​Sperma mog muža i lezbejke koje je žele

Majkl, moj muž, je plećati čovek iz snova visok metar i 92, snažne nemačko-irsko-švedske krvi, u varijanti srednjeg zapada. U njegovoj porodici ima onih koji su studirali na elitnim američkim univerzitetima. Njegov deda je živeo 90 godina. Njegova sperma je tečno zlato.

Valentina i Alisa, par kvir dama koje su nam neke od najdražih prijateljica, potrošile su dve i po godine i 20 hiljada dolara na pokušaje da Alisa ostane u drugom stanju, ali bez uspeha. Sarađujući sa anonimnim donorima u banci sperme u Oklendu, stalno su se vraćale po još sperme, samo da bi saznale da je njihov pažljivo izabrani donor već rasprodat.

Na našem venčanju prošlog leta, zvanično su pitale mog mladoženju da li bi želeo da im donira svoje seme, na šta je on sa entuzijazmom pristao. Dva meseca i dva leta iz Berlina kasnije, stigli smo u zaliv da bismo im obezbedili najveću moguću količinu Majklove sperme koju može da proizvede u roku od dve nedelje. To je značilo da ću ja da apstiniram od seksa, a da će Majkl da utrne, što su mali kompromisi za nastanak jednog novog života.

Sam čin je bio jednostavna biološka mehanika: Majkl će da svrši u čašicu, predaće je, a Alisa i Valentina će se povući u svoju spavaću sobu i pokušati oplodnju špricem bez igle. Deponovaće i određene količine u kalifornijskoj krio-banci, ostaviće zamrznutu spermu za buduće pokušaje ili za buduće naraštaje.

A tu je bio i administrativni deo. Potpisali smo i overili ugovore kojima se obavezujemo da ih nećemo tužiti za starateljstvo, a one su se obavezale da nas neće tužiti zbog alimentacije. Standardno. Neće platiti spermu – to je delovalo neetički, a ni one se nisu ponudile – ali će nam platiti avionske karte, smeštaj, rentakar, doktorske preglede, terapiju, i zasebne pravne savetnike. I pre nego što pokloni svoj tovar, Majkl je morao da prođe kroz raznorazna genetska ispitivanja, preglede, analize krvi, bockanja i uzimanja uzoraka – koje je zahtevala banka sperme da bi sebe oslobodila odgovornosti.

Prve večeri smo ispekli pile i razgovarali o svojim namerama i strahovima. Valentina i Alisa su nas uveravale da žele da prisustvujemo rođenju deteta – ili da budemo prisutni koliko god smo to u moći, s obzirom da živimo u Evropi. Bićemo kako tetka i ujak, što je bila odgovornost kojoj smo se radovali i očekivali da budemo dobri u tome. U najgorem slučaju, Majkl se brinuo da će mu susret sa potomkom okinuti njegov sopstveni biološki sat. U najgorem slučaju, ja sam se brinula da Majklova mama neće moći da se suzdrži da ne šalje štrikane natikačice, čime bi prekoračila ovlašćenja majke donora i bake.

U lekarskoj ordinaciji, Majkl je mirno sedeo i nabrajao genetske mane svoje porodice – Aspergerov sindrom, rak dojke, kolitis – ali ja sam se osećala anksiozno. Kada je Valentina počela da se vrpolji, pomislila sam da je možda trebalo da ponudim svoju lozu, ali sam nakon preispitivanja u sebi shvatila da ni ona ne zvuči mnogo bolje.

Zbog toga sam se zanimala svojom kamerom, a onda sam odlutala u kupatilo, sa namerom da se ušunjam u masturbatorijum krio-banke i na brzaka ga razgledam: bivši toalet za invalide, snabdeven analognom i digitalnom pornografijom. Bila sam spremna da se pobunim zbog nedostatka homoseksualnih pornića, dok nisam otkrila dividijeve sa golim momcima i vojnicima. Nije trebalo da me iznenadi što su pornići uglavnom bili sa svršavanjem u vaginu i bez kondoma.

Dok je Majkl svršavao u čašicu, nešto kasnije, u toj istoj prostoriji (nisam smela da mu pravim društvo, pitala sam), Valentina je nervozno na internetu pretraživala stanja koja je Majkl pomenuo. Moj muž se uskoro pojavio, pobedonosno i malo posramljeno, i sestra ga je brzo odvela da mu uzme krv.

Nešto kasnije smo se obreli na grupnoj terapiji i pričali o nekim suptilnijim komplikacijama koje poznavanje donora može da donese. Upozorili su nas na opasnosti načina izražavanja: upotreba fraza kao što je „biološki otac" bi u podsvest donora mogla da usadi neželjene predstave o roditeljstvu. Takođe su nam rekli i da damo prostora detetu. Mi kao četvorka možemo da iznesemo svoje namere, Valentina i Alisa mogu da iznesu svoje namere kao roditelji, ali nemamo predstavu šta će dete želeti i šta će ga zanimati.

Kada smo se sutradan probudili, rekli su nam da Valentina ima nalet luteinzirajućih hormona – hormona koji ukazuju na to da ti je telo spremno za ovulaciju. Ovulacija obično traje od 24 do 48 sati, što je značilo da te večeri treba izvršiti oplodnju.

I tako smo Valentina, Alisa i ja u dnevnoj sobi gledale "Prave domaćice Atlante", praveći se da ne znamo da Majkl u susednoj sobi drka u čašicu. Kada je predao svoj minuli rad, on i ja smo se odvezli u "In-N-Out" burger, dok su Valentina i Alisa u svojoj spavaćoj sobi ubrizgavale spermu u Valentininu vaginu. Moj muž i ja smo jeli masni pomfrit i šalili se da smo možda upravo začeli budućeg dobitnika Nobelove nagrade, ili sledećeg Adolfa Hitlera. Velika dužnost je obavljena, i sada je sve bilo na Valentini i Alisi.

Dok smo napuštali San Francisko, osetila sam olakšanje zbog toga što smo izvršili svoju obavezu. U isti mah, primetila sam da više nisam bila anksiozna kao na početku. Nisam se više osećala kao posrednica, već kao bitan član naše jedinstvene četvorke. Ubrzo nakon što smo sleteli u Berlin, saznali smo da je Valentina dobila menstruaciju – ćorak. Prvi pokušaji obično ne uspevaju, ali možda će naredni ili neki drugi put imati više sreće. Ili će im možda biti potrebno pet godina. Ili možda nikada neće zatrudneti sa Majklovom spermom. Ne možemo da kontrolišemo biologiju, ali dali smo sve od sebe. Ako ništa drugo, ubeđena sam da prijatelji bukvalno mogu da ti postanu porodica koju si izabrao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu