Reklame
vesti

Šta smo naučili od levice 2015. godine

Politička levica je tradicionalno baksuzna družina, tako da vam se oprašta ako ste zaboravili da je, na prvi pogled, imala prilično dobru godinu 2015. Na prvi pogled.

pisao Sam Kriss
30 Decembar 2015, 7:33am

Foto via Pixabay

Politička levica je tradicionalno baksuzna družina, tako da vam se oprašta ako ste zaboravili da je, na prvi pogled, imala prilično dobru godinu 2015. Na prvi pogled. U Grčkoj, "najlevlja evropska vlada još od 1991. godine" pobedila je ne na jednim opštim izborima, već na dvoje. Nove antikapitalističke partije osvojile su zavidan broj glasova u Francuskoj, Španiji, Portugalu i Nemačkoj. U Velikoj Britaniji kormilo Laburista preuzeo je Džeremi Korbin, stari laburistički veteran sa misijom da vrati partiju radikalnim radničkim korenima. U Sjedinjenim Državama, kampanja Bernija Sandersa dobila je iznenađujuću podršku stotine hiljada Amerikanaca koji jedva čekaju da glasaju za samoproklamovanog demokratskog socijalistu. I iako levica gubi uporište u Venecueli i Argentini, postigla je dovoljno uspeha da pokaže kako na mestima gde je uložila trud, ona stvarno može da pobedi.

Osim što za levičarsku politiku cilj zapravo nije osvajanje vlasti ne izborima; cilj je da nam zapravo bude bolje. A nije nam bolje. Sve što mrzimo i dalje je i te kako prisutno: ogromna nejednakost, ubistveni ratovi, opšti osećaj da živimo u najsloženijoj mašini za mučenje u istoriji. Jer uprkos svim svojim uspesima na lokalnim i nacionalnim izborima, levica koja se bori protiv stroge štednje nije uspela da zaustavi strogu štednju; internacionalistička levica nije uspela da zaustavi imperijalističke avanture ili spreči davljenje ljudi u Mediteranu; anti-hegemonijska levica nije uspela da smisli ubedljivu priču sem one koju joj je u amanet ostavila autoritarna desnica.

Pročitajte i: Janis Varufakis, rok zvezda grčkog odbacivanja mera štednje

Uopšteno uzev, tvrda levica najčešće sporo uči; zato i dalje imate na hiljade ljudi koji misle da je prodaja novina na univerzitetskim kampusima produktivna revolucionarna aktivnost. Ali ako želimo da naučimo nešto iz svega onoga što se dešavalo 2015. godine, ovo ne bi bile loše početke tačke.

UVAŽENOST NIKOM NIJE OD KORISTI

Foto via Wiki

Početkom godine, levica je naučila novu uzbudljivu reč: "Pasokifikacija." Nazvana po Pasoku, grčkoj socijalističkog partiji, prethodno delu vladajuće koaliciji koji se zalagao za stroge mere štednje, odnosi se na proces kojim staru, dosadnu, trezvenjačku vlast levog centra najednom iznutra podriva nova pobunjenička grupa poput Sirize. Ali nešto se čudno desilo dok se Siriza uzdizala da preuzme vlast: počela je da pokazuje znake onoga što bi moglo da se nazove drugom fazom "Pasokifikacije", u kojoj je krenula jezivo da se preobražava u svog prethodnika. Nešto od svega toga moglo je da ima veze sa činjenicom da su mnogi mladi i neustrašivi političari Sirize bili zapravo isti oni ljudi stare garde koje su odmenili, lukavi operativci Pasoka koji su samo sa jednog broda koji tone direktno uskočili u drugi.

U Januaru ove godine, Siriza je odnela ubedljivu pobedu zalažući se za radikalno protivljenje strogim merama štednje, a Pasok je sa 160 poslaničkih mesta koliko je imao 2012. godine spao na 13, postavši tako najmanje partija u Parlamentu. U septembru je Siriza obnovila mandat obećavši stroge mere, ali i finansijsku stabilnost, pouzdano i odgovorno rukovođenje ekonomijom koje će smanjiti dug zemlje po maloj ceni bilo kakve nade za budućnost. Dok je stara koalicija bila na vlasti, ona nije smela u potpunosti da poklekne pred grčkim zajmodavcima zbog jakog pritiska levice; kad je radikalna levica došla na vlast, malo toga je moglo da spreči banke da prigrabe sve što žele. U želji da je dožive kao uvaženu partiju u vladi, Siriza je postala, kako bismo to rekli, jednako loša kao i sve druge uvažene partije u vladi. Već ima znakova da se slični procesi dešavaju na drugim mestima: u Španiji, na primer, nova levičarska partija Podemos provela je veći deo 2015. godine približavajući se desnici centimetar po centimetar, odbacivši zahteve za univerzalni osnovni porez i "građansku reviziju" javnog duga u korist nedefinisanih liberalnih naklapanja. Umesto da glasačima uliju novo samopouzdanje, zbog ovih kapitulacija ovi su masovno napuštali partiju. Ta očajnička želja da se deluje uvaženo karakteristična je boljka novih partija; zbog nje one na kraju postanu potpuno nesposobne.

NE MOGU NAM POMOĆI NI AFIRMISANE STRANKE

Photo by saulalbert

Uprkos strahovanjima poslovično nervoznog establišmenta, obrazac Pasokifikacije nije se ponovio u zemljama u kojima se govori engleski: iako je levi centar i dalje u slobodnom padu, sa strane se ne pojavljuje ništa što bi zauzelo njegovo mesto. Umesto toga, levičari su pokušali da deluju u okvirim afirmisanih partija: Džeremi Korbin je ogromnom većinom pobedio na izborima za vođstvo Laburista; Berni Sanders je poveo privatnu pobunu među demokratama. Na kraju krajeva, ako levičarske partije mogu biti značajno pomereno udesno, zašto ne bi moglo da se desi i obrnuto? Ali kao što pokazuje Korbinovo iskustvo, to zapravo ne funkcioniše. Mnogo je novca u igri, a ušančeno jezgro ne možete promeniti: ko god da je na vlasti, socijalizam nećemo izgraditi glasanjem za laburističke poslanike koji izgledaju kao da rade u agenciji za nekretnine.

Korbin je tvrdio da on prosto otelotvoruje suštinske vrednosti Laburista, ali protivnici stranke su ga surovo napadali po svim onim pitanjima po kojima se razlikovao od Laburista. Najštetnija unutrašnja trvljenja nastala su oko sistema Trident i Sirije: bilo je to pitanje principa. Laburistička stranka je oduvek bila krvoločna — to je partija rata; mnogo pre Iraka i Avganistana, njeni poslanici su odbacili svoj proleterski internacionalizam kako bi navijali za Prvi svetski rat, dok su kasnije laburističke vlade rado brutalno gušile borbe za dekolonizaciju na obodima Imperije. Laburisti imaju urođenu sklonost bacanju bombi na ljude sa velikih visina; po tom pitanju, ne žele da odstupe ni za milimetar. U međuvremenu u Americi, Sanders pokušava ovaj problem da izgladi tako što će biti veći ratni huškač od ratnih huškača, na sva zvona podržavši američke vazdušne napade ne Balkan i ljutito odbacivši svaku optužbu da je pacifista. To je mučna borba: Hilari Klinton može da se pohvali potpunim uništenjem Libije; on ima samo par glasova za vojnu intervenciju.

PROTIVITI SE STROGOJ ŠTEDNJI NIJE DOVOLJNO

Foto Chris Bethell/Oscar Webb

Svako malo u centru Londona održe se protesti protiv strogih mera štednje. "Niti jedno smanjenje", skandiraju oni, marširajući kroz socijalno izgrađen pakleni pejzaž pun napuštenih kuća na kojima se neko obogatio i beskućnika koji spavaju iza kontejnera. "Niti jedno smanjenje", skandiraju oni, tumarajući naslepo, kao neko čija krv postojano ističe na hiljade posekotina. Već je kasno; smanjenja su se desila. Partije koje se bore protiv zatezanja kaiša su već preuzele kontrolu nad nacionalnim vladama, ali zatezanje kaiša se nastavlja. To verovatno ima neke veze sa slepim negacionizmom pokreta — protivljenje strogoj štednji počelo je da funkcioniše kao zamena za bilo kakvu konkretnu radnju tim povodom. Protivljenje strogoj štednji postalo je kao protivljenje zalasku sunca: radite to krajem dana, kad počne da ponestaje svetla; ništa se ne promeni, ali se bar osećate bolje u sopstvenoj koži.

PREPORUČUJEMO:Ova liderka Satanističkog hrama piše blog o svom abortusu

Laburisti su nominalno bili protiv stroge štednje: protivili su se merama Torijevaca, bili su energično protiv njih, ali su na kraju ipak glasali za njih. Siriza je bila protiv stroge štednje: protivila se totalnom uništenju grčkog društva istovremeno ga sprovodeći u delo. Dok nas finansijska tela koja upravljaju svetom potpuno predano vode pravo u bezdan, ideja da bi neka vlada mogla da okonča strogu štednju i ujednači bogatstvo, dok sve drugo ostane suštinski isto, nije razumna već sumanuta. Bilo bi teže vratiti se lepoj posleratnoj socijaldemokratiji nego sprovesti potpunu revolucionarnu rekonstrukciju države. Ako ozbiljno mislimo da izgradimo bolji svet, protekla godina bi trebalo da nas nauči da ne budemo protiv štednje, već za komunizam.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu