze na ovo putovanje stranci, Bolivijci ne vole ovo mesto. Ovde je bilo suviše smrti i suviše prolivenih suza.

"Kad stižemo do prvih krivina, počinju da se pojavljuju krstovi, Kad stižemo do prvih krivina, počinju da se pojavljuju i prvi krstovi, obeležavajući sudbonosno mesto na kom je stradalo dvoje ljudi. Ova slika ponavljaće se nebrojeno tokom samog putovanja, pretvarajući čitavu rutu u potpuno neočekivano groblje.

Ovaj put kao da je od samog početka prokleo Kain. Izgradili su ga paragvajski zatvorenici tokom Rata za Čako, sukoba tridesetih godina prošlog veka između Bolivije i Paragvaja za kontrolu nad regionom Čako Boreal. Od tada nije bilo godine u kojoj nije bilo smrti. Najtragičniji incident desio se 24. jula 1983. godine, kad se u kanjon survao autobus sa više od 100 putnika u najgoroj nesreći u istoriji Bolivije. Zvanične brojke kreću se u proseku oko 200 smrti godišnje sve do 2006. godine, kad je otvoren novi autoput. Niko ne zna koliko je tačno ljudi umrlo ovde, ali ukupna brojka se procenjuje na hiljade. Ova tužna realnost navela je Inter-američku razvojnu banku da ga 1995. godine proglasi najopasnijim putem na svetu.

11:00 h
Grlimo se i pravimo obaveznu grupnu fotografiju. Sada počinje prava avantura. Osećate vrtoglavicu pri svakom okretanju pedala. Čitav život vozim bicikl, ali ovaj put jedva uspevam da ga ukrotim. Na putu ima mnogo kamenja zbog kojih se bicikl konstantno trese, iako ima prednju suspenziju i najsavremenije kočnice. Moram snažno da stiskam drške upravljača da bih ostao na putu. Posle nekoliko minuta, pojavljuje se prvi vodopad; nije prevelik, ali je nepremostiv. Vodiči nam govore da pazimo jer je put veoma klizav. Neki ljudi silaze i hodaju, drugi biraju da ga pređu na biciklu.

Stižemo do dela sa kog se pruža odličan pogled za slikanje. Prizor je spektakularan: sve je okruženo nepreglednom džunglom s vodopadima i bogatom vegetacijom. Sedam na ivicu, klateći noge nad ambisom dubokim stotinama metara. Duboko udišem vazduh. Odmaramo se pa se vraćamo na zadatak. Iza nove krivine, zatičemo ploču na kojoj piše A los Mártires de la Democracia, ili “Mučenici demokratije”. Izraz se odnosi na jedan jezivi trenutak u istoriji: 1944, tačno na ovom mestu, pripadnici bolivijske vojne diktature bacili su pet opozicionih političara u ponor.

Rene najavljuje da smo stigli do “Krivine smrti”, okreta od 180 stepeni koji nije za one sa srčanim problemima. "Jedna od poslednjih smrti ovde bila je jednog Italijana koji je uleteo u krivinu suviše brzo i okliznuo se, ali to se desilo pre nekoliko godina." Japanska turistkinja je 2011. godine, malo niže niz put, pala sa litice kad je telefonom pokušala da uslika dečka. “Umrla je na licu mesta", kaže Rene, dok se vidi kako mu snažan vetar duva u lice.

Dok se spuštamo, pojavljuju se tri kamiona puna farmera iz kraja. Instinktivno se sklanjam uz unutrašnju stranu krivine gde sam zaštićeniji, ali me sirena podseća da treba da idem levom stranom. Vozač deluje rezignirano — sigurno mu se dešava svaki dan.

12:00 h
Tri Bolivijca, dva muškarca i jedna žena, pojavljuju se na putu, zagradivši ga konopcem. Njihova lica nisu prijateljska. Već su me obavestili da je u Boliviji veoma uobičajeno da lokalne zajednice blokiraju puteve iz protesta. Zapravo žele da im platimo 50 bolivijanosa (otprilike sedam američkih dolara) po osobi, kao naknadu za prelazak preko njihove zemlje. Vodiči objašnjavaju da i oni žele da iskoriste ovu turističku destinaciju; mi im odmah plaćamo. Neko u našoj grupi zbija neobičnu šalu o njihovom metodu upotrebe konopca, ali pravo iznenađenje stiže dvestotinak metara dalje kad se pojavljuje troje novih “carinika” sa konopcem i šiljcima za gume, u slučaju da neko arogantan među nama razmišlja da izbegne plaćanje.

"Ovo je zlatno pravilo: bicikl ide tamo gde vam ide pogled, zato vas molim da ne gledate prizore oko sebe. Ovo nije igra.“

13:00 h
Ponovo se zaustavljamo, ovaj put da popijemo malo vode i da se pregrupišemo. Svi smo žedni i iscrpljeni, ali nam je preostala još jedna deonica. Pojavljuje se jedna starica i nudi nam pomorandže, vodu i listove koke. Isprobavam malo, da bih okusio njen karakteristično gorak ukus. Vodič kupuje veliku kesu za svog oca, objašnjavajući da ovaj kraj proizvodi najbolju u zemlji.

14:00 h
Zatičemo se na poslednjoj deonici. Pojavljuje se novi krajolik, manje šumovit, sa travnatim površinama i manje istaknutim strminama. Temperatura primetno skače; sada svi vozimo u kratkim majicama. U tom trenutku Fernando kreće da forsira bicikl i ostavlja sve za sobom, uključujući i naše vodiče. Pokušavam da ga sustignem, ali ne mogu — ide suviše brzo. Zbogom, olimpijsko zlato.

Spuštanje se nastavlja, a ja činim sve što mogu da stignem do kraja. Odjednom čujem veoma glasan zvuk, kao pucanj sačmarice. Spuštam pogled i vidim da mi se jedna guma probušila. Dođavola. Zaustavljam se i čekam prateće vozilo. Rafael me pretiče, potom Kanađanka Širli i, konačno, brazilski par, koji se kreću brzinom lagane vožnje kroz seoske predele. Da ne bih gubio vreme, vozač mi daje rezervni bicikl.

Sedam na novi, ali on ne ide toliko dobro. Krećem snažno da pedalam, znojim se, bole me noge, ali mislim samo na povratak u trku. Ostalo je još sat vremena do kraja, kaže mi vozač, i ne smem da budem poslednji koji će ući u cilj.

Ponovo dobijam ubrzanje i ne treba mi mnogo da preteknem brazilski par, potom Širli, koja sada deluje sigurnije u sebe i pedala sa više snage. Vrućina, umor i, iznad svega, bol u rukama koji me sprečava da čvrsto držim upravljač, teraju me da poželim da se ova avantura što pre završi.

Ispred mene su dva Argentinca i mislim da ću ih teško sustići. Ali sudbina je prevrtljiva i kad se nađemo na poslednjoj deonici puta, vidim kako Rafael stoji pored svog bicikla. I njemu se probušila guma. Mašem mu, s osmehom na licu koji krije perverznu satisfakciju. Ne silazim sa bicikla da mu pomognem zato što moje viteštvo u ovom takmičenju poznaje granice.

14:30 h
Nakon pet sati vožnje nizbrdo pune adrenalina, kamena staza se okončava i mi stižemo do puta veoma blizu grada Jolose, na 1.180 metara nadmorske visine. Bliži se kraj avanture. Ulazim u cilj drugi posle Fernanda. Uskoro stiže njegov zemljak i, na začelju, Širli i brazilski par. Grlimo se i čestitamo jedni drugima, s osećajem olakšanja što smo stigli živi i zdravi.

15:00 h
Žurka za proslavljanje ulaska u cilj održava se u hotelu sa bazenom i serviran nam je ručak. Bukvalno uspevamo da počistimo ceo besplatan švedski sto: za nama ne ostaje ni zalogaj hrane. Potom skačemo u bazen i nazdravljamo pivom jer smo još jednom izbegli čeljusti smrti.

Pratite Miguela na Instagramu.