Reklame
vesti

Stevan Dojčinović za VICE: Tabloidni linč nas neće zaustaviti

Provlačenje kroz medijsko blato i svojevrsni linč, tabloidni ratovi i sudski procesi su danas pojave sa kojima će svaki novinar koji se ozbiljno bavi svojim poslom u Srbiji u jednom trenutku morati da susretne. Razgovarao sam sa Stevanom Dojčinovićem...

pisao Stefan Veselinovic
20 Mart 2016, 12:31pm

Kada sam uveče stigao sa posla, u prodavnici iza zgrade, nije ostao nijedan primerak Informera.

- Da, vidi, nema. Uglavnom on ode najbrže, dobra mu je cena, znaš - objašnjava mi prodavačica dok zagleda iza preostalih primeraka ostalih dnevnih listova.

Glavni i odgovorni urednik ovog lista Dragan J. Vučićević objavio je na Tviter profilu da mu je to izdanje donelo rekordan tiraž od 130 hiljada primeraka, a tu informaciju je nemoguće proveriti. Dvadeset dinara je koštalo izdanje na čijoj naslovnoj strani su objavljene slike urednika Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) tokom rituala suspenzija uz naslov "Francuski sado-mazo špijun".

Isto toliko je koštao i primerak dan ranije u kome je na naslovnici Stevan Dojčinović označen kao pripadnik novinarske narko-mafije koja planira da sruši premijera Vučića i destabilizuje zemlju.

Baš kao i onaj koji je izašao na dan kada smo se Stevan i ja našli u redakciji KRIK-a, u kome je označen kao 'terorista' zbog zabrane ulaska u Rusiju, dok su predsednici novinarskih udruženja koja su stala u Stevanovu odbranu nazvani fašistima.

Oko dva popodne pijemo kafu. Njemu je prva tog dana. Ceo prethodni je, kaže, proveo onlajn. Istina, Tviter je eksplodirao.

- Jedino su uspeli da nas uspore u radu. Ako je to bio cilj, onda su uspeli - kaže mi Stevan dok sedi pred laptopom.

Dojčinović je jedan od najmlađih novinara koji je dobio neke od najprestižnijih međunarodnih i domaćih nagrada za istraživačko novinarstvo u oblasti kriminala i korupcije. Autor je serijala tekstova preraslih u knjigu 'Šarić - kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu', za koju je i sam Šarić rekao da je neostrašćena, a drugi, javnosti poznat kao najveći narko-bos, Dragoslav Kosmajac, čitao ju je tokom televizijskog hapšenja.

Stevan danas proživljava treći dan na naslovnoj strani jednog od najprodavanijih dnevnih štampanih lista u zemlji.

- U jednom trenutku sam shvatio da se već tri dana bavim time, a ne pričom na kojoj radimo. Ovog puta se ne pravim mrtav sa strane kao što sam to do sada radio, kada me je ranije napadao Informer. Shvatio sam da je ovo trenutak kada mi stvarno moramo da odreagujemo - priča mi Stevan.

- Nisu uspeli da nas zastraše, da zaustave priču. Mi ćemo je završiti i objaviti. Pojeli su nam malo vremena i to im je verovatno vrhunac uspeha.

Priča na kojoj novinari KRIK-a rade i koja je pokrenula ovu lavinu je istraživanje imovine porodice aktuelnog premijera Srbije Aleksandra Vučića. U Informeru su objavljeni detalji ovog istraživanja, sa detaljima poput onog da su podatke o trgovini nekretninama porodice Vučić tražili iz Geodetskog zavoda, ali su dva puta odbijeni i po zahtevu za dostupnost informacijama od javnog značaja. Objavljena su i imena navodnih Stevanovih izvora i iz podzemlja i iz obaveštajnih službi.

Stevan veruje da je u toku "brutalna kampanja koja neće lako stati", ali je i uveren da su i on i KRIK pod ozbiljnim nadzorom državnih agencija.

