Reklame
Sport

Zašto sam prestao da idem na stadion

Brojni su razlozi zašto neko počne da zaobilazi stadion. Naravno, ja nikad nisam razumeo ljude kojima je na stadionu dosadno pa njih neću ni pominjati.

pisao Miladin Miletić
19 Decembar 2015, 7:38am

Ilustracija: Miladin Miletić

Los Rojiblancos, ili crvenobeli. Vidim to u izveštaju o subotnjoj utakmici između Estrelle Roje i el Radnika iz Surdulice. Izveštaj nije šala. Objavljen je u ekvadorskom El Universu, nalazim ga na jednom srpskom internet forumu i uz Gugl prevodioca razaznajem da je opisan Zvezdin jesenji pobednički niz i jedna od klasičnih bakljada Delija na oko tri četvrtine stadiona. Nije neobično jer je ove jeseni, najbolji fudbal na Marakani. Tako piše na navijačkom plakatu i tvrdnja je 100 odsto tačna.

Rekordni niz od 18 pobeda privukao je inostrane medije, direktan konkurent ima 26 poena manje, tribine su vesele i pune lepe pirotehnike, a najbolje je što se igra, kako sportski novinari vole da kažu, za gol više, napadački i atraktivno. Ipak, ja o tome saznajem iz novinskih izveštaja, Jutjub klipova i kafanskih prepričavanja, jer sam najbolju Zvezdinu jesen ispratio van stadiona.

To je činjenica koje dugo nisam bio svestan. Malo po malo, primetio sam da sam nesvesno počeo da izbegavam mečeve. Iako nikad nisam bio baš toliko zagrižen i uz kraće periode apstinencije, nikada nisam bio toliko odvojen od voljenog kluba da zaboravim da se utakmica igra. A nije da me Zvezda više ne zanima pa da mogu tako da objasnim. Stoga sam se dohvatio olovke da pokušam da razumem koja muka, strah ili tegoba je iza ovog, za mene, neuobičajenog ponašanja.

Brojni su razlozi zašto neko počne da zaobilazi stadion. Naravno, ja nikad nisam razumeo ljude kojima je na stadionu dosadno pa njih neću ni pominjati ovde. Neki ljudi popizde zbog lošeg rezultata. Neki se naljute na lopovsku upravu pa namerno bojkotuju. Neki se naljute do te mere da navijaju protiv kluba. Sve je to okej. Mržnja nije neprijatelj ljubavi već ravnodušnost, rekao je neko pametan. Neki nemaju vremena, neki se odsele, neki se pobiju na stadionu pa promene i klub. Ništa od navedenog mi se nije desilo.

Foto: autor

U poslednjih desetak godina, gledao sam puno lošeg Zvezdinog fudbala i još više blamiranja i bauljanja po dnu. Zajebano je kad klub bogate istorije dođe u situaciju da godinama igra ružan, dosadan i loš fudbal, ali se sve to preživelo. Duboko u sebi, znali smo da će se vratiti dani prepoznatljive Zvezdine igre. A i kad sam pregrmeo gubitak titule usled poraza od Hajduka iz Kule, očekivalo bi se da danas budem sat ranije na Istoku pre početka utakmice, a ne da zaobilazim stadion. Znači, igra i rezultat nisu problem.

Uprava je reč koju sam često koristio pri svakom komentarisanju voljenog FK-a. Najčešće je išla uz glagol jebati i to je tako od neke 1990. godine, recimo. Zapravo, prvi put kad sam gledao Zvezdu sa stadiona - bilo je to otvaranje sezone 1990/91 protiv Vojvodine - trajao je neki obračun Delija sa upravom, te je "Uprava napolje" prvo navijačko skandiranje koje sam čuo.

Uprava je ove godine - onako. Nisam oduševljen, razume se. U prošloj sezoni je bilo spektakularnih momenta kada je Zvezdin kapiten Nikola Mijailović slao dnevnim novinama pisanija protiv uprave, potpisana akrostihom, a ja sam uvek na strani pojedinca protiv sistema. Ipak, vremenom sam naučio da me uprave u fudbalu ne uznemiravaju previše. UEFA mi deluje kao jedno dubiozno telo, čudni su putevi fudbalskog privređivanja, tako da sam batalio nerviranje oko Zvezdinih uprava. Što manje štete klubu naprave, ja sam zadovoljniji. Tek treba da saznamo koliki su dugovi ove uprave, pa ću sačekati taj podatak za formiranje konačnog suda. Od brojki smo saznali kolika je plata sportskog direktora.

U svakom slučaju, teško da je uprava razlog što sam batalio stadion.

Foto: VICE Srbija

Jedan srpski tabloid je pisao da je ovosezonski trener Crvene zvezde zabranio sportskom direktoru kluba Zvezdanu Terziću ulazak u svlačionicu. Odmah zatim se pojavila slika na kojoj trener i sportski direktor poziraju zajedno uz primerak tabloida.

Trener je Miodrag Božović, zvani Grof. Stariji navijači se Grofa sećaju iz sezone 93/94. Ja ne, jer je to jeziva sezona u kojoj je Partizan uzeo oba trofeja pa sam je potisnuo iz sećanja. Osim što ima najbolji nadimak za fudbalskog trenera, Grof je uspeo da vrati prepoznatljiv Zvezdin stil igre. Bar tako meni deluje. Znači, to su Zvezdini talasi iz kojih se otvore šanse, uz poneko neočekivano dodavanje ili neki drugi šmekerski potez. Jednostavno, a lepo. Kao osamdesetih.

Osim što je dobar trener, Grof je i dosta markantna pojava. Pomalo debeo, zalizan tonom gela, lik izgleda kao da je ispao iz Sopranovih. Ili bar kao oni likovi iz kraja koji bi se pojavili dok igrate fudbal i poslali vas u radnju da donesete nešto, a vi bi naravno istog sekunda ostavili i loptu i drugare i uputili se put prodavnice.

Konferencije za štampu pokazuju da Grof ima jak smisao za humor. Moj favorit je izjava da nas u Subotici očekuje težak meč, jer nismo navikli na brdovit teren. Grof ume da bude i zajeban, pa je tako novinaru koji ga je kritikovao u nekom meni nejasnom tekstu rekao da je igrao fizičko sa curicama u trikou. Novinara je to jako potreslo pa je navodno na konferenciji za štampu razbio svoj laptop. To mi iskreno nije jasno, ali svakako bih Grofu zamerio to što je nekog spustio rekavši mu da je žensko.

Fudbal nije samo muški sport, a Zvezda ima i svoj ŽFK. Ipak, rodna senzitivnost je u Srbiji i Crnoj Gori tek u povoju, a iskreno, ne verujem da je Grof imao loše namere. Barem ne prema ženama generalno. U svakom slučaju, Grof se nadovezao na dugu listu živopisnih i oštrih likova iz Zvezdine istorije i ne bih se žalio na njega. Svakako ne bih zbog Grofa batalio utakmice uživo. Grof je totalni kralj. Ako ne i car.

Foto: VICE Srbija

Tim koji je Grof posložio je odličan. Ne mislim tu sad na ovaj-igra-levom-a-ovaj-iz-prve-bla-bla-bla nego što u timu ima nekih spektakularnih faca zbog kojih vredi doći na stadion. Sećam se kada je Dejan Stanković počinjao svoju karijeru. Odmah se videlo da prisustvujemo stvaranju velike face. Ja se danas hvalim time. Hvalim se što sam ga gledao kako donosi pobedu protiv Kajzerslauterna. A opet sećam se i neuspešnih makazica protiv Bečeja. Gospodin na terenu, Dejan Stanković je pokušavao i uspeo. Od njega se moglo nešto naučiti.

I zato, pogledao sam dovoljno utakmica da mogu svima da kažem: idite sada na stadion i gledajte Marka Grujića. Jednog dana ćete se hvaliti da ste ga gledali uživo kao ja Stankovića. Naučićete nešto od njega. Samo požurite dok ga ne kupi neki klub sa brdom para.

Pored njega, ima još fenomenalnih klinaca poput Plavšića i Jovanovića. Tu je i stari stari as, komandant odbrane Luković. Jako me oduševljavaju i Zvezdini stranci: stameni Donald, srčani Ibanjez, efikasni Vieira, strpljivi Vered i ekstravagantni Mbođ.

Foto: VICE Srbija

Svemu tome, štimung daje ekipa sa severne, a bogami i ostalih tribina. Često usredsređene na sopstvene ratove, Delije su posednjih sezonu-dve posvećene najpre podršci klubu. Sve ostalo je u drugom planu. Tu je kvalitetno pevanje, uz dobre šalijade, papirijade i standardne bakljade. Pirotehnička sekcija Delija je u Evropi odavno van konkurencije, ali sada njihovi spektakli probijaju granice ultra navijanja kao takvog. Strani turisti hrle na derbi mečeve, blicevi sevaju, internet forumi padaju... Pitanje je šta čeka Turistička organizacija Beograda i zašto malo jače ne oglašava derbije s Partizanom.

Deprimira me pomisao da je utakmica jedino mesto na kom je solidarnost moguća.

Jeste, umeju Delije da budu ne baš uglađene i da se posvete nasilju, nacionalizmu, klerikalizmu, homofobiji i šovinizmu. Da li sam zbog tih momenata batalio stadion? Ne baš. Prvo razbijanje glave sam video 1994. godine, 1997. umalo da dobijem batine kao kolateralna šteta, pa sam vremenom naučio da eskiviram sranje. Imao sam i sreće i pameti, te sam 2006. godine svečano odlučio da mi na stajanju nije mesto. Obračuni sa "Šiptarima i Hrvatima" su nešto što slušam od 1990. godine i to više ni ne primećujem. Pitanje porodičnih vrednosti se uglavnom potegne samo na jesen. Humanitarni koncert za Kosmet 2009. godie je izgledao kao da ga je režirala netalentovana sestra od tetke Leni Rifenštal. Humanitarni koncert 2015. godine je izgledao kao humanitarni koncert.

Onaj ko je imao želudac da pređe preko činjenice da jedna novinarka mora da ima 24-časovnu policijsku zaštitu zbog izveštavanja o navijačkim grupama, taj će preći i preko svega što organizovani navijači danas rade. Ali kao što rekoh, Delije danas uglavnom navijaju kvalitetno za svoj klub. Stoga, ni oni me nisu udaljili sa tribine.

Pa šta jeste?

Da bih odgovorio sebi, moram prvo da objasnim zašto sam išao na stadion. Iako je to mnogima apstraktno i teško, meni nije. Prvo, na stadion sam išao zato jer su me roditelji vodili kao klinca, pa otuda nosim puno lepih uspomena. A drugo, na stadion idem jer mi se tamo i dalje dešavaju lepi trenuci. Odlasci na utakmice su me puno čemu naučili. Zvezdu gleda nezamislivo raznovrsan svet. Od srednje klase iz senjačkih porodičnih vila do radnika iz borčanskih "centara". Od kulturnih i umetničkih radnika iz kruga dvojke do pastira i poljoprivrednika iz unutrašnjosti. Od emancipovanih žena zaposlenih u laboratorijama, kancelarijama i ateljeima do uličnih blejača, dilera i izgrednika. Svi ti ljudi nemaju ama baš ništa zajedničo, sem što navijaju za Zvezdu i mogu da se nađu na stadionu vikendom. Jako dugo sam bio izmoren beogradskom svakodnevicom u kojoj u svakom trenutku moraš da paziš da ne ugaziš u nečiji klan ili ekipu. To je, naprosto, neminovnost u malom gradu kao što je Beograd.

Na stadionu toga nema. Upoznao sam brojne zanimljive i likove, a sa nekim postao i prijatelj. Na stadionu sam se naučio poštovanju različitosti, tuđih iskustava i stavova. Na stadionu sam se naučio da civilizovano i bez zadrške iskažem svoj stav bez bojazni da će me neko napasti. Najvažnije od svega, na stadionu i oko njega sam spoznao nepravdu ekonomske raslojenosti više nego bilo gde drugde. Kada prilazite Istoku i kupite hrpu starih novina od penzionera za 50 dinara, a sportski direktor izjavljuje da radi za siću od 15 hiljada evra godišnje, to je utisak koji vas menja.

Foto: VICE Srbija

Paradoksalno je da sam se na mestu koje je umelo da bude poprište najbesmislenijeg nasilja najopuštenije osećao. Na Zvezdinom stadionu, štreber se oseća dobrodošlo među barabama i mangupi se osećaju dobro među uglađenima. I to je to. Povezuje nas samo želja da naš klub povedi. Tu smo svi.

E zato više ne idem na stadion.

U zemlji u kojoj je zakon jačeg postao toliko dominantan da će početi da se uči u školama, u kojoj ni sakupljanje humanitarne pomoći ne može da prođe bez skandala i u kojoj svakog jebenog dana moram da pazim da li će neko da me ugrozi u autobusu, u komšiluku ili u izlasku, Zvezdin stadion je jedini izvor razumevanja i zajedništva sa nepoznatim sunarodnicima koji prepoznajem. To je mesto na kom svakodnevni neprijatelji postaju moj ciganski narod kojem želim sve najbolje kao i oni meni.

Deprimira me pomisao da je utakmica jedino mesto na kom je solidarnost moguća. Stadion je mesto na kom se skupljaju svi preživeli statisti srpske tranzicije koje su na kraju sačekale Vučićeve mere štednje. Zvezdina pobeda je i pobeda njihove želje za kakvim-takvim normalnim, slobodnim i ponosnim životom. Životom kakav su možda i zaboravili da ga zaslužuju ovde na periferiji Evrope, priklješteni između lokalnih kadija i vlastele, i evropskih udarača pečata. Stadion me podseti da sam i sam među njima, a podseti me i da svi skupa nemamo ništa sem njega.

Kad na to dodamo i podatak da igrači i trener nisu dobili plate od početka sezone i da sve ovo pozitivno tek može, a verovatno i hoće da se skrši, u paramparčad. Ja, jednostavno, ne mogu to da podnesem.

I to je bolna spoznaja zbog koje više ne idem na taj isti stadion.

Daleko od toga da je ovo pisanije pogled s visine nekog ko se "opametio". Štaviše, zavidim ljudima koji su u subotu pogledali Zvezdu i uživali bez daljeg razmišljanja. Kako god, jedan čovek manje neće napraviti razliku. Pogotovu kad se sledeće jeseni bude tražila karta više za Ligu šampiona.

Srećno, Cigani!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu