​Ljudi i njihove polugole slike na Fejsbuku

Ilustracije: Destini Lalana Dejvdison

"Jebeno je važno pomiriti se sa sopstvenim telom."

Ovu rečenicu izgovorila je Sara Kalkin. Ona je učesnica sve rasprostranjenijeg umetničkog projekata na Fejsbuku po imenu " Ovo je moja koža ".

U ovoj novoj grupi koja je nastala u Kanadi srešćete obične ljude svih gnjecavih oblika i veličina koji na Fejsbuku postavljaju slike sebe samo u donjem vešu. Ali te slike nisu seksi i nije ni zamišljeno da budu.

Popularnost grupe je u značajnom porastu proteklih nedelja, poput "gljivica društvene mreže", kako se izrazio njen tvorac Patrik Salivan. Stranica je sa 75 lajkova krajem februara skočila na preko 600.

Ova Fejsbuk grupa želi da promoviše prihvatljivost tela i na ličnom i na društvenom planu, postavljanjem slika uz dodatni pasus teksta u kome subjekt govori o ličnim problemima koje je imao sa sopstvenim telom. Lako je identifikovati se sa tim ispovestima, pogotovo zato što raspršuju sve negativne konotacije u vezi sa doživljajem nečijeg tela. Do sada su podelili anegdote o intimnim istinama, razgovore koje smo svi vodili sa svojim odrazom u ogledalu.

Svi pasusi se završavaju sa: "Ja sam [ubaci svoje ime] i ovo je moja koža."

Post Sare Kalkin bavio se time kako joj je bilo kao devojci u srednjoj školi dok je bila konstantno okružena "uslovljavanjem, marketingom i pritiskom" u vezi s izgledom svog tela.

"Bila sam previsoka, sise su mi bile premale, bila sam gojazna na pogrešnim mestima, sve živo", napisala je ona.

Pre oko godinu dana, Kalkin je shvatila da je "nerado prihvatila" izgled sopstvenog tela. Praktično je došla do prostog zaključka da je život prekratak.

"Dosadilo mi je da neprestano brinem o svom telu i o tome kako izgledam", rekla je Kalkin.

Iako je Kalkin do ovog saznanja došla pre nego što je učestvovala u projektu, i dalje je morala da se suoči sa očiglednom preprekom projekta: svako će moći da vidi njenu polugolu fotografiju na javnoj Fejsbuk stranici.

Slike na Ovo je moja koža, međutim, nisu zamišljene da budu seksualni objekti. "Ne pokušavam da budem seksi. To je samo telo", rekla je Kalkin. "Ako neko bude pokušao da seksualizuje moje telo umesto mene, to je njihova perverzija i njihov problem."

Ovo je moja koža je ideja 21-godišnjeg stanovnika Edmontona Patrika Salivena. Dok je radio kao konobar u kafe-baru, Salivan je shvatio da želi da učestvuje u nečem malo angažovanijem od mlevenja zrna kafe.

"Želeo sam da to bude nešto u vezi sa ljudima i o čemu bi se stalno diskutovalo", rekao je on.

Nakon što je odbacio gomilu ideja, Salivan je smislio nešto što je smatrao da zaslužuje javnu raspravu— prihvatanje tela. Ali znao je da ne želi da stvori još jednu kampanju nalik Davovoj o "prihvatanju samog sebe". Nije želeo da oglašava ili prodaje neki proizvod. Želeo je da stvori "megafon ili binu" za razgovor o prihvatanju tela.

Iako je on tvorac projekta Ovo je moja koža, sebe ne smatra vođom Fejsbuk zajednice. On sebe vidi samo kao nekog ko pomaže da se "pokrene razgovor".

Članovi grupe prepoznali su slična shvatanja kada je u pitanju umor od toga da vam stalno govore kako treba da izgledate.

Na prvoj fotografiji za Ovo je moja koža našao se Džoel Dinikola, koji je svestan da je pod uticajem društva lepotu počeo da doživljava na određen način. "Društvo me je naučilo da žene posmatram kao objekte na osnovu njihove fizičke spoljašnosti usled normativnog predstavljanja lepote u društvu", rekao je Dinikola.

"Mrzim to kod sebe i stalno pokušavam to da promenim."

Dinikola smatra da je Ovo je moja koža savršen način da se "odjebu ustaljeni standardi lepote."

Iako je koncept prost, za svakog pojedinca ova zajednica definitivno predstavlja nešto drugačije. "To je pravo malo prosvetljenje koje unosi nešto pozitivno u stvar koju većina ljudi smatra bezveznom i negativnom", kaže učesnica Hejli Pukanski.

Kao tinejdžerka, Punanski je proživela naporan i mračan period. Mrzela je sopstveno telo — do te mere da se završilo alkoholizmom, bulimijom i, konačno, oproštajnom porukom.

Ali mnogo se toga izmenilo u njenom životu od tada i ona se od tih teških vremena nalazi na putu oporavka. Njen doprinos projektu Ovo je moja koža bilo je za nju oslobađajuće iskustvo.

Za Aleksandra Trivelina, Ovo je moja koža značilo je naći se na pravom mestu u pravo vreme. On se priseća da je razgovarao sa sebi bliskom osobom o ličnoj borbi sa slikom o sopstvenom telu. Trivelin je shvatio da nema da ponudi nikakav savet zato što proživljava sličnu situaciju.

Posle postavljanja slike, osećao se kao da se oslobodio velikog tereta.

"Pošto me svako koga znam video bez majice, a još nisam umro, ne moram više da brinem o tome", rekao je Trivelin.

"Kad me sad muče takve misli, samo pomislim: Već su me videli . To je prilično dobar osećaj."

Jednu stvar koju je Salivan morao da definiše u vezi sa postupkom slanja slika za Ovo je moja koža bio je uzrast učesnika. Nedavno je doneo odluku da će to biti grupa za "18-godišnjake i starije" zbog očiglednih problema sa legalnošću kad su u pitanju mladi i polugole fotografije.

Saliven najviše fizički učestvuje u postupku prilaganja materijala. Kad god mu neko ko želi da učestvuje pošalje poruku, on izdvaja vreme iz svog prenatrpanog rasporeda da se nađe s njima i, najvažnije od svega, zahvali im se. Ipak, Salivan prihvata i učešće ljudi koji žele da ostanu anonimni ili žele sami da postave sliku i pasus teksta, bez nalaženja i upoznavanja.

Ako do nalaženja i upoznavanja dođe, Salivan će porazgovarati sa učesnikom o njihovoj ličnoj priči. On to radi da bi ih malo bolje upoznao i da bi ih podstakao na razmišljanje onome o čemu bi želeli da pišu. Posle razgovora, Salivan se stara da učesniku nije neprijatno i tada prelaze na foto sesiju.

Gdegod da je lokacija slikanja (kod njega ili kod njih), Salivan vodi računa o tome da je učesnik u svom donjem vešu opušten tokom snimanja. On to radi insistirajući na otvorenom dijalogu kako bi čitav postupak delovao organski.

Salivanu je napredak sa projektom Ovo je moja koža bilo je ogromno iskustvo iz kog je mnogo toga naučio. "Uz pomoć ovog projekta prestao sam da doživljavam muško telo kao objekat, što je priča na koju sam ja, baš kao i mnogi drugi muškarci, naseo", rekao je Salivan. "Sad samo vidim nekoga u njegovom ili njenom donjem vešu i to ne doživljavam kao nešto seksualno."

Iako je projekat veoma svež i sedište mu je u Edmontonu, u Alberti, Salivan dobija poruke iz svih delova Kanade. On nema predstavu šta će se dalje dešavati sa Ovo je moja koža, tako da ne postavlja pred sebe nikakve nemoguće ciljeve. "Nije važno da li će projekat opstati. Važno je da se o prihvatanju tela govori sa pozitivnim stavom i podrškom."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu