Reklame
Svaštara

​Kakav je osećaj kad završiš faks

Kada sam pre četiri godine upisao ovaj fakultet, diplomiranje je za mene bilo naučna fantastika.

pisao Uroš Dimitrijević
24 Oktobar 2015, 6:49am

Foto: Autor

Bilo je četiri ujutru, a ja sam još uvek bio nad knjigom. Brat je spavao u sobi koju već dvadeset godina delimo, pa sam se žrtvovao i prebacio knjige, markere i ohlađenu 3u1 kafu u trpezariju. Kuče se sklupčalo oko mojih nogu, a obnavljanje je ometalo ćaletovo hrkanje koje je dolazilo iz susedne sobe. Ali znao sam da je ovo poslednji put da učim u ovakvim uslovima. Sledećeg dana je trebalo da diplomiram.

Ok, ne baš da diplomiram, ali na Filozofskom po tzv. Bolonji nemamo odbranu diplomskog, pa se polaganjem poslednjeg ispita smatra da smo zvanično diplomirali. To jeste dosta olakšavajuće, jer su se odbrane diplomskog pretvorile u rutinski powerpoint kafaning, ali nekako se malo lejm osećaš pred studentima drugih fakulteta kada kažeš da nemaš diplomski. Samo dobiješ onaj "oh, pa viste neki 'viša poslovna u Blacu' rang" pogled. Ali baš zato što moje diplomiranje predstavlja polaganje poslednjeg ispita, krasilo ga je upravo ono što gotovo sve odbrane diplomskog nemaju – mogućnost da padnem.

Naravno, čim je postojala mogućnost da me obore, nisam nikako mogao da budem siguran da će ovo biti poslednja noć kada će mi srce preskakati, kada ću ponavljati sve već pročitano i odlaziti da spavam u pet, kako bih u devet već ustao da obnavljam opet. Ali sam nekako znao da ne mogu da se vratim više na faks, barem ne zbog polaganja ispita. Već sam imao bradu sa kojom sam ličio na ozračenog pustinjskog skočimiša i kosu kroz koju provlačim prste kao oni ljudi koji stvarno koriste mozak. Morao sam da položim, nisam mogao da izdržim više i da ulazim u apsolventski rok. Ovo je morao da bude kraj.

Ustao sam u devet, nakon jedva tri sata sna, iako je ispit bio zakazan tek za dva popodne. Otišao sam do kluba na poslednjem spratu. Tu sam pred svaki ispit obnavljao gradivo sa kolegama, zapravo, oni su obnavljali dok sam ja paničio. Ali ovog puta sam bio sam, pošto su oni poslednji ispit položili u julu. Seo sam na uobičajeno mesto, rasprostreo knjige po čitavom stolu i poručio uobičajeno – kiselu vodu, jer samo to pijem kada sam nervozan, a stalno sam nervozan.

Bez obzira što sam ovog puta bio u solo varijanti, nešto je bilo drugačije. I dalje je tu bio radio sa kog je išao Čola i Neno Belan, fiksni old skul telefon je neprekidno zvonio, ali su mnoga pića falila. Ubrzo sam saznao da je to bio poslednji radni dan kluba. Zatvaraju ga i prave učionicu. Jebote, pomislio sam, sve nedvosmisleno upućuje na kraj. Čak je i profesor, koga sam igrom slučaja upoznao baš u ovom klubu, preminuo pre nedelju dana. Zar će sve što me vezuje za ovaj fakultet nestati nakon ovog sedmog oktobra?

Manijakalno sam prelistavo stranice i podvlačio nepodvučene delove koji su očigledno sa razlogom ostali nepodvučeni do poslednjeg dana. Marker mi se ispisao, pa sam ga samo vratio u ranac. Uvek sam učio do poslednjeg trenutka, pa i sada. I nikada nisam smeo da padnem, ali sada super specijalno nisam smeo da padnem. Sve dok nije ostalo još pola sata do početka ispita, nisam bio svestan da je u pitanju zapravo taj – poslednji ispit. Već mesec dana sam uvek govorio kako imam dva ili jedan i po ispit do kraja, ali kada sam konačno došao do tog poslednjeg, onda me je sve puklo. Mislim, došao sam do poslednjeg ispita pre nedelju dana, ali mi je tek sada stiglo do mozga da se tu sve završava.

I dalje sam gledao u knjige i svoje beleške, ali više uopšte nisam registrovao to što sam čitao. Kada sam pre četiri godine upisao ovaj fakultet, diplomiranje je za mene predstavljalo naučnu fantastiku. A još više je delovalo neizvodljivo kada sam pre šest godina prvo upisao ekonomiju. I sada, dvadeset minuta pre nego da poslednji put izvadim papir za koncept, počeo sam da razmišljam o tome šta sam sve postigao za ove četiri godine. Lista ide ovako:

- Nabio sam prosek preko 9, pa sam primao stipendiju dve godine (jesam učio kao stoka, ali mislim da sam se više nekako našao u pravo vreme na pravom mestu, u prevodu, nisam izlazio van zgrade fakulteta, ali sam imao i dosta imbecilno lakih predmeta)

- Uspeo sam da razumem sociologiju (barem mislim da jesam) i da je zavolim

- Četiri godine imao konstatno ispod 65 kilograma

- Iz prvog puta, i to sa devetkom, položio sam ispit koji se u Blicu našao na listi top 10 najtežih u Srbiji (i time dokazao da je u pitanju bio potpuno idiotski tekst)

- Posvađao se sa gomilom ljudi, uglavnom zbog gluposti

- Kupio odelo za proslavu apsolventske večeri koje mi je već sada veliko

- Nekim čudom prevario urednike da imam neku predstavu o pisanju i da za to treba da me plaćaju

Moje misli prekinuo je kolega sa drugog departmana koji je polagao ispit sa mnom. Pozvao me je da siđem nekoliko spratova niže jer je otkrio u kojoj učionici polažemo. Na brzinu sam pokupio knjige, otpio gutljaj kisele i platio svoj bukvalno poslednji račun u ovom klubu, usput poželevši sreću konobarici i izrazivši nadu da ćemo se nekada sresti na nekom boljem mestu. Kao da idem u akciju spašavanja zarobljenika Islamske države, a ne na ispit.

Kada sam ušao u učionicu, shvatio sam da sam se suviše opustio u mislima sa svojim maloumnim dostignućima i da nisam dovoljno obnavljao gradivo. Odlučio sam da budem u drugoj grupi za odgovaranje, koja će na red doći za dva sata. I to mi je bilo nedovoljno, ali nije bilo šanse da odmah odgovaram. Kolega se našao u istoj grupi, pa smo izašli u hodnik da se propitujemo. Zapravo smo dva sata samo pričali o glupostima jer se nismo videli nekoliko meseci i umesto obima znanja, jedino što se povećalo bili su sati otkako sam poslednji put jeo nešto.

Baš zato što nemamo diplomski, hteo sam da čitav taj krug studiranja zatvorim nekim kul predmetom. Zato sam i ostavio "Neverbalnu komunikaciju" kao poslednji ispit. Šta više reći o predmetu na čijem predavanju gledate pilot epizodu Lie to me? Rekao sam da mi ne pada na pamet da izađem sa fakulteta bez desetke. Ali već u hodniku sam znao da nema ništa od toga. Kada je ispit počeo, odmah sam podsetio profesorku na moju, u tom trenutku, nerealnu odluku i rekao joj da zaboravi na to. Već sam pogazio gomilu principa u poslednjih mesec dana, da sam počeo da se pitam da li uopšte imam neke.

Pročitajte: Stvari koje će vam se desiti kada završite fakultet

Profesorka prvo nije želela da mi da nižu ocenu i predložila mi je da dođem u subotu i odgovaram kao čovek. Ponuda je bila i više nego velikodušna, razmatrao sam je svega nekoliko sekundi i odbio. Morao sam da završim to, tog trenutka. Upisaću master i učiću čitavog života, ali ne vraćam se više ovde, ne bez kluba i sa praznim markerom. Čak su mi se i srećne čarape toliko izlizale da nisam mogao viša da ih ušivam.

Nakon obilatog preznojavanja, vađenja odgovora iz malog mozga i samosažaljenja, dobio sam osmicu uz primedbu da je onakvo odgovaranje prava bruka. I bilo je, ne bruka za predmet, već za čovečanstvo.

I to je bilo to? Diplomirao sam? Kapiram da sam poslednje četiri godine težio ka tome i da je kad-tad moralo da se desi, ali zar ovako? Nisam bio uzbuđen, nisam bio ni najmanje srećan, nisam osetio nikakvo olakšanje. Ovo je najbedniji osećaj na svetu. Šta treba u životu da uradim da bih se osećao bolje? Da dobijem dete? Prevarim doping test na Tur de Fransu?

Izašao sam iz zgrade fakulteta i pogledao u mobilni. Imao sam nekoliko propuštenih poziva i poruka sa smajlijima. Roditelje i kolege je interesovalo da li sam prošao, drugare da li idemo na pivo večeras. Odgovorio sam samo drugarima jednim prostim "da". Kiša je počela da pada i tada sam već bio siguran da se univerzum zajebava sa mnom.

_________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film "On je Ajsmen, meditacijom pobeđuje bolesti"

_________________________________________________________________________

Pre odlaska kući na klopu nakon osmočasovne pauze, svratio sam da se ošišam, pa moja frizerka saznaje big news pre roditelja. Skraćuje mi kosu na dužinu koja će mi onemogućiti da kroz nju non-stop provlačim prste kao osoba sa OCD-jem i želi mi sve najbolje u životu. Ostavljam bakšiš, zato što je zaslužila i jer bi trebalo da sam dobre volje.

Nešto kasnije, sedim u kafiću noseći presmešno odelo. Morao sam da izbušim dodatnu rupu na kaišu kako ne bih izgubio pantalone i da skinem konce sa unutrašnjih džepova sakoa jer sam to zaboravio da uradim pre apsolventske večeri, par meseci ranije. Od drugara dobijam na poklon par novih čarapa i knjigu i pomažu mi da shvatim da sam zapravo završio veliku stvar. I ja se osećam dobro, osećam se ispunjeno, mada više ispunjeno Amstelom, a to sve kratko traje.

Sledećeg dana se budim svestan da apsolutno nemam šta da radim. Konačno imam vremena da napišem sve tekstove koje dugujem, ali ne radim to. Mogu i konačno da obrnem igricu na Xboxu ili započnem gledanje Mr. Robota, ali i to odlažem. Buljim u 24kitchen i razmišljam kako bi mi za petnaestominutni obrok Džejmija Olivera bilo potrebno 45 minuta i stručni tim konsultanata. Setim se da sam juče "diplomirao", ali ne hajpujem to, čak i nekim čudom mislim da je nezasluženo. Nisam prvi, a ni poslednji čovek na planeti koji je diplomirao, završio sam novinarstvo a ne kvantnu fiziku i znam da nije kraj, da tek slede master studije i ko zna koje još pizdarije, ali nešto me sprečava da budem srećan. Jeste bitan deo mog života, ali opet ne smatram da sam uradio bilo šta veliko. Ljudi me zovu i čestitaju mi, a ja reagujem kao da mi čestitaju na uspešnom abortusu, a ne na diplomiranju.

A i voleo sam svoje studije, neprespektivne, pljuvane od drugih departmana, studije novinarstva. Dobio sam potpuno novu perspektivu o obrazovanju u odnosu na onu iz srednje škole ili promašaja sa ekonomskog fakulteta. Iako sam iskidao živce, izgubio kilograme i iskrivio kičmu, još uvek mislim da su ovo bile četiri najbolje godine mog života. Nisam bio ni na jednoj studentskoj žurci za to vreme i nisam se probudio u tuđem stanu nakon epizode sa pečurkama, ali ipak najbolji period.

Čudan je to osećaj, kao sa dobrom knjigom. Želite da završite sa čitanjem, a istovremeno i ne. Pri tom, stanje po završetku studija je mnogo bolje nego što sam mogao da zamislim. Pišem za nekoliko portala i za jedan štampani list, imam odličan prosek i završio sam, što bi se reklo, "u roku". Naravno, imam osećaj da apsolutno ništa ne znam i shvatio sam da, osim konkursa za master, nemam konkretan plan koji bi mi omogućio opstanak u ovoj divljini.

Nisam srećan, uspaničen sam. Imam vremena za sve, a ne radim ništa. Kopije udžbenika sa onom odvratnom spiralom sam izbacio kada sam krečio stan letos i sačuvao samo par originala. Nedostaju mi pritisci, čak mi nedostaju i predavanja koja nisam voleo. Nedostaje mi projektor koji prekida, prevaziđena literatura i konsultacije na koje nikada nisam otišao. Hteo sam da završim i što pre odjebem sve, a sada bih se svemu tome vratio. Prvi slučaj stokholmskog sindroma prema jednoj ustanovi.

Ranac stoji neotpakovan, sa sve knjigama o neverbalnoj komunikaciji i polupraznom flašicom kisele vode. Kada me pitaju šta ima novo, ja odgovorim da nema ništa. Mislim da je vreme da odrastem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu