Bivši neonacisti objašnjavaju šta pokreće "alt-desnicu"

Malo je toga u poslednje vreme pružilo toliko zadovoljstva kao prizor proslavljenog belog suprematiste/osnivača pokreta "alt-desnica" ( alt-right) Ričarda Spensera kako prošlog meseca dobija pesnicom u facu tokom intervjua. Snimak je pokrenuo ostrašćenu raspravu na internetu o tome da li je u redu ili nije u redu opaučiti neo-nacistu — ali ne mora posebno da se napominje da koliko god katarzično delovalo udaranje belih suprematista u facu, to nam neće mnogo pomoći da shvatimo kako da izađemo na kraj s njima.

Razgovor sa bivšim neo-nacistima bi moglo, tako da smo zatražili od Anđele King, Tonija Makalira i Frenka Mijinka da nam objasne šta dovodi do uspona grupa koje propovedaju mržnju, šta je njih nagnalo da napuste svoje i koje pretnje vide u politici danas. Svi su oni bivši neo-nacisti koji danas vode Život posle mržnje, neprofitnu organizaciju koja radi na rehabilitaciji bivših pripadnika mrziteljskih grupa. Kroz njihova iskustva dobijate široku lepezu različitih era i lokacija — Makalir je Kanađanin nekada zadužen za regrutovanje skinheda, King je bila beli suprematista u Južnoj Floridi, a Mijink mladi vođa skinheda u Ilinoisu — i svima im je zajedničko jedno: intimno poznavanje životnih uslova koji mogu da vas navedu da se okrenete sistemu uverenja zasnovanom na mržnji.

VICE: Šta vas je privuklo da se pridružite neo-nacističkom pokretu?

Frenk Mijink: Samo osećaj pripadanja. Osećao sam se kao da sam deo nečega.

Toni Makalir: On nudi moć, slavu, prihvatanje i odobrenje. Znate ono kad odete u prodavnicu i umirete od gladi, pa na kraju kupite gomilu nezdrave hrane? To je bila ta ideologija. Izašao sam u svet emotivno izgladneo.

Kad ste prestali da se identifikujete sa pokretom i šta je dovelo do toga?

Frank Mijink: Te 1993. godine imao sam 19 godina, a moj život nije ispao baš onako kao što sam zamislio. Nisam očekivao da ću u periodu od četiri godine već provesti vreme u zatvoru i izaći iz njega. A bilo je ljudi koji su počeli da mi pokazuju da, nevezano za boju kože, prolaze kroz isto što i ja. Razgovarao bih sa mladim crnim zatvorenikom o devojkama napolju, a bilo je to kao da delimo potpuno ista osećanja i emocije, obojica smo brinuli da li nas varaju i tome slično. Ali bio je to spor proces.

Anđela King: Završila sam u zatvoru posle medijski opsežno pokrivenog slučaja zločina iz mržnje. Očekivala sam da će tamo non-stop da me biju zbog toga ko sam. Bilo je tamo žena prema kojima bih se ponašala veoma ružno, možda čak i nasilno, da smo se sreli pod drugačijim okolnostima. Ali čak i kad su znale ko sam, one su bile dobre i saosećajne prema meni. Iskreno nisam znala šta da radim s tim. Moj čitav život bio je samo bes, agresija, mržnja i tuče.

Nisu me štedele. Postavljale su mi pitanja na koja nisam želela da odgovorim, jer bi to značilo da priznajem kakvo sam govno od čoveka bila. Velika grupa sa kojom sam počela da se družim bile su Jamajčanke. Jedna me je pitala da li bih je napolju nazvala čamugom. Rekla mi je: "Da li bi pokušala da me povrediš? Šta da je bila prisutna moja ćerka, da li bi obe pokušala da nas ubiješ?" Zatvor nije mesto koje možeš tek tako da napustiš kad ti postane neprijatno.

Da se to nije desilo, mislite li da biste nekadašnji vi mogli da se identifikujete s alt-desnicom?

Frank Mijink: Oh, apsolutno. To je isti pokret. Samo je malo umiven; lepše se izražavaju. Oni propovedaju potpuno iste stvari koje sam ja nekada propovedao. Potpuno iste stvari.

Anđela King: Alt-desnica ne postoji. To nisu ništa drugo do beli suprematisti koji su prepakovali mržnju i servirali je u nešto svarljivijem obliku da bi je prodali ljudima.

Kad sam imala 23 godine i spremala se da izađem iz neo-nacističkog pokreta, počeli su da insistiraju na tome da ne budemo više tako očigledni. Počeli smo da čujemo uputstva: "Prestanite da brijete glave, prestanite da se tetovirate, prestanite da budete tako laki za identifikaciju, prestanite da činite zločine koji će privući lošu ili negativnu pažnju na nas." To su nam govorili da radimo. Prikrijte svoj identitet. Izađite u svet i postanite policajci, advokati, lekari. Uvucite se u sve pore društva, a kad nastupi pravo vreme, postoji samo jedan cilj: međurasni rat.

Ne želim da dižem paniku, ali kad vidim šta se dešava danas sa ljudima koji sebe nazivaju "alt-desnicom", kad vidim čistu sreću koja izbija iz nasilne ultra-desnice, meni je to strašnije od neo-nacista, jer znam šta to znači.

Toni Makalir: Dok sam bio deo pokreta, bio sam poznat po tome da umem da učinim da nerazumno zvuči razumno. Znači, mogao sam da uzmem nacističku ideologiju i uz pomoć drugačijeg rečnika postignem da zvuči veoma razumno. Ako navučete košulju, kravatu i odelo, govorite ljudima da studiraju, ne tetoviraju se, postanu deo glavnog toka, onda beli suprematizam počinje da deluje razumno. Eto, to sam radio tokom perioda koji sam proveo u pokretu. I sad mi je smešno kad vidim da 20 godina kasnije čitav pokret upravo tako izgleda.

Postoji li ozbiljna pretnja da ovaj ekstremni, nasilni, ultra-desničarski beli nacionalizam prigrabi više kontrole za sebe?

Frenk Mijink: Oni su već stekli moć. Uspeli su. Njihovi glavni ljudi su na vlasti. Benon je upravo postavljen u Nacionalni savet za bezbednost. Spenser će se već negde kandidovati i dobiće, gde god da se kandiduje na sledećim izborima, jer će odabrati pravo mesto gde može da pobedi.

Toni Makalir: Ako pogledate regrutne tehnike ISIS-a za decu u Evropi, oni ne prodaju priču o tome da treba da postanu učenjaci Islama. Oni pronalaze decu koja su skoro delinkventi i prodaju im priču o osećanju pripadnosti i smisla koje mogu da pronađu unutar grupe. To je kao da im uvaljuju fantaziju u kojoj ona postaju heroji. U najvećem delu ultra-desničarske filozofije često viđate vikinške simbole. To vam je hiper-muževna izopačena verzija životnog puta heroja, a osećate se sjajno kao deo te priče kad nemate mnogo šta drugo u životu.

Šta mislite da ohrabruje alt-desnicu da izađe u javnost?

Anđela King: Mislim da su to sve te silne dezinformacije koje su u opticaju. Imamo džepove ljudi u našoj zemlji koji nisu izraziti rasisti ili ne ispoljavaju izrazitu mržnju, ali čiji životi nisu baš sjajni. Oni se ne trude da se obogate, pa ne uspevaju u tome — oni jedva uspevaju da sastave kraj s krajem. Ne mogu da se staraju o svojim porodicama, a očigledno je da su oni koji nazivaju sebe "alt-desnicom" kritički razmišljali o tome kako da privuku te ljude. Jezik koji se koristi stvara atmosferu "mi protiv njih". Oni tvrde da su izbeglice i imigranti naši najveći neprijatelji — da ne beže da bi spasli živote, već da žele da dođu ovamo i unište Ameriku.

Pratite Eni Armstrong na Tviteru.