Reklame
Svaštara

Kako "Kuća od karata" ne može da se takmiči sa ludilom predsedničke kampanje 2016.

Posle četiri godine i jednog Trampa, "Kuća od karata" deluje krajnje optimistično.

pisao Lincoln Michel
27 Mart 2016, 5:44am

Ruke potpuno normalne veličine. Fotografija posredstvom Netfliksa

Kad je "Kuća od karata" premijerno prikazana na Netfliksu nekoliko meseci posle izbora 2012. godine, njen hladni cinizam savršeno je odgovarao datom vremenu. Optimizam Obaminog dolaska na vlast 2008. godine sagoreo je pod višegodišnjim republikanskim opstrukcijama, a na izborima 2012. godine aktuelni predsednik sa podrškom ispod 50 odsto suprotstavio se Mitu Romniju, praktično gomili konzervativnih floskula naguranih u skupo odelo. Ljudi su postali cinični prema američkoj politici, a mračna vizija "Kuće od karata" o tome kako bezobzirni, makijavelistički moćni igrači pletu složene spletke u pauzama između neveselih seksualnih afera tešila nas je rečima: "Hej, u realnosti stvari makar nisu ovoliko lude."

Posle četiri godine i jednog Trampa, "Kuća od karata" deluje krajnje optimistično. Zakoni se tu zapravo usvajaju? Diplomatija funkcioniše? Političari poštuju ozbiljnost položaja umesto da se hvališu na bini kolike su im kite? Ovo stvarno jeste fikcija.

Pročitajte i: "Kako snimiti seriju bez budžeta i prodati je Netfliksu"

Nije se "Kuća od karata" promenila. Netfliksova udarna četvrta sezona — puštena odjednom pretprošlog petka — i dalje prikazuje lep a neveseo svet nemilosrdne real-politike, političke spletkare i flertovanje u trenucima razonode. To je praktično još onoga na šta smo već navikli, a tu je i dobrodošao povratak nekoliko likova iz prošlih sezona. (Šta čovek treba da uradi da bi dobio spin-of sa Fredijem Hejsom?) Ali dok nam "Kuća od karata" govori da politiku vode korumpirani ali efikasni političari čija se politička neslaganja rešavaju nadmudrivanjem u poređenju sa našim stvarnim političkim sistemom stihijski požari na deponijama deluju organizovano.

Kontrast između Amerike u "Kući od karata" i prave Amerike posebno je naglašen ove sezone budući da je glavna priča vezana za preliminarne izbore kandidata u Demokratskoj stranci i opšte izbore 2016. godine. [Upozorenje: dalje slede spojleri] U prve dve sezone gledali smo Frenka Andervuda kako se probija do položaja potpredsednika, a potom kako uspeva da izdejstvuje ostavku aktuelnog predsednika. Zato što zapravo nikad zvanično nije bio izabran, on se sada na stranačkim izborima sučeljeva sa jednim od svojih bivših piona, javnom pravobraniteljkom Heder Danbar. Nakon što osigura sebi nominaciju, na opštim izborima se suočava sa republikanskim rivalom Vilom Konvejem. To je mudar način da zainteresujete ljude za novu sezonu, ali za TV seriju čiji je glavni adut sve veća apsurdnost i ređanje šoka za šokom, ona deluje strašno pitomo u poređenje sa pravim izborima koji su u toku.

Godine 2016. u "Kući od karata", kampanja za stranačku kandidaturu predsednika Andervuda gotovo se urušava kada procuri fotografija njegovog oca sa pripadnikom Kju Kluks Klana. Godine 2016. u stvarnom svetu, vodeći kandidat Republikanske stranke, čiji je otac takođe možda bio povezan sa Kju Kluks Klanom, ima običaj da retvituje borce za premoć belaca, a ne da mu se ni da se nedvosmisleno ogradi od podrške ozloglašenog rasiste Dejvida Djuka na CNN-u (kasnije je povukao tu izjavu, rekavši da nije razumeo pitanje zbog problema sa bubicom u uhu). U "Kuči od karata", nezadovoljstvo širom zemlje zbog nasilja vatrenim oružjem — plus malo mudrog Andervudovog spletkarenja — završava se dvostranačkim predlogom zakona o kontroli oružja na dnevnom redu Kongresa. U stvarnom svetu, uprkos beskrajnom nizu masovnih ubistava, Džeb Buš pribegava tvitovanju slike pištolja sa ugraviranom reči "Amerika" da bi skrenuo pažnju na sebe. U "Kući od karata", kampanja republikanskog kandidata zasnovana je na čvrstoj ali pametnoj spoljnoj politici. U stvarnoj Americi, Ted Kruz se zariče da će "tepihovati" ISIS kako bi video da li "pesak može da svetli u mraku", a Donald Tramp poziva na izmišljanje novih tehnika super-mučenja i obećava da će primorati američku vojsku na ratne zločine (još jedna izjava koju je kasnije povukao).

Možete li da zamislite takvog fiktivnog stvora na bini pored sadašnjih vodećih kandidata, zvezde rijalitija koja se šali kako bi se zabavljala sa rođenom ćerkom i mogućeg ubice "Zodijaka" kog kolege toliko ne mogu da smisle da javno fantaziraju o tome da ga ubiju?

U seriji u kojoj su Andervudi imali trojku sa telohraniteljem iz Tajne službe, a Frenk je pod voz gurnuo novinarku koja mu je bila ljubavnica, četvrta sezona podiže apsurdnost na novi nivo uvođenjem Vila Konveja, umerenog, zgodnog republikanskog kandidata koji truća o svom skromnom domu i radi sa demokratskim rivalom na sprečavanju terorističke situacije. Možete li da zamislite takvog fiktivnog stvora na bini pored sadašnjih vodećih kandidata, TV zvezde koja se šali kako bi se zabavljala sa rođenom ćerkom i mogućeg ubice "Zodijaka" kog kolege toliko ne mogu da smisle da javno fantaziraju o tome da ga ubiju? Možete slobodno da stavite i jednoroga na binu, kako bi Tramp mogao da kaže da je "slab na gobline", a Rubio da uskoči sa "znate već šta pričaju o jednorozima sa malim rogovima!"

"Ajde da jednom za svagda raskrstimo sa tom fikcijom da Barak Obama ne zna šta radi. Zna on dobro šta radi", frfljao je Marko Rubio, iznova i iznova i iznova, tokom svog slavnog javnog nervnog sloma koji je opevan na melodiju pesme "Mr. Roboto". Rubiova izjava trebalo je da znači da Obama zapravo nije beslovesna budala koja ne zna da govori bez telepromptera — kako ga konzervativci često predstavljaju već super-zlikovac u klasi Leksa Lutora koji ubrzano uništava zemlju svojim 20-dimenzionalnim šahovskim umećem. (U poređenju s njim, Rubio, političar toliko lišen dostignuća da njegovi sopstveni zamenici ne mogu da navedu jedan razlog da glasaju za njega, očigledno je Supermen koji može da zaustavi njegove zločinačke planove.) Rubiova teorija je u suštini kako "Kuća od karata" vidi predsednika i prvu damu. Andervudovi su beskrupulozni manipulatori koji kuju složene planove dostojne jednog Doktora Duma. Njihovi rivali su podjednako inteligentni i racionalni igrači koje mogu da pobede samo ako se kreću brže i razmišljaju pametnije od njih.

Politika kao nadmetanje u snazi volje i inteligencije deluje veoma udaljeno od Amerike 2016. godine, kada vođstvo obe partije deluje kao da pojma nema šta njihovo sopstveno biračko telo želi. Demokratska stranka je za sada još funkcionalna. Ali Republikanska stranka, koja je godinama promovisala Saru Pejlin, lakrdijaše iz Čajanke i potpuni raspad vladinih normi, deluje šokirana na granici paralize saznavši da su njihovi glasači zapravo ozbiljno shvatali sve te njihove poruke.

Jeste, u svetu "Kuće od karata", politika je ružna, makijavelistička i korumpirana. Ali kad se sve sabere i oduzme, i dalje je ozbiljna. Razni igrači će spletkariti jedni drugima iza leđa,ali će u javnosti uvek nabaciti ozbiljan izraz lica i obratiti se američkoj javnosti dostojanstveno i uravnoteženo. Ta ozbiljnost obično se dočarava paletom tamnih boja, švenkovima i turobnom orkestarskom muzikom. I dok naš stvarni politički proces ubrzano spada na mešavinu rasističke demagogije i komičarskih večeri otvorenih za nastupe iz publike, nikoga ne možete da krivite što ne nalazi previše utehe u toj fantaziji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
HOUSE OF CARDS
Vice Blog
politika
fenomeni
Lincoln Michel
Serija
Televizija
Donald Tramp
Kuća od karata
Kevin Spejsi
Izbori u SAD