Reklame
politika

Istorija Nacionalnog fronta, najveće babaroge Francuske

Kako je jedna marginalna stranka došla nadomak pobede na predsedničkim izborima u Francuskoj?

pisao Ludivine Bénard
09 Maj 2017, 10:39am

Posteri iz Le Penove predsedničke kampanje 2002, i njegove ćerke iz 2017. godine

Od male grupe neofašista okupljenih sedamdesetih godina prošlog veka u cilju centralizacije francuskih nacionalističkih težnji, Nacionalni front je do danas prerastao u partiju sa 84,000 članova i jedim predsedničkim kandidatom. Kako je ova marginalna stranka – na prvim izborima na kojima su učestvovali, 1973. godine, osvojili su samo 0.52 odsto glasova biračkog tela – došla nadomak pobede na predsedničkim izborima u Francuskoj? U odgovoru na to pitanje pomoći će nam osvrt na pedeset godina ekstremne desnice.

Poreklo Nacionalnog fronta

Ako je verovati NF sajtu, stranku je 1972. osnovao Žan-Mari Le Pen. Osim što to baš i nije slučaj. Le Pen je bio prvi predsednik Nacionalnog fronta francuskog jedinstva ( Front National pour l'Unité Française – tadašnje zvanično ime stranke), ali nije bio osnivač.

Poreklo NF proteže se unazad do nekolicine malih desničarskih organizacija, od kojih je posebno važna bila Ordre Nouveau (Novi red). Ovaj pokret osnovan 1969. sledio je parolu jednog od svojih lidera, Fransoe Brinjoa: „Belo kao rasa, crveno kao krv, zeleno kao nada". Ovo je bila direktna referenca na Italijanski socijalistički pokret (MSI), fašističku partiju pristalica bivšeg diktatora Benita Musolinija, koja je šezdesetih godina bila četvrta po popularnosti u Italiji.

U knjizi Le Front National: à la onquête du pouvoir? politički teoretičar Aleksandar Dézé navodi da je cilj Ordre Nouveau bio objedinjenje svih desničarskih grupa u Francuskoj, odnosno „konsolidacija nacionalnog jedinstva". Juna 1972., stranka je odlučila da na parlamentarnim izborima sledeće godine učestvuje sa globalnom platformom, pa su tako osnovali Front National petog oktobra 1972. Bio im je potreban još samo respektabilan lider. Pošto su ponude odbili Dominik Vener i Žak Susini, imenovan je čovek poznat po svom učešću u ratu u Alžiru, Žan-Mari Le Pen.

Sedamdesete

Da bi apelovao na pristojne poslovne ljude i zanatlije u izbornoj kampanji 1973, Le Pen je istupio sa veoma liberalnom kampanjom za smanjenje poreza. Između ostalog, NF se zalagao za predsednički model vladavine gde bi se parlament birao po proporcionalnom sistemu. Takođe su zagovarali veoma strog imigracioni režim. Kampanja je prošla bedno, osvojeno je samo 0.52 odsto biračkog tela.

Le Pen je ponovo pokušao na predsedničkim izborima 1974, gde je uzeo 0.75 odsto glasova. Ipak, istoričarka Valeri Igune kaže da je ovom kampanjom NF uspeo da proširi članstvo i izbori za Le Pena lidersku poziciju na ekstremnoj desnici. Sa druge strane, izborna razočaranja nastavila su da udaraju. U prvom izbornom krugu 1978. osvojili su 0.33 odsto,upozoravajući javnost na „opasnost koja preti od imigranata". Pošto ni 1981. njihov predsednički kandidat nije uspeo da prikupi potrebnu podršku, partija je počela da stagnira; do kraja decenije, pali su ispod 300 članova.

Prvi uspesi

Nacionalni front morao je da sačeka do 1982. godine da bi video neke rezultate. Te godine su održani lokalni izbori na kojima su osvojili između 12 i 19 procenata u okruzima na severu Francuske. Ipak, prvu pravu pobedu zabeležili su 1984. kad su izborili tri predstavnika u Evropskom parlamentu.

Paskal Perino smatra da je na tim izborima „Nacionalni front po prvi put zaista zakoračio na političku scenu", što je mnoge šokiralo. Kako on dalje objašnjava u svojoj knjizi

La France au Front (Fayard, 2014) „sa 11 odsto glasova uspeh Žan-Mari Le Pena bio je prvi znak groznice, poput one koja je ranije najavljivala nacionalističke pokrete u političkoj istoriji Francuske (Bonapartizam, Bulanžerizam, Pužadizam)."

Istoričar Nikola Lebur pripisuje ove uspehe „odgovoru desno-nastrojenog biračkog tela na vladavinu levičara – od glasača koji su se 1981. opredelili za Žaka Širaka, 21 odsto glasalo je za Le Pena tri godine kasnije. Uporedimo to sa samo 3 odsto onih koji dali svoj glas komunisti Žoržu Maršeu na prethodnim izborima." Dve godine kasnije, NF je na parlamentarnim izborima izborio 35 poslaničkih mesta.

