Paranoični pokušaj novinarstva u Iranu

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE France

Početkom prošle godine, odlučio sam da otputujem u Iran na neko vreme gde bih radio kao novinar. Nisam mnogo toga znao o ovoj zemlji, samo osnovne informacije iz srednje škole – i iz filma „Argo". Devojka me je ostavila, pa sam se bacio na studije filozofije na Univerzitetu Nanter. Osećao sam se samosažaljivo, pa sam hteo da otputujem negde na duže vreme.

Stigao sam u Teheran avgusta prošle godine. Imao sam turističku vizu jer je nju bilo lakše izvaditi, ali znao sam da to nosi određen rizik ako vlasti saznaju da sam novinar. Koliko sam uspeo da shvatim, ako bi saznali da radim pod ovom vizom, tretirali bi me kao špijuna i poslali u zatvor. Novinar Washington Post-a Džejson Rezajan je baš u to vreme bio u iranskom zatvoru pod optužbom za špijunažu, mada moj slučaj nije baš uporediv.

Pripremio sam nekoliko različitih izgovora za svoj boravak u Iranu. Prijavio sam se na predavanja koja nisam pohađao, ali sam studentsku identifikaciju svugde nosio sa sobom. Počeo sam da svakodnevno blogujem o sportu i uradio vizitkarte sa imenom bloga, što mi je čak bilo od koristi jer sam mogao da ih delim ljudima koje sam intervjuisao.

Oduvek su me fascinirali filmovi i TV serije o špijunaži; priznajem da sam uživao u ovoj maskaradi malo više nego što je trebalo, i tako pothranjivao paranoju. Gledao sam kroz prozor teheranskog taksija da bih ustanovio da li me prate. Ulice sam prelazio cik-cak. Sa fotografom sam se dogovarao u WC-u. Realno sam preterivao.

Posle deset dana u prestonici Irana, fotograf i ja smo krenuli na sever ka Tabrizu, glavnom gradu provincije Iranski Azerbejdžan, udaljenom 400 km od Teherana. Trebalo je da stupimo u kontakt sa mladim posrednikom koji bi nas povezao sa lokalnim separatistima.

Da bismo ustanovili da li nas nadgledaju, koristili smo metodu koju sam naučio iz Le Bureau des Légendes, špijunske serije sa francuskog Canal +. Jednostavno je: uzmeš svežanj praznog papira, napišeš nešto bezveze ali smisleno na jednoj stani, staviš preko drugu stranu, a između zavučeš parčiće gume. Kad se vratiš, pogledaš da li je ta guma još uvek između stranica – ako nije, znaš da ti je neko preturao po dokumentima. Ali u našem slučaju, parčići gume su bili na mestu kad smo se vratili. Niko nas nije nadgledao.

Ipak, kontakt nam je rekao da u njegovom kraju ima mnogo špijuna i doušnika, a mi smo sa velikim brojem ljudi razgovarali o vrlo osetljivim temama. Trećeg dana smo otišli na fudbalsku utakmicu – stadion je navodno bio separatističko svratište. Čim smo došli, videli smo da na ulazima ima mnogo policajaca i vojnika.

Kupili smo ulaznice, a onda su nas policajci u civilu odveli u stranu i tražili da im pokažemo pasoše. Usta su mi se osušila a ruke oduzele. Jedan od njih je nosio šarenu košulju i imao loše zube; pitao je otkud mi u Tabrizu, ako smo stvarno turisti. „Ne ličite vi meni na turiste." Ali ja sam nosio NY Yankees kačket, objektivno gledano bio sam slika i prilika turiste. Ipak, kičma mi se ledila od njegovog prodornog pogleda. Počeo sam da brbljam o fudbalu, kako sam navijač Mančestera. Uskoro je počeo da se dosađuje pa je na brzinu prelistao pasoš i pustio me da prođem. Mog fotografa su zadržali nešto duže.

Kad sam izašao na tribine, našeg kontakta nigde nije bilo. Šetao sam okolo petnaestak minuta, da bi mi ponovo prišao jedan od policajaca u civilu i signalizirao da pođem za njim. Pravio sam se da ga ne vidim; ranije mi je rečeno kako „Oni ti ni ne kažu kad te hapse, samo te odvedu u neki ćošak gde nema ljudi, navuku ti kesu na glavu i odvedu te."

Kontakt mi je objasnio da su njega hapsili pre par godina zbog protestnog tvita, tako da sam mu verovao. Tom prilikom, kaže, prišlo mu je desetak ljudi i reklo mu da pođe sa njima. Završio je u kolima sa kesom na glavi, zatim u majušnoj zatvorskoj ćeliji, a iz tog kaveza nije izašao čitave dve nedelje. Hranili su ga jednom dnevno, i navodno mučili. Kaže da se vratio kući kao zombi, šest kila mršaviji i otečenog lica.

Najzad sam pronašao njega i fotografa – samo što su stigli na tribine. Odlučili smo da nikog ne intervjuišemo tokom utakmice, pa smo samo seli da gledamo fudbal. Bio je srednje žalostan. Po završetku meča su nas uhapsili.

Rekli su nam da moramo da pođemo sa njima da bi nam još jednom prekontrolisali pasoše. Bacio sam pogled na kontakta i video kako je pocrveneo, pa sam shvatio da ovo nije uobičajena procedura. Policajci su nas odveli do druge zgrade na ispitivanje.

Fotograf i ja imali smo spremnu izmišljenu priču o tome odakle se znamo, ali nije pomoglo. Desetak mrkih lica nas je dočekalo kad smo stupili u majušnu sobu. Pitanja su stizala u naletima: koje smo godište, kako se zovemo, prezivamo, gde živimo i šta radimo u Francuskoj, koje smo vere, zašto smo došli u Iran, zašto smo došli u Tabriz, koje smo sve spomenike obišli. Nije bilo moguće predvideti i pripremiti se za toliki broj pitanja. Njihova radoznalost nadmašila je moju maštovitost.

Znao sam da ne smem ništa da odam nekim gestom. Ako se počešem po glavi ili pročačkam uvo, oni će pomisliti da to nešto znači. Sve što sam rekao brižljivo su beležili, a ako se moja izjava ne bude poklapala sa izjavama fotografa ili kontakta, propali smo.

Sledeći je saslušan naš kontakt; govorili su farsi, ali po suzama u njegovim očima mogao sam da zaključim da su sa njim bili nešto iskreniji i direktniji.

Kao pravi imbecil, u rancu sam još imao dva-tri broja Charlie Hebdo koje sam planirao da pročitam tokom leta. Imao sam i ištampane tekstove o Pasdaranima – zvanično Korpusu čuvara islamske revolucije; ovaj odsek iranske vojske bi je optužen da u zemlju uvozi alkohol preko tajnog aerodroma. Iznenada sam pitao policajce za dozvolu da skoknem do toaleta.

Par stražara me je sprovelo do vrata prljavog WC-a. Zasukao sam rukave, iscepao desetak strana teksta, i nabio ih što sam dublje mogao u govna nagomilana u šolji. Naravno, nije vredelo da povlačim vodu. Oprao sam ruke i izašao dvadesetak minuta kasnije, u nadi da niko ništa nije posumnjao. Ponovo su me odveli u sobu za saslušanje, a par sati kasnije su nam vratili pasoše i pustili nas na slobodu.

Obećali su da ćemo se još videti, u šta nisam sumnjao. Kad smo se udaljili, fotograf i ja pitali smo kontakta šta su mu policajci rekli o nama. Rekao je da im je moj boravak u WC-u delovao sumnjivo, i da će vojnici morati da pretraže septičku jamu za slučaj da sam nešto pustio niz vodu. Takođe, niko od njih nije verovao da smo turisti. „Optužili su me da sam ugostio špijune, pretili mi zatvorom. Gadite im se zato što ste ateisti. Misle da ćete mi silovati majku."

Samo par nedelja ranije ležao sam pored bazena u Kanu, a sad mi je otmicom pretila iranska tajna služba. Naš pragmatični kontakt objasnio je da će verovatno doći po nas iste večeri, i opisao nam kakve muke čekaju one koji ne budu sarađivali. Za početak ti gurnu glavu u WC šolju, posle se prelazi na elektro-šokove, a za kraj te samo mlate.

Pokušao je da nas ohrabri: „Ja sam sve to preživeo sa samo 15 godina, a vi ste odrasli pa će vam biti lakše." Poslao sam ocu šifrovani mejl kojim mu tražim da obavesti Ministarstvo spoljnih poslova ako mu se ne budem javio pre pola osam ujutru.

Da bismo se opustili i delovali manje sumnjivo, otišli smo da igramo fudbal. Pored terena je stao automobil čiji nas je vozač posmatrao više od dva sata. Kasnije sam prekucao sve svoje beleške i spalio notese. Nisam mogao da spavam, misleći o tome kako sam bio glup i ugrozio porodicu našeg kontakta. Nekoliko sati kasnije, ništa se nije desilo. Sedeo sam na krevetu spakovanih kofera, trzajući se na svaki šušanj. Oko tri, imami su počeli da pozivaju na molitvu. Nešto kasnije, vratili smo se u Teheran, završili projekte na kojima smo radili (misleći da nas prate i snimaju). Izvadili smo baterije iz telefona i trudili se da delujemo kao turisti što je više moguće. Kontakt nas je upozorio da će nam do kraja boravka sloboda visiti o koncu. Ali osim što su nas pratili, ništa naročito se nije desilo. Otišli smo iz Irana onako kako smo i došli, redovnim letom.

Daleko od toga da se ponosim svojom pričom, ali ipak mi je otvorila oči po pitanju opasnosti ovog posla. Nisam naivan kao što sam nekad bio. Mislim da jedina pouka koju sam iz svega izvukao da se mnogo toga može naučiti gledanjem špijunskih serija.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu