Doviđenja, mister Spok

Čak i oni koji ostaju hladni na često besmislene internet opsesije u trajanju od najviše 24 sata danas nisu mogli da pobegnu od proklete belo-zlatne ili plavo-crne haljine, beskrajnih provera svetla, vida, ugla, monitora i čega sve ne. I dok se more analiza smenjivalo sa pozivanjem stručnjaka i sprdanjem sa laicima, odjednom mi sa ekrana bljesne ovog puta plavo-crna uniforma i te čuvene zašiljene uši najvažnijeg Vulkanca u svemiru.

Danas je otišao Leonard Nimoj. Jeste, imao je 84 godine, i jeste, umro je od posledica oboljenja pluća verovatno izazvanih višedecenijskim pušačkim aktivnostima, ali to nekako nije uopšte važno. Vulkanci ne umiru, reći će vam svaki pravi Treki, bar ne fizički.

I ako niste zaluđenik za Zvezdane staze, skoro da je nemoguće da ste propustili makar poslednji film iz serijala – dvanaesti nastavak koji najokoreliji Trekiji preziru i ne prihvataju. A ako jeste, onda ste sigurno proveli sate i sate lomeći se oko najomiljenijeg uzora i idola – kapetana Kirka ili mister Spoka, da ne idemo dalje u opredeljivanje.

Ja sam u Spok grupi, odvajkada, od prve sezone TV serijala. Prvi razlog je to što sam kao klinka, u ono kameno doba u kome je postojalo najviše tri do četiri serije koje smo mogli da gledamo na televiziji, jedina u društvu mogla da razdvojim prste u onaj vulkanski pozdrav. I danas to mogu, iako sam uglavnom smotana i bangava, ali je onda to bio baš, baš, pravi podvig, iako mi uopšte nije jasno zašto.

Drugi razlog sam shvatila kasnije. Za svaki slučaj, ako ima onih koji ne znaju, Zvezdane staze su nas ložile da će u budućnosti postojati Ujedinjene nacije koje će zaista voditi brigu o dobrobiti, miru, toleranciji i svim onim retko ostvarivim lepim zamislima na papiru. Oni koji su članovi Ujedinjene Federacije Planeta nisu baš svi cvećke: ima tu i sukoba, diskriminacije i mačizma, ali kad njihov Savet bezbednosti donese neku rezoluciju, ona ima da se poštuje i ako treba, sprovede u delo.

E sad, među svim tim rasama i narodima, tehnikama i tehnologijama, Vulkanci su se izdvajali zbog navodne bezosećajnosti i uvek hladne glave – moći koje su stekli kada su prihvatili učenje njihovog oca nacije, filozofa Suraka, preobrativši se iz nasilnika i uvek ratobornih protivnika u skoro pa robote bez emocija. Kasnije ćemo saznati da nije sve baš tako crno-belo, i da su osećanja ipak neophodna, ali u moru najrazličitijih bića u sad već ne tako dalekoj budućnosti, Vulkanci su bili poput nekog naučnog nadzornog organa.

A mister Spok je bio polu-Vulkanac, polu-čovek. Jedan od tri glavna lika u serijalu, Spok je bio i fantastičan pregovarač i vrhunski naučnik, a ona pomenuta osećanja je uspešno prikrivao kad god je to bilo potrebno. Umeo je, vala, i da akcijaši poput Džeka Bauera, ali i da rečima preokrene pakao u raj. Teško breme "onoga koji zna svaki odgovor" nosio je naizgled lako i samo bi ponekad pokazao da i on ima slabosti. Dakle, idealan za, na primer, glavnog Nadzirača u uniformi Ujedinjenih nacija. Reklo bi se, ono što nam danas treba.

Verujem da Nimoj nije baš bio presrećan što ga svi pamtimo kao Spoka. Radio je još mnogo toga u životu, a nakratko je zasenio konkurenciju i kao genijalni naučnik Vilijem Bel u seriji Na ivici dva sveta (Frindž). Kažu da je bez honorara davao glas za kampanje za zaštitu životinja, popularizaciju nauke, a jedan od poslednjih javnih nastupa iskoristio je da očepi antivakcinaše i pozove ih da se "odreknu i drugih medicinsko-naučnih dostignuća ako već žele da se vrate u kameno doba."

I nekako su mu uvek svi verovali, pa i Homer Simpson. Sigurna sam da bi ovu današnju fertutmu oko belo-zlatne haljine razrešio jednom rečenicom.