Fransoa Miteran

Kao što navodi Frans-Olivije Gisber u La fin d'une époque, mnogi analitičari tumačili su uspeh NF na izborima 1986. preko strukturalnih faktora. Fransoa Miteran je uveo proporcionalni izborni sistem i tako povećao broj mesta u parlamentu (sa 491 na 577). Takođe, Miterana optužuju za trpeljivost prema Le Penu koji je burno reagovao kada nije bio pozvan na TV debate. Francuski predsednik se tim povodom obratio medijima i zamolio ih da u ime demokratije i pluralizma isprave taj propust.

Kao što se moglo očekivati, i umereni desničari i komunisti optužili su socijalistu Miterana za taktičko povlađivanje ekstremnom NF kojim je želeo da osigura da desnica neće izboriti ubedljivu parlamentarnu većinu.

Ali Nikola Lebur ne veruje u ovu priču. „Miteran svakako imao ulogu [u jačanju NF] ali ne treba nasedati na teorije zavere," rekao je za VICE France. Lebur takođe podseća da je „uvođenje proporcionalnog biračkog sistema bio deo levičarske platforme još od 1972. Nije Miteran sam došao na tu ideju kad je NF promolio glavu. Takođe, jedan telefonski poziv od predsednika i jedno gostovanje u emisiji L'Heure de Vérité nisu sami po sebi ubedili milione birača."

Šta je onda dovelo do nagle popularnosti NF tokom osamdesetih? Paskal Perino smatra da su tadašnji uspesi bili vezani za socioekonomske promene. U svojoj knjizi La France au Front navodi da je Le Penov rezultat direktna posledica „trenda protestnog glasanja, koji je desno-orijentisane glasače razočarane porazom umerenih snaga 1981. okrenuo Frontu. Takođe, veliki francuski gradovi već su imali problema i sa ekonomijom i sa imigracijom."

Organizovan politički pokret

Od sredine osamdesetih do kraja devedesetih, Nacionalni front transformisao se iz tradicionalne političke stranke koja nije naročito ideološki definisana u jedan sasvim profilisan politički pokret. U isto vreme, Le Pen je postajao sve više provokativan: 1987. javno je izjavio da su nacističke gasne komore bile „samo jedan mali detalj u istoriji Drugog svetskog rata". Neki stručnjaci smatraju da je ovom izjavom izuzetno naškodio reputaciji Nacionalnog fronta. „Sa tom izjavom okončano je doba u kom se o Žan-Mari Le Penu mislilo kao o potencijalnom predsedniku", piše Valeri Igune u svojoj knjizi

Le Front national: de 1972 à nos jours.

Pa ipak, stav koji Igune zastupa nije se odrazio na predsedničkim izborima 1988, na kojima je Le Pen osvojio 14.38 odsto glasova u prvom krugu. Nikola Lebur kaže da se tu zapitao da li je tih 14 odsto bilo uprkos izjave o „malom detalju" ili zahvaljujući njoj. U Marseju je Žan-Mari Le Pen čak vodio ispred Miterana i Širaka.

Iako je na parlamentarnim izborima održanim iste godine NF izgubio, i dalje su se dobro pokazali na lokalnim izborima 1989. Ne samo što su ostvarili respektabilne rezultate u urbanim sredinama kao što su Perpinjan, Dru, Miluz, i Robe, već su po prvi put osvojili poziciju gradonačelnika u mestu sa preko 10,000 stanovnika: Šarl de Šambrun u Sen Žilu, na jugu zemlje. Sledećih pet godina stranka je nastavila da napreduje, krši nepisana pravila prethodnih izbornih kampanja, i ignoriše potrebe za koalicionom saradnjom.

Na predsedničkim izborima 1995, Žan-Mari Le Pen je osvojio 4.3 miliona glasova, 15 odsto biračkog tela. Iste godine NF je u drugi krug parlamentarnih izbora ušao na 124 biračka mesta, istorijski rezultat za tu stranku.

Dvadeset prvi vek

Krajem devedesetih otpočeo je sukob između Le Pena (koga su određene struje u stranci smatrale za suviše radikalnog i provokativnog) i njegovog zamenika Bruna Megrea (koji je bio bliži mejnstrimu i sklon savezu sa drugim strankama desnice). Megre je kasnije istupio iz svoje stranke i osnovao novu, a sa njim je pošla većina stranačkih funkcionera (140 okružnih savetnika, 60 regionalnih sekretara, 50 članova centralnog komiteta). Megre je osnovao Nacionalni republički pokret sa kojim je izborio 3.28 odsto glasova na evropskim izborima 1999. (NF je uzeo 5.69 odsto). „Ekstremna desnica je bila u rasulu a Nacionalni front na kolenima", kaže Lebur.

Pa ipak, uprkos neubedljivoj kampanji NF je ipak uspeo da privuče pažnju tokom predsedničkih izbora 2002. Sve su iznenadili uzevši više glasova od socijalističkog kandidata i aktuelnog premijera Lionela Žospena, 16.86 odsto, što im je donelo drugi krug protiv Žaka Širaka. Iako Le Pen nije postao predsednik, ovaj uspeh je promenio sve. Lebur to pripisuje strahu od terorističkog napada 11. septembra, koji je u Francuskoj značajno uticao na pitanja nacionalne bezbednosti. „Le Pena su pominjali u raznim pričama o bezbednosti kao alternativu vladajućoj garnituri", piše on.

Pa ipak, od tog iznenađujućeg uspeha 2002. nisu uspeli da profitiraju. Predsednički izbori 2007. bili su veliki poraz za Le Pena koji je završio na četvrtom mestu sa 10.44 odsto glasova. Na parlamentarnom nivou prošli su još gore – samo 4.3 odsto i samo jedan kandidat u drugom krugu na lokalu – Marin Le Pen. Slično su prošli i na lokalnim izborima 2008., pa je još više članova počelo da napušta stranku. Činilo se da je NF osuđen na propast, ali ispostavilo se da su ove podele vodile ka najradikalnijoj promeni u četiri decenije od osnivanja: Marin Le Pen zamenila je svog oca na čelu stranke.

De-demonizacija Nacionalnog fronta

Marin Le Pen su za predsednicu stranke izglasale 22,000 članova 16. Januara 2011. Ćerka Žan-Marija osvojila je 67.65 odsto glasova ispred protivkandidata Bruna Golniša. Usledio je strateški zaokret kako bi se stranka „de-demonizovala" u očima javnosti. Napustili su rasističku i antisemitsku retoriku, isključili preterano radikalne članove, ublažili govore i fokusirali se na socijalna pitanja nevezana za imigraciju. Avgusta 2015., iz stranke je izbačen i počasni predsednik Žan-Mari Le Pen.

Nikola Lebur smatra da „za desnicu ne postoji ekonomska dogma." NF Žan-Mari Le Pena nikad i nije imao jasan ekonomski stav; na primer, 2006. je kritikovao „propast javne službe koja treba da bude otelotvorenje nacionalnog jedinstva i bratstva" u osudi EU liberalizma. Četiri godine kasnije, izjavio je: „Socijalno sam levičar, ekonomski desničar, a po nacionalnosti Francuz."

Retorika njegove ćerke mnogo je više koherentna. Od kako je preuzela kontrolu nad NF glasno duva u trubu socijalnog i nacionalnog protekcionizma, zagovara stratešku redistribuciju dobara i državni intervencionizam. Gadi se globalizacije, želi da uvede ekonomski patriotizam u kom će poslovna prednost biti na strani francuskih firmi.

___________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Oružje sa Krita

____________________________________________________________________________________________________

Kakvog bi uticaja mogao da se domogne Nacionalni front?

Nema sumnje da francusko biračko telo na Marin Le Pen vidi kao predsedničku figuru prikladniju od njenog oca. Pa ipak, „većina ispitanika smatra da je ona sektaš i pretnja po demokratiju", ističe Nikola Lebur. „Ali ne treba previše ozbiljno uzimati pojednostavljen javni doživljaj političara."

Uprkos „sektaškoj" prirodi, Marin Le Pen koristi argumente koji odjekuju kod najranjivijih slojeva; pre svega, protivi se globalizaciji. „Što je osoba siromašnija i manje obrazovana, to je veća verovatnoća da će glasati za NF" kaže Lebur. „To ne znači da su njihovi glasači manje inteligentni, samo da su u manjoj meri integrisani u globalnu ekonomiju i zato ne žele da je štite."

„NF povezuje globalizaciju i terorizam, pa nudi jaku državu kao zaštitu od tih pretnji. Njihov cilj nije redistribucija dobara već materijalno obezbeđenje najnižih profitera, kao i držanje imigranata na dnu lanca ishrane. Ne nude socijalističku reformu, nude novi društveni poredak."

U kojoj meri je NF zaista „na korak od vlasti", kao što je bivši premijer Manuel Vals tvrdio 2014? Pojedini analitičari smatraju da je u pitanju samo fantom kojim mediji zastrašuju javnost.

Pa ipak, Le Pen je ušla u drugi krug predsedničkih izbora sa Emanuelom Makronom. Možemo li i dalje da pričamo o NF kao fantaziji za plašenje male dece? Baš kao što se njen otac usredsreio na državnu bezbednost u kampanji 2002, Marin Le Pen je sve uložila na borbu protiv islamističke pretnje. Da li to NF ipak pobeđuje na ideološkom planu? „Naprotiv", tvrdi Lebur. „Potreba za autoritetom i bezbednošću oseća se širom Francuske, a od te nesigurnosti prirodno profitira najautoritarnija politička stranka." Nesigurnost, pokazalo se, ipak nije bila dovoljna da bi Le Pen dovela na najjaču poziciju u zemlji.

Još na VICE.com

Nedelja u životu aktiviste u kampanji Marin Le Pen

Francuska je odbacila populizam

Kako bi izgledala Francuska kada bi Marin Le Pen postala predsednica