Zašto se reperi foliraju lažnim akcentima

Svi govorimo nekim akcentom. Oni nas oblikuju o ovo što smo i govore drugima odakle dolazimo. Zbog njih stranci mogu o nama da sude čim otvorimo usta. A prosečne ljude čine za nijansu dopadljivijima.

Način na koji nečiji glas zvuči ima uticaja na muziku kojom se umetnik bavi. Tako je bend pod nazivom Silibil'n'Brains u prvim godinama nakon 2000. prevario čitavu muzičku industriju i dokopao se ugovora o snimanju albuma tako što je sakrio svoj škotski naglasak ispod tipično kalifornijskog zavijanja.

Majk Skiner se spustio iz Birmingema i snimio CD u kojem zvuči kao da je odrastao u Londonu. I da ne zaboravim, tu vam je i Igi Azaleja, reperka za koju se od prvog dana kad je postala popularna mnogi ubiše dokazujući da je usvojila strani naglasak.

Igi Azaleja je otišla iz Australije kad joj je bilo šesnaest godina i preselila se u Majami. Roditelji su joj bili ubeđeni da im je dete otišlo na more, ali ona se nikada više nije vratila. Sada su joj 24 i ona je prva reperka koja je dospela na listu mladih talenata magazina XXL. Do sada je prikazala puno različitih lica. Ali da li to znači da je kriva i za prelazak sa australijske na američku verziju engleskog? Ili je devojka jednostavno sebe definisala iz početka, povodeći se time gde trenutno živi?

Da bih rešio ovu dilemu, pozvao sam Dejvida Kristala, jednog od vodećih stručnjaka na polju lingvistike (mrtav sam ozbiljan, ovo je lik čije se ime pominje od samog početka svakog kursa iz ove nauke) koji se upravo sprema da objavi knjigu o akcentima u muzici pod nazivom You Say Potato. Dejvid do sada nije imao prilike da čuje muziku kakvu pravi Igi (čovek više voli folk nego „fensi") ali je zato ipak odlučio da proceni njenu autentičnost na sasvim fer i jednostavan način.

Noisey: Šta čini akcenat?

Dejvid Kristal: Svaki akcenat ima dva aspekta. Jedan je onaj segmentalan, koji čine samoglasnici i suglasnici. A postoji i nesegmentalni aspekt: ton je rastegnut da bi obuhvatio duže jezičke celine. To u suštini znači da intonacija, boja glasa i ritam zajedno čine izgovor, a to je u osnovi svakog akcenta.

Koliko je teško pevati određenim akcentom?

Većina lokalnih akcenata koje i sami možete da čujete širom sveta uglavom se zasnivaju na drugačijem izgovoru samoglasnika, a ne suglasnika. Čim počnete da pevate, ti samoglasnici se izdužuju, a posledica je što postaje problem da održite sopstveni akcenat. Zato i jeste teško pogoditi da li je, recimo, operski pevač Englez, Španac ili Italijan jer usled načina na koji otvara usta i produžava samoglasnike, nestaju i lokalne razlike u akcentima.

Šta je sa onima koji ne pevaju u operi? Da li je moguće svesno se odlučiti na pevanje nekim određenim akcentom?

Meni se čini da je u vreme kada je rokenrol tek počeo da bude popularan u Engleskoj i kada su svi imitirali Elvisa bilo sasvim moguće svesno se odlučiti na američki naglasak. Ljudi koji nisu izgovarali /r/ uz samoglasnike sada su ga dodavali u pesmama. Verovatno je bilo i onih koji su to činili nesvesno. Ali kad jednom steknete više pouzdanja u svoj stil pevanja i uz to prođe i neko vreme, ostali uticaju postepeno izblede.

Akcenti takođe menjaju disanje i ritam pesme, zar ne?

Sećam se kako je Bili Brag jednom rekao da se pesma Tracks of my Tears ne može pevati londonskim naglaskom jer su kadence potpuno pogrešne i slogovi ne idu kako treba sve dok vi tako želite. Razlog je što je taj konkretni naglasak kratak i talasast u poređenju sa ritmom akcenta u kojem je pesma prvobitno snimljena. Nekad je potrebno uskladiti sopstveni naglasak sa određenim ritmom pesme.

Da li se akcenat može menjati i iz komercijalnih razloga?

Naravno, na taj način možete postati prepoznatljiviji. Da li pevači misle o tome kako bi publika želela da oni zvuče? To je posebno zanimljivo u slučaju recimo takmičenja za Pesmu Evrovizije, gde ionako svi do jednog pevaju na engleskom, jer je možda taj stil ugodniji za samog izvođača. Bitlsi su najbolji primer. Nedavno sprovedeno istraživanje je pokazalo da polovina reči u njihovim pesmama, u kojima se glas /r/ pojavljuje posle samoglasnika, ima tipično američki izgovor.

Na samom početku karijere, Bitlsi stvarno jesu eksperimentisali američkim akcentom, ali su posle dve godine prestali. U periodu u kojem se pojavio Sgt. Pepper, broj slučajeva u kojima su posle glasa /r/ stavljali samoglasnik spao je na svega pet do šest procenata. To znači da su prestali da koriste američki akcenat i vratili se svom liverpulskom akcentu.

Kod mnogih pevača se neretko vidi primetna razlika između načina na koji govore i na koji pevaju.

Tako je, ali ima i izuzetaka kao što su Lili Alen, pa Čaz i Dejv, pa Ijan Djuri…

Ali uporedite onda njih sa nekim kao što je Majk Skiner koji zvuči kao da je iz Londona, a zapravo je iz Birmingema.

Sve zavisi od toga odakle ste i koliko je snažna vaša vezanost za to mesto. To jest, da li je uopšte moguće biti autentičan? Pevanje samo po sebi nije prirodan čin, ali govor jeste. Pevanje se dešava kada se uzburkaju emocije i čovek poželi da sebe izrazi na sasvim drugačiji način. Autentičnost počiva u izboru koji tom prilikom napravite.

Što se mene tiče, razlika između načina na koji govorite i pevate uopšte nije važna. To da li sam ja odlučio da pevam irskim, škotskim ili velškim akcentom jeste autentično u smislu da sam ja tako odabrao. Ako sa druge strane sebe vidim kao nekoga ko želi da prati američku kulturnu tradiciju te stoga oponašam taj akcenat i to dobro radim, onda je i to samo po sebi autentično za tu vrstu akcenta.

Sve zavisi od toga sa kim se sami identifikujete i sa kim želite da vas drugi identifikuju. Pretpostavljam da ima puno pevača koji poseduju više od jednog identiteta.

A šta je sa Igi Azalejom? Mnogima kod nje smeta to što je Australijanka ali repuje kao da je Amerikanka.

Rep ima jasno definisan stil i koristi sasvim poseban ritam engleskog jezika. Postoje dve vrste ritma: akcentovani ritam koji se koristi u konverzacijama tipa „di-dam-di-dam-di-dam". Druga vrsta je slogovni ritam u kojem se slogovi odvijaju u taktu „ra-ta-ra-ta-ra" umesto „di-dam-di-dam-di-dam".

Repovanje je bliže „ra-ta-ra-ta-ra" ritmu i potiče od načina govora kakav se koristi na Karibima. Svako ko želi da repuje mora to da poštuje. Publika može da te poštuje, ali može i da te ismeje.

To je kao kad se Džos Stoun – koja je rođena u Devonu – posle turneje po Americi pojavila na dodeli Brit nagrada i zvučala potpuno američki. Da li je međutim ta promena u akcentu nastupila njenom krivicom ili ljudi jednostavno usvajaju akcente koje čuju?

O, da. To se stalno dešava. Stručan naziv za to je akomodacija. Kada dvoje ljudi razgovaraju, kada se dopadnu jedno drugom i kada se dobro slažu, onda im se i akcenti približe i počinju slično da zvuče. Ali važi i obrnuto, dvoje ljudi mogu da razgovaraju i da se ne slože, i tada im se akcenti dodatno razdvajaju.

Kada odete u neku sredinu koja ima svoj dominantan akcenat vi ćete se sasvim prirodno i sami tome prilagoditi ako se dobro slažete sa lokalcima. Neko se adaptira brže, neko sporije. Nekom ne treba više od par dana.

Da li se to odvija potpuno nesvesno?

Da. Većina ljudi i ne primeti da im se to dešava.

Dakle, Igi Azaleja je nevino optužena za kršenje akcenta?

Moguće. Da bih odgovorio na to pitanje morao bih dodatno da proanaliziram njen naglasak.

Zamolio sam Dejvida da analizira dva video snimka Igi Azaleje. Prvi je jedan njen intervju, a drugi je spot za pesmu Fancy, da bi se videla razlika između ta dva naglaska. Evo šta mi je rekao.

U jeziku kojim govori jedva da je ostao i tračak njenog australijskog akcenta – koji se sada vidi tek u ponekoj zalutaloj reči (na primer own i believe) ili fleksiji. Akcenat koji je stekla je izmešan (što je danas veoma čest slučaj i kod drugih) zbog tolikih turneja. Kada ona u intervjuu kaže recimo dance, izgovor je sasvim američki, a u reč kao što je version ubacuje glas /r/. Ali to ipak nije čist američki akcenat – ima tu i izgovora kakav nije nepoznat u Britaniji – a kako je u vreme kada je ovaj intervju sniman boravila u Britaniji, možda je akomodacija već počela.

Spot (Fancy) pokazuje da ona stvarno ima istančan sluh i da zna dobro da imitira – akcenat joj se menja u više pravaca, svaki pod uticajem američkog repa, naročito u poslednjem minutu pesme. Takođe se čini da ona svesno traga za specijalnim glasovnim efektima u poslednjim rifovima, što je po svoj prilici doprinelo da pesma bude popularna.

Tekst preuzet sa sajta Noisey