politika

Šta bi bilo kad bi bilo: da Amerika izvrši invaziju na Kanadu

Izložićemo nezamislivo, korak po korak.

pisao Mack Lamoureux
17 Januar 2017, 7:34am

Živimo u zanimljivim vremenima, narode.

Neki bi čak rekli da su vremena napeta ili zastrašujuća, dok bi ih neki drugi klasifikovali kao uzbudljiva ili puna nade. Kakvi god da su vaši stavovi, ne možete osporiti jedno: da su vremena zanimljiva.

Mnogi ljudi nikad ne bi rekli da će Ujedinjeno Kraljevstvo napustiti EU ili da će zvezda rijaliti programa biti izabrana za lidera slobodnog sveta. Imate osećaj da više ništa nije sigurno. Čak ni nešto što smatramo modernim jevanđeljem, kao što su tesni ekonomski, kulturni i vojni odnosi između Kanade i Sjedinjenih Država.

Ali, iako svi uzimamo taj čvrst odnos zdravo za gotovo, on nije oduvek bio tako bajan. Sjedinjene Države su u nekoliko navrata vršile invaziju na Kanadu — doduše u vreme dok je Kanada još bila britanska kolonija. Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, Sjedinjene Države su čak imale rezervni plan da izvrše invaziju na Kanadu i, sklonjen u neki prašnjavi kutak Pentagona, gotovo ga sigurno još uvek imaju.

Danas stvari stoje tako da je novi vrhovni komandant,  kako to da kažemo, pomalo nepredvidiv. Čovek ne može a da se ne zapita kako bi izgledao najgori mogući scenario. Nikad nije bilo bolje vreme da počne da se razmišlja o tome šta bi se tačno desilo kad bi Sjedinjene Države odlučile da izvrše invaziju na Kanadu i osvoje je.

Da bih odgovorio na ovo pitanje, kontaktirao sam doktora Haurda Kumbsa, docenta na Kraljevskom vojnom koledžu Kanade sa doktoratom iz kanadske vojne istorije. Tokom svoje vojne službe, Kumbs je odlikovan Redom vojnih zasluga i Medaljom Kanadskih snaga za izuzetnu službu.

Za početak, rekao je Kumbs, moramo da prihvatimo činjenice o razlikama u vojnoj sili između ove dve države.

Kanadske oružane snage su žalosno male i loše opremljene u poređenju sa Sjedinjenim Državama.

Nekih 60.000 redovnih vojnika u kanadskoj vojsci nije ništa u poređenju sa oko 1.400,000 u Sjedinjenim Državama, a tu još ni računamo rezervne snage (20.000 za Kanadu, 800.000 za Ameriku) ili tehnologiju i naoružanje. Kanada ima oko 120 tenkova, dok ih Amerika ima 8.850. Kanada ima manje od 100 aktivnih vojnih letilica u poređenju sa oko 13.000 vojnih letilica u Sjedinjenim Državama (neću se čak ni truditi da poredim CF-18 sa onim što imaju Amerikanci). Kanadski vojni budžet iznosi negde oko 18 milijardi dolara, dok je u Sjedinjenim Državama preko 700 milijardi dolara, što, ono, predstavlja malu veću razliku.

Moram li da nastavim? Nema problema, hoću.

Što se tiče pomorskih snaga, Kanada ima tridesetak brodova (od kojih je polovina na remontu) u poređenju sa 430 američkih brodova u aktivnoj službi ili rezervi. Što se tiče najvećeg kompenzatora, nuklearnog naoružanja, e pa situacija je i tu loša. Kanada nije održavala svoju nuklearnu silu od poznih osamdesetih, dok Sjedinjene Države imaju 6.970 projektila, što je dovoljno da izbriše skoro čitav život na ovoj planeti.

Još jedna stvar koja ne ide u prilog Kanade jeste činjenica da se Sjedinjene Države smatraju bliskim partnerom, tako da ako bi počele da gomilaju snage na granici i to objasnile kao vojnu vežbu, Kanada bi najverovatnije to prihvatila kao istinu. Veliki beli sever bi to dočekao nespreman i ne bi imao poznat i razrađen rezervni plan za delanje.

Iskreno govoreći, najveća vojna prednost Kanade u poslednjem veku bila je naše tesno prijateljstvo i blizina Sjedinjenim Državama.

Što se tiče planiranja, značajna količina vremena s američke strane otišla bi na detalje napada, rekao je Kumbs, koji bi bio planiran mesecima, ako ne i godinama. Napad bi bio brz, hirurški precizan, i pokušao bi da ima što manje krvoprolića/žrtava.

"Strateški, radi se o paralizovanju čitave zemlje", rekao je Kumbs. "Nije poenta da se ubija civilnog stanovništvo; poenta je da se čitava zemlja i njene vojne sposobnosti obore na kolena."

Kad se konačno povuče okidač, prva stvar koju bi Kanada osetila ne bi bio potres eksplozije ili toplotni udar, već prosta blaga iritacija. Širom zemlje, Kanađani bi gledali u svoje telefone i pitali se zašto neće da nam se objave tvitovi ili zašto nam se prekidaju razgovori. Razlog za iritaciju bila bi primena izuzetno sofisticiranog napada na telekomunikacije — od čega Kanada prosto ne može da se odbrani, objasnio je Kumbs.

Tad bi američke trupe, najverovatnije sastavljene od najelitnijih specijalnih snaga, počele istovremeno da se kreću sa svojih položaja na granici.

"Vojske funkcionišu tako sa svojim dobro obučenim jedinicama, pokrenu ih i sa njima pređu granicu dok čovek trepne", rekao je Kumbs. "Zauzimaju ključne naseljene centre, ključna saobraćajna i komunikaciona čvorišta — stvari koje svojim različitim sistemima omogućuju funkcionisanje jedne države."

Što se tiče pravca pokreta i angažovanja snaga, Kumbs procenjuje da bi plan razmeštanja trupa detaljno sledio američki plan invazije Kanade izrađen dvadesetih i tridesetih u iščekivanju rata sa Britanijom pod imenom Crveni ratni plan.

"Planovi koje su izradile Sjedinjene Države važe i danas, suština im je zauzimanje naseljenih centara, saobraćajnih čvorišta, paralisanje čitave zemlje", rekao je Kumbs. "Većina tih oblasti su i dalje iste kod nas."

"Ažurirale bi taj plan, naravno, ali se on ne bi baš mnogo razlikovao."

Dakle, gledajući taj plan, možemo da vidimo pravce kojima bi trupe na tri fronta ušle na Veliki beli sever.

Na istočnoj obali, trupe bi ušle u Halifaks i Nju Brunsvik. Trupe bi stupile na kopno s mora preko zaliva Sent Margaret (zaliv na južnoj strani Ostrva kod Halifaksa) umesto krećući se preko kopna. U prvobitnom planu, počelo bi se sa puštanjem otrovnog gasa na Halifaks zbog kanadske istočne mornarice (Jenkiji se ne zajebavaju) kako bi iznenadili čitavu pokrajinu, ali u moderna vremena je prilično izvesno da se to ne bi desilo zato što bi se želelo da ima što manje žrtava. Na istom frontu, trupe bi ušle u Kvebek iz Olbanija, u državi Njujork, i Vermonta kako bi okupirale Montreal i Kvebek Siti.

Ako bi zauzimanje Kvebeka i Maritajmsa uspelo, to bi odseklo Kanadu od Atlantskog okeana i blokiralo ključne tačke ulaska za kontra-invaziju iz neke druge zemlje.

U Britanskoj Kolumbiji, trupe bi pošle ka mornaričkim bazama Viktorije iz države Vašington (verovatno iz Port Englza) istovremeno ušavši u Vankuver. Ova okupacija bi odsekla Kanadu od Pacifika. Još istočnije, trupe bi ušle u Manitobu radi Vinipega iz Grand Forksa, u Severnoj Dakoti, kako bi na tom mestu prekinuli železničke i saobraćajne sisteme.

Konačno, u Ontariju, trupe bi ušle iz Bafala preko reke Nijagara, iz Detroita u Vindzor (ma nek ga Amerika samo nosi, zar ne?) i iz Solt Sent Marija (mičigenskog) u Sadberi kako bi kontrolisale region Velikih jezera. Dok bi se kretale kroz južnu Kanadu, trupe bi narušile komunikacionu infrastrukturu i zarobile ključne političke figure (uglavnom vojne) kao što je Šef odbrane.

Toronto bi najverovatnije bio ostavljen na miru, jer to je Toronto, građani ne bi primetili ništa neuobičajeno sve dok ne bi dobili američke vozačke dozvole. Verovatno bi bili i strašno uznemireni što su izostavljeni.

Na sreću, postojao je i kanadski kontra-plan napravljen u slučaju invazije Sjedinjenih Država tokom istog perioda kao i Crveni ratni plan, nazvan Odbrambena šema No. 1 (kanadska vojska očigledno nije tako kreativna sa imenima ratnih planova), koji bi podrazumevao preventivne napade na Sjedinjene Države. U ono vreme je plan opisan kao "suicidalan", što je utisak koji se u međuvremenu samo pojačao sa sve većim disparitetom između oružanih snaga dveju zemalja.

"Preventivni napad te vrste prosto ne bi funkcionisao", rekao je Kumbs. "Nikako ne bi dolazio u obzir. Ljudi koji bi ga izveli poslužili bi samo kao ležeći policajac na putu Vojske Sjedinjenih Država."

Umetnička interpretacija kanadske preventivne invazije Sjedinjenih Država. Foto via Lisa Bell

Što se tiče pitanja da li bi na Toronto bila bačena nuklearna bomba, najverovatnije oko toga ne bismo morali da brinemo. Ako bi se upotrebilo nuklearno oružje, to bi najverovatnije bilo radi onesposobljavanja strateških vojnih oblasti, kao što je Vazduhoplovna baza Kold Lejk, ali verovatnoća nuklearnog udara je izuzetno niska. Kao što smo već rekli ranije, želelo bi se da u napadu ima što manje žrtava da se ne bi otuđilo stanovništvo Kanade.

Drugi veliki deo plana bio bi da se prekine komunikacija vojnih baza. To bi se, prema Kumbsu, postiglo brzim kretanjem i podrškom iz vazduha.

"Ako žele da izoluju ključne delove vojske, nacionalni štab odrane i tome slično, nema drugih lidera sem na lokacijama vojnih snaga, a one ne bi želele da se pokrenu i delaju uz potpuno odsustvo informacija", rekao je Kumbs. "Bili bi im potrebni dani da razluče šta se desilo."

"Kad bi se dobro isplaniralo, mislim da bi sve to moglo da se izvede za samo 24 sata. Kad ne bismo znali, mogli bi da izvedu veoma brz napad na istočnoj i zapadnoj obali istovremeno."

Ovde se hipotetička situacija račva na dve opcije. Kad bi preostali visoki vojni lideri iz baza Kanadske Vojske shvatili šta se dešava, morali bi da donesu brzu odluku da li da ostanu tu gde su i gotovo sigurno budu osvojeni ili da se decentrališu i bore.

"Najpametnija stvar, na osnovu iskustva, bila bi da se dopusti da sve postane veoma decentralizovano, stvoriti komandu i kontrolu koju možete da sprovodite na gerilski i pobunjenički način, dozvolite decentralizovanje zaliha oružja i tome slično, i omogućite veoma spontan otpor", rekao je Kumbs.

"Na kraju krajeva, kad ste pobunjenik, samo ne smete da izgubite. Treba samo da izdržite duže od svog neprijatelja... To je jedini način na koji bi kanadski otpor mogao da uspe."

Jeste, to je zaplet filma Crvena zora.

Da bi postale decentralizovane, oružane snage bi morale da se povuku u naseljene centre i utope u okolinu, što bi predstavljalo težak zadatak za većinu baza jer bi morale daleko da putuju. Baze u Edmontonu i Valkartijeru [kod Kvebek Sitija] bi uspele da se rašire i maskiraju, ali većina bi morala da prelazi velike udaljenosti — što bi olakšalo nadzoru Sjedinjenih Država iz vazduha da ih prati.

Mnoge kanadske snage bi morale da rizikuju situaciju koja se naziva Autoput smrti u pokušaju da stignu do naseljenih centara. Baza Petavava, na primer, koja broji 4.655 redovnih regruta, udaljena je dva sata vožnje od Otave, a između njih se nalazi veliki autoput. To deluje kao kratak vremenski period za putovanje, dok ne uračunate koliko se brzo kreću vojni avioni i bespilotni dronovi.

Autoput smrti u Kuvajtu, gde su američke i kanadske vazduhoplovne i kopnene snage napale iračko vojno osoblje u povlačenju. Fotografija u javnom vlasništvu.

Kad bi kanadski snage zapravo uspele dovoljno brzo da stignu do velikih gradova i utope se među stanovništvo, onda bi kanadska pobuna mogla da izvodi borbe niskog intenziteta protiv neprijatelja. Cilj borbi bili bi mali napadi koji bi stavili Amerikance u situaciji navlačenja mogućeg gneva stanovništva zbog civilnih žrtava. Kumbs je rekao da bi borbe bile veoma slične onome što smo već videli u Iraku 2003. i 2004. godine.

Međutim, ako ne računamo kanadski ustanak, posle prva 24 časa, Kanada bi bila osvojena, predaja bi bila izvesna, a Sjedinjene Države bi brzo uvrstile kanadsku vojsku u svoj sastav. Vremenom bi pokrajine postale države u sklopu Sjedinjenih Država i kanadski identitet  (LOL) bi još više progutala američka mašina.

Spremite se za Naskar i povratak imperijalnog sistema mera, narode, ali, šta hoćete, makar bismo dobili HBO Go.

Kad bi se Sjedinjene Države zadovoljile samo anektiranjem Kanade i ne bi sprovodile masovna ubijanja ili neku drugu košmarnu radnju jasno stavivši do znanja da ih ne zanima zauzimanje novih teritorija, šta da vam kažem, ne bi bilo strateškog niti humanitarnog razloga za intervenciju. Dobro, Rusija bi bila nezadovoljna zbog Arktika i Ujedinjeno Kraljevstvo gnevno zato što je izgubilo drugara iz Komonvelta, ali bi se najverovatnije samo malo pretilo prstom i sankcijama, ali niko ne bi doneo odluku da se svim srcem interveniše.

"Sjedinjene Države su naš najbliži trgovinski partner i naš najbliži vojni partner, tako da ako bi one postale agresor, ne bi došlo do jednoglasne odluke ostatka sveta da pritekne Kanadi u pomoć", rekao je Kumbs.

A čak i kad bi se to desilo, ideja o prelasku okeana da bi se zapodenuo rat sa jednom od svetskih supersila iz strateški slabije pozicije zbog stare dobre male Kanade sigurno nikome nije primamljiva.

"Pomirimo se s tim, to bi bilo teško za sve one koji nas podržavaju. Kako bi usmerili održivu silu na Sjedinjene Države?"

Bože, nadam se da ovaj članak nikome neće utuviti nikakve ideje u glavu.

Pratite Maka Lamourea na  Tviteru  .

Još na VICE.com

Šta bi bilo da pobedi Islamska država?

Šta bi bilo kad bi bilo: da Severna Koreja baci nuklearku na Ameriku

Šta bi bilo da je Austrija izabrala ekstremnog desničara za predsednika

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu