Reklame
Svaštara

​Zaljubila sam se i nije mi se svidelo

Zaljubljenost je ozbiljnije stanje, dosta slično gripu ili tako nekoj virusnoj bolesti koja se javlja niotkuda.

pisao Marija Ratković
08 Jun 2015, 10:07am

Jane Rahman/Flickr

Znam da se neki ljudi često zaljubljuju ali to nikad nije bio moj slučaj. I dugo sam mislila da je to neko super stanje, sreća, euforija i slično. Istina, uvek je bilo teško podneti, sve te priče o "njemu" ili "njoj" od kojih mi se povraćalo. Ali mislila sam, to je kao neki kredit, ulagala sam svu svoju pažnju u neprekidne tirade o njemu, njegovom psu, njegovim vratima od kupatila, sa nadom da će mi jednom, kad se zaljubim, taj kredit biti potreban. Ali, svaki kredit je podvala.

Zaljubljenost je danas retka. Češće je neko loženje. Dvoje se smuvaju u klubu, razmene ovlaš fluide, potom počnu da se jebu i u narednih nekoliko meseci niko ih ne vidi. Ili, ako ih i vidi to je na nekim smaračkim večerinkama kada se obično spremaju paste i na koje dolaze isto tako spareni ljudi da razmenjuju svoja iskustva novog života. Ali, nekako to nije zaljubljenost, više liči na neke grupe za podršku, ili dosadnjikave kompanijske tim bildinge na kojima umesto veselih igara napolju ljudi igraju pictionary. Odvratno, u svakom slučaju.

Zaljubljenost je ozbiljnije stanje, dosta slično gripu ili tako nekoj virusnoj bolesti koja se javlja niotkuda.

Jedan dan si zdrav sve je ok, kul si osoba, imaš integritet i to, a onda si jebena mačka u teranju koja se premešta s kreveta na krevet, lenjo vuče po kući, izuzetno iritantno mjauče i posledično, smara sve oko sebe. Pitam se kako (I zašto) zaljubljeni uopšte imaju prijatelje. Jer za razliku od sparenih, mislim da zaljubljeni ne mogu ni međusobno da se podnesu, najbolje je da ostanu izolovani, što duže, dok to stanje ne prođe.

Zaljubljenost je slična i roditeljstvu i sa njim ima čak i neke posredne veze. Roditelji novorođene dece su možda čak i podnošljiviji za društvo, uz sve slike slatkih beba koje kače po mrežama i izvlače u svakoj bogovetnoj prilici, pokazujući ih uz bebeće kreveljenje transkribovano uz pregršt slova wwww. E i od toga je gore, jer predmet zaljubljenosti odraslih ljudi nije nikakav slatki mladunac, već mator konj ili krava, koga obavezno svi drugi znaju iz neke nimalo romantične priče.

Još o ljubavi: Da li dvoje potpunih stranaca mogu da se zaljube zureći jedno u drugo četiri minuta

________________________________________________________________________

_______________________________________________________________________

Ako bi zaljubljenost bila predmet, to bi bio plišani meda koji radosno širi krznene šapice, a na njegovoj majičici je filcano srce na kome piše Volim te ili slično. Kada pomislite kako je zaljubljenost lepa, ili još gore kada izjavite nešto tipa "Kako bih voleo da mogu da se zaljubim", razmislite dobro, i zapitajte se da li biste želeli da vas ostali gledaju kao odraslu osobu koja svuda sa sobom nosi plišanog medvedića. Naravno, ako ste Džejms Franko ili Kara Delevinj, taj meda neće preterano oštetiti vašu auru kulnesa, ali u svim ostalim slučajevima, ispadate infantilni paćenik.

Foto: David, Bergin, Emmett and / Flickr

Nimalo mi se nije svidelo kad sam se zaljubila.

Uvek sam maštala samo o velikim, smrtno ozbiljnim ljubavima, u kojima ima dosta mindblowing seksa, razgovora o književnosti ili muzici, suštinskog povezivanja i putovanja u kabrioletu obalom Amalfija. Zamišljala sam zaljubljenu sebe kao Stivi Niks ili neku od glumica iz francuskog novog talasa i to mi se dosta dopadalo – one su bile tako lepe, odmerene i pametne, malo sanjive ali ništa napadno, ništa dosadno i logično, svako bi ih poželeo u svojoj blizini.

Istina je da je zaljubljenost u stvari jedan veliki kliše. Zaljubljenost je kao lsd, jer iako se većina ljudi upire da dokaže kako je njihovo iskustvo posebno, spiritualno i jedinstveno, sve se svodi na vizije iz skrinsejvera, treperave dugice i romboide i mnoštvo sladunjavih bića iz mašte, poput jednoroga i naravno - medvedića. To je dosta porazno saznanje, s obzirom da pretpostavljam da je te slike smislio neki genijalac koji se setio da unovči masovnu histeriju oko dana zaljubljenih i opredmeti sve čovečije težnje za ljubavlju i pažnjom u plišanom medi sa veselo raširenim šapicama i porukom koju je moguće kastomizovati.

Foto: chispita_666 / Flickr

Nije da sam htela da se ovako nešto dogodi. A iz trenutnog iskustva, mislim da je to nemoguće sprečiti. Bila sam normalna (uslovno rečeno), a sledećeg dana sam se probudila kao slina koja zaplače na reklamu za sredstvo za pranje suđa. Usledilo je potpuno odsustvo pažnje i opšta slabost organizma. To otprilike izgleda tako što se usred nekog ozbiljnog razgovora smeškam kao kreten, i razmatram nekoliko minuta cvetiće u telefonu.

Svaka uobičajena radnja, poput oblačenja ili ustajanja iz kreveta odugovlači se u nedogled i propraćena je prinudnim mislima o ljubavi. Nepripremljena na vanrednu situaciju, između halucinacija sa roze srcima koja se razlivaju uz nežnu, ali jako iritantnu muziku i čvrste odluke da odem u primorsko mesto gde ću prodavati sladoled, imam jak nagon za povraćanjem, kao usled predoziranja šećerom.

Zaljubljenost je lejm, ali šta je tu je. Pristupiću joj kao teškoj psiho-fizičkoj krizi, za koju je potrebno preduzeti sve mere predostrožnosti. Prvo i pre svega sam morala da se izolujem. Zatvorila sam se u kuću, u pokušaju da odležim tri dana, i rekla svima da sam bolesna (to i nije daleko od istine). Razmišljala sam o tome da isključim internet i zamolim operatera da mi ukine odlazni saobraćaj i sprečila gomile emotikona, cvetića i animiranih srca koja se okreću da napuste telefon. Dok to ne učinim, ograničila sam slušanje muzike (ne mogu da rizikujem da me komšije prijave za slušanje lucio batisttija na repeat), gledanje televizije sam otpisala jer u skandaloznim dnevim vestima pronalazim inspiraciju za "neobavezni" chat obogaćen gomilom emotikona što je na granici razuma, a na fejzbuku se zaista trudim da sharujem samo najneophodnije informacije.

Zaista, zaista ne shvatam ljude koji vole zaljubljenost. Da se razumemo, nemam ništa protiv ljubavi, ljubav je okej. Sasvim je u redu voleti nekoga, razumeti ga, deliti sve i ostalo. Ali nekako, naša kultura nije pripremljena na zaljubljenost. Da li ste svesni da zaljubljenost može dovesti do socijalnog samoubistva, ili još gore, do otkaza, siromaštva, smrti?

Zamislite da tramvajima upravljaju zaljubljeni vozači koji u jeku zaljubljenosti projure kroz crveno svetlo, da nam kuvaju zaljubljene kuvarice, koje zaborave da posole jelo jer su se zamaštale, da su ljudi u kol centrima zaljubljeni, advokati, lekari a zamislite da muziku puštaju zaljubljeni didžejevi, koji bi to bio pakao, nešto između trumanovog šoa, barbikinog magičnog dvorca i cirkusa Medrano. Opšta pometnja i haos.

Zaključak nemam. Prinudne misli me vode ka digresijama sa izbora za Mis Univerzuma, kao što su mir u svetu, držanje za ruke, male bebe, životinjice i ostale hipi baljezgarije... No, na svu sreću je prolazno. Dotad samo tvrdo, samo spartanski, I bez muzike, ako ikako može.

Pratite VICE: Twitter, Facebook, Instagram