​Pa dobro, više ne smem da pijem

Kako sam dotakla dno? Bio je to komični antiklimaks. Učinilo mi se kao zanimljiva priča koju sam prepričavala prijateljima žovijalnim tonom, uprkos činjenici da, što sam više detalja otkrivala, njihova lica su sve više dobijala užasnute i zabrinute grimase.

Kao i većina grešaka, to se dogodilo u petak uveče. Bila sam neizrecivo pijana, toliko da sam izgubila jednu od svojih najvećih dragocenosti, VHS kasetu na kojoj piše „Razlozi za 9. septembar 2001" (kaseta i ja smo se na kraju ponovo srele, jer bog pazi na one koji su suviše nesmotreni da bi pazili na sebe). Kada sam napravila nešto za šta su mi rekli da je bila scena (čega se nisam sećala, ali sam se ipak izvinila), neko manje pijaniji od mene me je odvezao kući. Još nije bilo ni 9 uveče.

Momak koji mi je bio drag je te večeri trebalo da dođe kod mene. Kada sam mu poslala nemuštu poruku u kojoj sam mu opisala svoj nivo intoksikacije, odlučio je da ostane kod kuće. Ovaj razvoj događaja me je uznemirio na onaj iracionalni nihilistički način koji je isuviše dobro poznat pijandurama i mrzovoljnim tinejdžerima. U svom pomućenom umu, nisam mogla da razumem zašto on, bivši zavisnik, nije hteo da se preveze preko celog grada da bi došao i negovao moju ratobornu guzicu.

U znak protesta, sela sam na drvetom obloženi pod i odvrnula grejalicu. Dok sam zurila u omot albuma Martina Mala koji nisam slušala (u skladu sa celom scenom, sedela sam u potpunoj tišini), zaspala sam. Kada sam se probudila, moje ruke, koje sam očigledno spustila na rešetku grejalice, bile se prošarane opekotinama u obliku košnice za pčele. Nisam mogla da ignorišem činjenicu da je to bilo podsećanje da bi, hej, Meg, verovatno trebalo nešto da učiniš po pitanju tog opijanja, pre nego što se jebeno ubiješ.

Još sam se par puta ubila od alkohola, pre nego što sam se pozabavila tim pitanjem.

Moj problem sa alkoholom je taj, nedavno sam sebi rekla pokušavajući (i ne uspevajući) da smanjim, što sam previše pila sama. Ključ je bio u tome da treba piti umereno, i samo kada je još neko tu. Napisala sam bedan, licemeran tekst na tu temu, koji je izgleda umirio sve one koji su izrazili zabrinutost za moje dobro, kada sam se javno deklarisala kao alkoholičarka.

Prvi par nedelja posle ove objave, držala sam se toga. I pod „tim" mislim na to da sam „ostajala još kasnije napolju i opijala se sa raznoraznima, da se ne bih vratila u svoj stan u kome nema alkohola". Ovo nije bilo rešenje, već samo zaobilazna strategija za to da nastavim po starom. Pila bih dok više ne bih mogla da govorim, oteturala se kući, i probudila se sutradan popodne, uništena. Ali hej, bar nisam pila sama, zar ne?

Kada bih potpuno prestala, šta bi to značilo? Piće je bio ključni deo mog ličnog brenda, jednako važan kao pušenje i osuđivanje drugih. Kada bih postala trezvenjak, da li bi mi tekstovi Bilija Džoela i dalje toliko značili? Zar je moguće da nikada ne bih mogla da uživam u jednoj čaši šampanjca? Čekaj, shvatila sam. Nikada u životu nisi uživala u čaši šampanjca. U celoj boci, svakako, ali u jednoj čaši? Nemoguće.

Uprkos činjenici da sam napolju imala više nego dovoljno cirke, prolazak pored diskonta pića na povratku kući ubrzo je postao velika borba. Znala sam šta je unutra (cirka), i znala sam šta je u mom stanu (usamljenost i samosažaljenje, za koje se ispostavilo da su još bolji za koktele od „tonik votera").

Jedne večeri, moj gušterski mozak je prevagnuo, pukla sam i kupila flašu stonog vina od 4 funte, onog koje siromašne samohrane majke piju da bi se osećale fensi. Opravdala sam kupovinu time što sam sebi rekla da to radim u tajnosti – niko neće znati! Ako niko ne zna, to onda nije problem. I u svakom slučaju, radim to samo ovaj put! Bila je ovo jebeno teška nedelja, u redu?

Čep je izvađen, i uskoro sam se vratila staroj navici, pila sam flašu vina, ili ako sam se baš samosažaljevala, neke žestine, sama, svako veče. Kada bih se vratila kući, baš bih navalila. Napadajući svaku bocu sa puno samopouzdanja, pila sam kao devetnaestogodišnja studentkinja koja je po prvi put okusila slobodu (i Bakardi). Pila sam kao da mi je to posao. Pila sam još više nego kada sam bila alkoholičarka.

Doba dana kada je bilo prihvatljivo da počnem da pijem sam sve više pomerala unapred. Mislim, hej, negde je već 2 popodne. Pila sam dok sam vozila. Đubre za recikliranje se gomilalo. Ali radila sam to u potaji, sve vreme glumeći u javnosti. Zaboga, lagala sam čak i mog terapeuta o tome. Daleko od očiju, mislila sam, značilo je daleko od srca.

Uprkos mojim bombastičnim izjavama, i predstavi koju sam igrala pred svetom izvan jednosobnog mehura mog stana, ništa se nije promenilo. Ubijala sam se.

Ispostavilo se da umerenost nije rešenje. Jer nije bila moguća. Živela sam sa umom kojem se nije moglo verovati, i porivima koje nisam mogla da kontrolišem. Osećala sam se bedno, slabo. Bebica ne može da popije samo jednu čašu vina za večerom, kao druge velike devojke? Podrugivala sam se sebi. Bebica mora da stušti celu bocu?

Incident sa Martinom Malom i grejalicom je bio trenutak kada sam dotakla dno, ali to mi nije bilo dovoljno da smesta prestanem. Da budem potpuno iskrena, ne znam kada i kako sam odlučila da to uradim. U tom trenutku sam bila pijana. Ali jesam prestala. Jedina alternativa bila mi je smrt, a već sam prešišala klub od 27 godina. Zaboga, nisam imala čak ni svoj portret. Slika koju bi objavili u vestima, ako bi moja smrt ikada izazvala medijsku pažnju, verovatno bi bila ona sa vozačke dozvole. Ne bih smela takva da se pojavim.

I tako sam prestala. Jednostavno sam prestala. Potpuno. Reći da je to bilo teško bilo bi nedovoljno. Isprva nisam znala šta ću sa sobom. Pošto sam godinama pila svako veče, mislila sam da će vazdušni jastuci biti neispravni kada naglo prikočim, i odseći mi glavu. Ali prestala jesam. I znate šta? Sačuvala sam bistru glavu. Može se reći i da mi se razbistrila.

Kada se magla podigla, sada sam se osećala živom, prisutnom. To je bilo skoro pa uznemirujuće. Nervoza koja me je ubijala dok sam bila mlada se vratila. Mučila sam se da budem dobar sagovornik, imala sam preveliki gard, previše sam promišljala. Mrzim da razmišljam. Mrzim da „živim u trenutku". Zbog toga sam i pila. Ponekad pomislim da neću uspeti. Ali ipak, sačuvala sam bistru glavu.

Jedino što preduzimam po pitanju toga da ne pijem je da ne pijem (i povremeno saosećam sa ostalim prijateljima koji su prestali da piju). Ne idem na sastanke anonimnih alkoholičara, jer je anonimnost jedina stvar koju mrzim više od grupnih razgovora. Ne uzimam one nove lekove od kojih ti je loše svaki put kada lizneš demonski alkohol. Da li bi trebalo da radim jedno od ovoga, ili oba? Sigurna sam da će mi neko od vas poslati nepotrebni mejl u kojem će napisati da treba. I možda i hoću. Ali trenutno neću. Opstajem čistom snagom volje.

Jedan moj prijatelj je pre neko veče kod mene ostavio plastičnu bocu sa malo jeftinog viskija. Gledajući je kako stoji pored sudopere, znala sam šta moram da uradim. Odvrnula sam čep i držala je iznad sudopere. Ako okrenem ruku nalevo, prosuću ga u sudoperu. Ako ga okrenem nadesno, ide u moja usta. Iz razloga koje ne mogu da objasnim, učinila sam ovo drugo. Iskapila sam ga u jednom gutljaju. Posle toga nisam osećala ništa. Bila je to neznatna količina alkohola, svakako nedovoljna da me opije, ili čak i da me prodrma.

Obuzdala sam poriv da odem da kupim još. Umesto toga, gledala sam kroz prozor i pitala se zašto sam ga popila, zahvalna što ga više nema.