Stevan Dojčinović, urednik KRIK-a, u kancelariji. Fotografija: Bojana Jovanović, iz teksta Dan sa novinarima koji otkrivaju afere

- Ipak, u celoj toj priči nalazi se deo informacija koji je potpuno tačan, a koji je vezan za to šta smo istraživali, dokle smo stigli, kada smo planirali da objavimo priču, koliko smo kvadrata izbrojali, kojim institucijama smo se obraćali, pa čak i koji nam je bio radni naslov - objašnjava Stevan.

Pokazuje mi fotografiju iz Informera od pre nekoliko nedelja, ubrzo nakon što je KRIK objavio priču o kupovini stana ministra zdravlja Zlatibora Lončara. I tada je ovaj tabloid napao Stevana, označavajući ga kao lidera zavere protiv sprske države, i objavio deo fotografije čoveka koji je označen kao, navodno, njegov glavni saradnik.

- Još sam tada prepoznao čoveka po košulji i znao sam da sam na drugom delu fotografije, iako ne znam ko je snimio, u centru grada, ispred naše kancelarije gde se nisam ni preterano krio. To je verovatno, još tada, bila poruka za mene. Pažljivo sam analizirao šta je sve izašlo i zbog kvaliteta fotografija sam gotovo siguran da smo pod ozbiljnom obradom neke državne agencije. Koknretno, sumnjam da su ove informacije iz izveštaja koji je i meni sačinila BIA - objašnjava on.

Nekoliko nedelja kasnije, na naslovnoj strani Informera objavljena je cela fotografija.

- Konstrukcije koje je uredništvo tog lista pravilo su potpuno besmislene i netačne. Ja se u ovom trenutku neću baviti time, kada je u pitanju moj privatni život, za šta nema javnog interesa, a ja ne želim da pomažem u tome - odlučan je Stevan.

Provlačenje kroz medijsko blato i svojevrsni linč, tabloidni ratovi i sudski procesi su danas pojave sa kojima će svaki novinar koji se ozbiljno bavi svojim poslom u Srbiji u jednom trenutku morati da susretne. Zbog toga sam i danas sa Stevanom. Želeo sam da od njega čujem kako novinar živi i radi u situaciji u kojoj se on često u poslednje vreme nalazi. Ovog puta je najozbiljnije.

Svako je uspeo da pobedi u svojoj areni.

VICE: Stevane, hvala ti što si našao vremena za nas. Kako te je dočekala vest da spremaš udar na Srbiju?

Stevan Dojčinović: Uspeli su da me iznenade, jer je priča objavljena pre nego što smo očekivali. Bili smo spremni za napade nakon objavljivanja našeg istaživanja, ali ne znam šta je baš tog dana pokrenulo mene kao temu.

Kao što rekoh, shvatio sam da je ovo trenutak kada više ne možemo da ćutimo. Ali je teško kada se ceo sistem upregne protiv tebe. Pozvao sam tim i podelili smo se da što bolje odreagujemo u situaciji. S obizrom na situaciju u medijima, nismo očekivali veliku podršku kolega.

Zato smo odlučili da dobijemo bitku koju sigurno možemo, a to je na internetu. Znali smo da ćemo da razvalimo, i to smo i uradil. Građani su odreagovali na napad na nas, i mislim da je druga strana prilično razočarana koliko je izgubila na internetu, poruke koje dobijaju nisu nimalo prijatne.

Mislim da ovo nije nanelo preveliku štetu aktuelnoj vlasti i njihovom biračkom telu. Možda na Tviteru, gde su ljudi zaista ogorčeni. Ali kao što smo se mi borili i pobedili na internetu, tako su oni radili kroz svoje kanale. Iako mislim da je jasno da kada su naslovne strane u pitanju, granica je kilometrima daleko, za njih je to bio dobar posao. Dobra priprema terena za naše priče. Svako je uspeo da pobedi u svojoj areni.

Kako se kao novinar ponašaš u ovakvim situacijama, kada si potencijalno ugrožen?

U ovom slučaju sam ja glavna tema, iako su, normalno, novinari ti koji rade na detaljima priče. Ali to i treba tako da bude, jer ja sam urednik, a urednik je kapetan broda, je l' tako? Logično je da se sve svali na mene, i to je čak potpuno u redu u ovoj priči. Ja jesam kroz ovo već prošao, ali moram da kažem da je ovo najbrutalniji napad do sada.

Ne osećam se fizički ugroženo, jer razumem šta rade, a to je da divljaju kroz svoje kanale, zbog toga što ih mi istražujemo. Sa druge strane, kada si u javnosti etiketiran kao bolesnik, mafijaš i terorista, moraš da se paziš nezgodnih situacija čak i na ulici. Potencijalno su ugrožen i od potpuno nepoznatih ljudi.

Uramljena slika Omara Litla, sa citatom iz serije "The Wire" iznad stola urednika. Fotografija: Bojana Jovanović, iz teksta Dan sa novinarima koji otkrivaju afere

Kako osećaj da nisi bezbedan utiče na posao?

Nikako ne možeš da se osećaš potpuno bezbedno u ovom poslu. Ulaziš u priču sa igračima koji su opasni i sama ideja posla je da ne možeš nikada sto odsto da se osećaš bezbedno. Tu uvek postoji neki rizik. Ali bitno je baviti se tim rizikom.

Međutim, ono što stvarno je problem je trenutak kada vaš rad izlazi u javnost. Tada se rizik povećava višestruko. Na primer, kada nešto istražujete, otprilike znate ko mogu da vam budu potencijalni neprijatelji i od koga bi, uslovno rečeno, trebalo da se krijete. Ljudi koje istražujete su oni za koje želite da poslednji za to saznaju onog trenutka kada ih pozovete. Mi svakog pozovemo na kraju istraživanja, jer smo profesionalci. Tako ćemo pozvati i premijera Vučića na intervju.

Kako objavljivanje detalja istraživanja utiče na dalji rad?

Ideja je da do samog kraja osoba koju istražujete ne sazna da to radite, a vi organizujete svoj rad i držite ga u tajnosti u onoj meri u kojoj mislite da je rizično. Onog trenutka kada neko objavi čime se bavite, stvari se menjaju.

Rad istraživačkih novinara nije zamišljen tako da javnost bude unapred bude obaveštena o koracima koje oni prave. Tu se blokiraju mnoge stvari. Ovakvi tekstovi zastrašuju sve izvore koji sarađuju sa vama jer se oni odmah uplaše. Posebno u Srbiji, gde je potpuno degradiran rad institucija, gde institucije krše zakon da nam ne bi dostavile podatke, ali su zato uredno obavestile službe šta smo tražili. Ceo sistem radi protiv vas.

A premijer zemlje je neko za koga bi trebalo da postoji najveći javni interes da se zna koliko imovine ima i ko su ljudi oko njega.

Koliko vremena prođe od naslovne strane do prve preteće poruke?

Zavisi u kom slučaju. Kada mi je zabranjen ulazak u Rusiju, dobijao sam preteće poruke tokom celog dana. I sad, nije bila poenta u tome koga istražujem, već su me videli kao izdajnika, ili šta ti ja znam, zato što mi je Rusija zabranila ulaz u zemlju, o čemu su mediji ranije pisali.

Sada Informer vraća tu priču i etiketira me kao bolesnika, sadomazohistu. Iskreno, baš me zanima, kada ovo malo prođe, kako će ljudi reagovati kada me vide na ulici ili prevozu. Mislim da ipak nije baš za šalu, posebno u situaciji u kojoj bi ozbiljna država trebala da te podrži kada se baviš ozbiljinim radom, a ne da radi potpuni suprotno od toga.

Naslovnice. Foto: autor

Ovo nije prvi put da ste izloženi medijskim napadima. Sa tim se borite od prvih istraživanja kada su objavljeni snimci susreta tadašnjeg ministra policije Ivice Dačića sa Rodoljubom Radulovićem, istaknutim saradnikom Šarićevog narko-klana, otkrivene of-šor kompanije povezane sa gradonačelnikom Beograda Sinišom Malim, zbog čega su čak i fizički napadnuti na obali Save. Kako reagovati u situaciji u kojoj ste se našli?

Prvo, ne ulaziti u polemiku. Stvar je jasna, naš posao je da se bavimo istraživačkim novinarstvom, korupcijom i kriminalom i da objavljujemo nalaze, a njihov posao je da pokušaju da diskredituju one koji to rade, da im sisaju energiju i pomute pažnju. Ne smete upasti u tu zamku i ulaziti u otvoreni konflikt sa njim. Njima je cilj da mi prestanemo da radimo svoj posao, i da se bavimo njima.

Umesto toga treba skupiti što više podrške koju možete da dobijete i objaviti da je imate. Na to ćete potrošiti energiju ili vreme, ali to je bitno, tu imate priliku da se odbranite, makar na internetu. Svaki vaš sledeći tekst ili istraživanje će dobiti veću podršku.

Treba preduzeti sve moguće mere, uključujući i tužbu. Moja greška je bila što pravne instrumente nisam koristio od početka. Ulaziti u rat sa njima nema potrebe, oni su plaćeni za to. Sada eventualno nešto tvitnem, to mi ne oduzma mnogo vremena. Dragan J. Vučićević već danima ne prestaje na Tviteru, upravo me zove u svoju emisiju na njemu bliskoj televiziji Pink. Tako nešto ne bi imalo smisla uraditi, jer bih bukvalno radio njihov posao. Mislim da smo se dobro vodili u ovim trenucima koji su bili teški za nas, da smo dobro izneli priču i da će se sve smiriti uskoro. Ali će biti zanimljivo kada budemo objavili rad.

Kažeš da ste istog trenutka reagovali i akcije usmerili na prikupljanje podrške. Kako je to teklo?

Nismo očekivali širu podršku, ali smo znali da, iako u širem prostoru ne možemo da pristupimo medijima, na internetu možemo do kraja da pobedimo. I mislim da smo to uspeli da uradimo. Bilo je pojedinaca i medija koji su nas zaista podržali, malobrojnih, ali znamo da su sa nama do kraja. Hvala im svima.

Podržale su nas i neke od značajnih međunarodnih organizacija. Jako je bitno kada vas podrži GIJN, najveća svetska mreža istraživačkih novinara. Iako ona nije prepoznata u Srbiji, ona mnogo znači, novinari iz celog sveta su tu okupljeni. Civil right defenders, Fondacija Hajnrih Bel, što je jako važno, niz nevladinih organizacija iz Asocijacije onlajn medija, podrške zaista ima. I to je bitno, pokazali smo da imamo podršku tamo gde smo mogli, dok su se ostali pravili kao da se ništa ne dešava.

Pre nekoliko nedelja pokrenuli smo kampanju "Pomozite nam da istražimo imovinu političara". Prikupljeno je nekoliko hiljada evra, a priče o imovini političara se finansiraju upravo od tog novca građana

Šta novinarima ostaje u smislu institucionalne zaštite u ovoj situaciji?

Nema nikoga da pomogne, na vetrometini smo. Ministar Tasovac je dao izjavu, mi ćemo ga podsećati da je nešto rekao i obećao. Mnogi se sklanjaju da i njih oluja ne udari. Naravno, uz nas su svi oni za koje smo znali da će nam dati podršku do kraja. Svako ko podržava pravu stvar će nas podržati, ako ne sada, onda u budućnosti. Na čelu institucija su neki drugi ljudi, koji su postavljeni politički i praktično slušaju instrukcije.

Mi nemamo krivična dela, plaćamo poreze, sve namirujemo uredno. Jedino što još mogu da urade je da nas fizički ugroze. Ja zaista vidim drugu situaciju kako mogu da nas zaustave. U Srbiji više ne tražimo podršku jer ovo do sada što smo dobili, to je to. Ti ljudi i mediji stvarno stoje iza nas, ima međunarodne podrške, što je bitno jer tu zaista ima ljudi koji se bore za iste vrednosti za koje se ova država deklarativno vlast zalaže.

Jedna od glavnih meta tabloida su izvori finansiranja nevladinih organizacija i medija. I sam premijer je javno izrazio sumnju u to kako se istraživačke mreže u Srbiji finansiraju, pa je rekao da je dobio lična uveravanja iz Evropske unije da donatori ne znaju unapred kojim temama ćete se baviti. Kako to zaista funkcioniše?

Kada se piše projekat, ne piše se, na primer, dajte mi novac, sada ću da istražim tog i tog političara i njegovu imovinu. Projekti definišu teme, na primer, serijal tekstova o kriminalu i korupciji.

Niko vas ne plaća onako kako oni to vide. A oni to vide sa razlogom, i ja to razumem. Zato što u njihovom tabloidnom svetu to tako funkcioniše. Ako te država pomogne finansijski, ti znaš šta ti je agenda, na ove možeš, na ove ne, ove ćeš da istražuješ, pa stiže lova.

Ovde je drugačije, ovde pišeš projekat, stigne lova, pa ti onda praviš užu temu i istražuješ priče. Donatori često ne znaju ni po objavljivanju priče da je to priča iz njihovog projekta. To mogu, praktično, da vide tek u izveštaju.

U Srbiji zaista ima mnogo korupcije, i ljudi žive u takvom okruženju gde se sve gleda kroz interesnu sferu. U nekom malom gradu u Srbiji ne možeš ništa u životu da uradiš, jer je sve povezano i sve moraš da platiš. Tebi je teško da razumeš drugu priču, i zato mislim da veliki deo građana može da poveruje u tu špijunsku verziju da ambasade daju novac. Posebno zato što ne razumeju da postoji drugi svet iza toga.

Ljudi koji to čitaju stvarno veruju u to, koliko god se mi gadili na društvenim mrežama. Ja kada odem za Kruševac, ljudi iz mog komšiluka, koji me znaju ceo život će me pitati koliko su te platitli Amerikanci da napadaš Vladu.

Mi smo mlada organizacija i ljudi nemaju ideju koliko mi moramo da se borimo da bismo dobili dvadeset, trideset hiljada evra za projekat. Apliciramo iznova i iznova da bismo dobili novac, to je jako kompleksan proces.

Skoro cela redakcija. Foto autor

Kako funkcioniše sistem doniranja?

Jedan projekat koji mi pišemo vredan je 20 do 30 hiljada evra. Dobili smo dva projekta i to nije nikakava tajna. Kada bude gotov finansijski izveštaj, objavićemo i to na sajtu. Dobili smo 20 hiljada evra od OpenSociety i 30 hiljada dolara od NED. Nama je potreban godišnji budžet od 130 hiljada evra za funkcionisanje. Da pokrijemo troškove kancelarije, plata, putovanja koja su neophodna, i tako dalje. Mi nismo ni na pola tog budžeta. Trudimo da pronađemo još sredstava. Prikupljaćemo sredstva i kroz donacije građana.

Pre nekoliko nedelja pokrenuli smo kampanju "Pomozite nam da istražimo imovinu političara". Prikupljeno je nekoliko hiljada evra, a priče o imovini političara se finansiraju upravo od tog novca, kao i priča o imovini premijera Vučića.

Smatramo da je to najčistiji oblik rada. Građani koji su uplatili novac su videli da ćemo istražiti imovinu političara. Uplaćuju od 100 do 1,000 dinara. Bilo bi idealno kada bismo mogli da radimo samo od poverenja građana, ali za tako nešto je potrebno vreme. Naravno, pokušaćemo i komercijalno da pokrijemo budžet, držaćemo treninge novinarima. Videćemo da li će se odazvati.

Najvažnije nam je da kredibilitet KRIK-a nije ugrožen, a od ponedeljka se vraćamo na posao, zaključuje Stevan.

#PodržiKRIK je hešteg pod kojim će deo onlajn zajednice večeras od 20 do 21h izraziti podršku istraživačkim novinarima. Donaciju za istraživanje imovine političara možete izvršiti ovde.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Informer
Vice Blog
politika
Aleksandar Vucic
křik
Korupcija
Mediji
Stevan Dojčinović
Linč
таблоиди