Reklame
Svaštara

​Siromaštvo izlaže ljude morbidnim zločinima

Poput neotkrivenog "Torzo ubice", Souvel, Kastro i Medison bili bi verovatno skloni nasilju gde god se našli, ali su u ovom gradu pronašli uslove koji su pothranjivali fantaziju njihove psihoze — gradske kvartove u kojima je počelo da se rašiva tkanje...

pisao Clare Malone
25 Novembar 2015, 7:58am

Klivlendska policija suočila se sa misterijom osam obezglavljenih u periodu od dve i po godine 23. februara 1937. godine. Obezglavljeno telo žene pronađeno na obali jezera Iri. Ovde policija uklanja torzo. (AP Photo)

Bio je topao septembarski dan 1935. godine, kada je 16-godišnji Džejms Vagner pronašao bezglavo telo pri dnu Džekes Hila, nasipa istočno od reke Kajahoga u državi Ohajo. Samo u crnim čarapama, izgledalo je skoro kao da se leš spremio za retko sunčano vreme u Klivlendu.

Uskoro je pronađena i njegova glava — 28-godišnji Edvard Andraši opisan je u zvaničnim izveštajima kao "zgodan" čak i mrtav — zajedno sa još jednim telom. Druga žrtva bila je stariji čovek, takođe bez glave, u poodmaklom stadijumu raspada, iako su na njegovom telu pronađeni ostaci hemikalije koja se koristi za očuvanje organa. Iz oba leša ispuštena je krv i, na morbidno zadovoljstvo klivlendskih novinara, oba su bila kastrirana. Ubistva su izazvala pravu pometnju u gradu, ali je legenda o klivlendskim "torzo ubistvima" rođena tek devet meseci kasnije, u junu 1936. godine, kada je nedaleko od prva dva pronađeno još jedno bezglavo telo.

Tokom četiri godine, "Ludom kasapinu iz Kingsberi Rana" biće pripisano 13 ubistava, ali počinilac nikad neće biti uhvaćen.

Kingsberi Ran je ničija zemlja puna šljunka i zarasla u šipražje koja se proteže duž krivudave obale reke Kahajoga. Tridesetih godina prošlog veka tu su se praznila industrijska creva Klivlenda: rafinerije sirove nafte izbacivale su ugljovodonik, a vozovi kloparali na putu do tada šestog najvećeg grada u zemlji. A u Kingsberiju je podignuto divlje naselje zahvaljujući posledicama velike krize koja je zahvatila čitavu državu. Obližnja "Burna treća", kako su zvali Treću policijsku oblast grada ispunjenu barovima i burdeljima, pružala je klivlendskim ubogima obilje prolazne razbibrige — ili neminovnog prokletstva, u zavisnost od toga sa kim razgovarate. Ludi kasapin je svoje žrtve pronalazio u tom uzavrelom loncu siromaštva, ohrabren u svom lovu socijalnom nemaštinom sirotinjskog kraja grada.

I tako su 5. juna 1936. godine, kao u scenariju poteklom pravo iz košmara roditelja koji žive na selu, Alum Čili (11) i Gomez Ajvori (13) odlučili da pobegnu iz škole i odu pravo na pecanje. Umesto toga, pronašli su obezglavljeno telo mladića i širom grada raširili egzistencijalističku paniku. Džon Stark Belami II, autor nekoliko knjiga o najgorim zločinima počinjenim u Klivlendu, industrijskim nesrećama i požarima, detaljno je zabeležio dramu u svojoj knjizi iz 1997. godine Manijak u grmlju. Goli torzo žrtve prekriven tetovažama pronađen je ubrzo posle otkrića dečaka, piše Belami, mada na samom licu mesta nije bilo mnogo krvi. Sama ta činjenica bila je dovoljna da raspali bolesnu maštu ljudi — ubica mora da je svoj prljavi posao obavio na nekom zlokobnom skrovitom mestu.

Nekoliko meseci ranije, raskomadani ostaci konobarice i povremene prostitutke po imenu Flo Polilo pronađeni su u korpi ostavljenoj u jednoj uličici, a u septembru 1934. godine, bezglavi leš žene izbačen je na obalu jezera Iri. Klivlend Pres nije propustio priliku da zločine poveže i 6. juna, samo dan nakon otkrića tetoviranog muškarca, nakalemio krupan naslov "LOV NA NEMAN KOJA JE OTFIKATILA ČETIRI GLAVE" na članak koji je više nego raspirivao strah među građanima:

Negde u bezbroj prolaza prometne jugoistočne strane, detektivi veruju da se danas krije krvava radionica kasapina ljudi koji je u poslednjih 10 meseci [sic] raskomadao i obezglavio četiri osobe.

U nameri da iskoristi pomoć građanstva u rešavanju ovog problema, klivlendska policija je izložila glavu najskorije žrtve u mrtvačnici, nadajući se da će neko prepoznati mladića dugih trepavica. On nikada nije identifikovan. Policija je od njegovog lica izradila kalup, sačinila masku smrti i za svaki slučaj izložila je na Sajmu velikih jezera 1936-1937.

Manična opsesija "torzo ubistvima" od tog trenutka je samo rasla. Mesec dana nakon što je Pres obznanio postojanje Kasapina, pronađeno je novo telo. Zatim još jedno svega dva meseca kasnije. Butina jedne žrtve pronađena je uglavljena u stub mosta, dok su ostali delovi tela plutali rekom Kajahoga poput kakvog grotesknog otpada. Izgledalo je kao da je većinu sakaćenja izveo neko sa zavidnim hirurškim umećem, nagovestio je sudski patolog. U septembru 1936. godine, klivlendski direktor za bezbednost, nedodirljivi Eliot Nes , poneo se više nego razdražljivo po pitanju ubistava počinjenih u Kingsberi Ranu. "Želim da se taj psihopata uhvati. Uradiću sve što je u mojoj moći da pomognem istrazi", izjavio je. Nes je sazvao ono što su lokalne novine prozvale "Klinikom Torzo", okupivši policiju, patologa i spoljne stručnjake da se konsultuju oko ubistava. Grad je bio paralisan od straha. Dva detektiva odlučila su da je najbolji način da se ubica uhvati da se infiltriraju u divlje naselje Kingsberi i izmame ga na videlo — proveli su dve godine maskirani kao skitnice bez ikakvog uspeha.

Glava četvrte žrtve klivlendskog "torzo ubice. Fotografija posredstvom Klivlendskog policijskog istorijskog društva

Tokom godina nije izražavana sumnja u to da li je za sva "torzo ubistva" odgovoran samo jedan pojedinac. Zapažene su nedoslednosti u veštini kojom su različita tela raskomadana, a postoji barem jedan slučaj ubistva koje je zasigurno počinio "imitator". Ali bez obzira na to je li lanac ubistava delo jednog umešnog ubice, jedno je sigurno: neko vreme ljudi su počeli da primećuju smrt onih čijeg postojanja inače ne bi bili ni svesni. Divlje naselje Kingsberi i njegovi beda i siromaštvo, obično skriveni od očiju javnosti, našli su se pod svetlom najjačih reflektora. Posle nekog vremena, međutim, stanovnici Klivlenda kao da su se umorili od panike koju su izazvali smrti ljudi sa dna društvene lestvice. Novinar lista Plejn diler napisao je 1938. godine o opadanju interesovanja javnosti sledeće:

Opšte raspoloženje kao da je: "C-c-c, još jedna žrtva 'Torzo ubice'. Kakva šteta, kakva šteta." Čini se da se uzbuđuju još samo raznosači novina i šačica policajaca... Ubijeni ljudi su suviše očigledno bili skitnice ili propalice. Niko ih nije znao, sem u oronulom svetu u kom su se kretali.

Nes je na kraju odlučio da ako ne može da uhvati ubicu, zbrisaće sa lica zemlje njegovo polje delovanja. Prema pisanju Belamija, u noći 17. avgusta 1938. godine, Nes je — noseći čekić i u društvu 25 policajaca — upao u divlje naselje Kingsberi Ran i počeo da rasteruje njegove stanovnike. Narednog dana je naredio da se naselje spali do temelja . Javnost je bila zgrožena bezobzirnošću policije, ali nova tela su tek tako prestala da se pojavljuju. Nesova lekovita vatra odradila je posao.

Kuća Entonija Souvela. Foto: Melvin Smith

Čovek lako može da doživi "Torzo ubistva" kao nekakav jezivi, starovremeni primer hobsovskog špila karata koji život udeljuje najranjivijim urbanim stanovnicima Amerike s početka dvadesetog veka — da nije činjenice da su se slične grozne stvari desile u Klivlendu mnogo skorije.

Klivlendska policija je 2009. godine otkrila tela dveju mrtvih žena u dnevnoj sobi Entonija Souvela na Ist Sajdu. Tokom pretrage ostatka imanja pronađeno je još devet tela. Sve su bile crnkinje. Sve su bile zadavljene. Četiri godine kasnije, svet je bio užasnut kad je saznao da je Arijel Kastro više od deset godina držao tri žene u podrumu svoje kuće, preko puta reke na mestu gde je prvi put napao Ludi kasapin iz Kingsberi Rana. Dva meseca nakon što je objavljena vest o Kastrovim zločinima, u Istočnom Klivlendu uhapšen je Majkl Medison zbog ubistva tri žene čija su tela ostavljena da istrunu u njegovom zadnjem dvorištu.

Iako ih razdvaja sedam decenija, saučesnik u ovim zločinima i slučaju "Torzo" jedan je te isti — ekonomija. U Klivlendu više nema divljih naselja, ali nema sumnje da su razorne posledice stambene krize po grad potpomogle mučke napade Souvela, Kastra i Medisona. Na vrhuncu krize 2007. godine, u Okrugu Kajahoga podneseno je više od 12.000 zahteva za poništenje prava na oslobođenje od hipoteke, od čega veći deo u Klivlendu. U samom gradu je do 2013. godine zabeleženo oko 16.000 napuštenih domova. Proređeno stanovništvo u gradu dovelo je do onoga što Danijel Flener, direktor Centra za istraživane prevencije nasilja i edukaciju Univerziteta Kejs Vestern, naziva "dezorganizacijom komšiluka".

"Ljudi više ne pričaju toliko jedni s drugima, a svakako više ne obraćaju pažnju na ono što se dešava oko njih", kaže on, dodajući da se mnogi napušteni domovi koriste i za kriminalne radnje, što dovodi do nepisanog pravila komšijske omerte. "Kad se nešto desi, u igri su neke druge stvari koje utiču na to da li ćete to prijaviti policiji ili ne."

Poput neotkrivenog "Torzo ubice", Souvel, Kastro i Medison bili bi verovatno skloni nasilju gde god se našli, ali su u ovom gradu pronašli uslove koji su pothranjivali fantaziju njihove psihoze — gradske kvartove u kojima je počelo da se rašiva tkanje zajednice. Prošle godine ste u Geriju, u Indijani, u kome ima 10.000 napuštenih domova, imali slučaj Darena Deona Vana, koji se sumnjiči za ubistvo sedam žena i njihovo zakopavanje u napuštenim objektima širom grada.

Tišana Kalver. Foto: Stan Donaldson

U velikoj većini slučajeva, žene koje su postale žrtve zločina kao što su ovi bile su povezane sa mračnijom stranom gradskog života. Flo Polilo, treća žrtva "Torzo ubice", bila je prostitutka koja je imala ružnu naviku, prema rečima njene gazdarice, da nabavi flašu alkoholnog pića od 0,7 i popije ga "sama samcijata u svojoj sobi". Tišana Kalver, koju je Entoni Souvel ubio u junu 2008. godine, prodavala se za drogu — "Kad god bi stavila crveni ruž, znao sam šta to znači", ispričao je za Plejn Diler njen dečko Karl Džonson.

Ali Flo je i sakupljala lutke i imala običaj da pozove gazdaričine ćerke kod sebe u sobu da se sa njima igraju. Tišana je nosila kuvanu hranu beskućnicima koji su živeli ispred njenog stana samo nekoliko meseci nakon što je i sama živela u parku.

U vestima i gradskoj legendi, žrtve su neizbežno postale simboli. Oni su samo leševi ostavljeni da istrunu i odsečene noge u košari. Umesto nečijih života, oni postaju zamena za naše najgore strahove. Ali simboli imaju i svoju snagu. Svako malo, oni primoraju ljude da zapaze mesta pred kojim bi većina samo podigla prozore svojih kola i provezla se kraj njih. Lako je proći pored narkomana s ćoška, ali, pre ili kasnije, nećete više moći da ignorišete smrad tela nagomilanih u podrumu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu