Kako upropastiti i obnoviti prijateljstvo

Možda je normalno, da ne kažem – uobičajeno da „raskineš" s prijateljem. Ti se promeniš, on se promeni, ili se prezasitite, ili vas život odvuče na različite strane. Ali, kad podvučeš crtu, i shvatiš da sa manje – više kratkog spiska bliskih ljudi, nedostaje čak pet imena, prilično se zabrineš. Ko si ti, uopšte, i zašto ti se ovo dešava?

U prijateljstvo mahom ulazim k'o u ljubavnu vezu, s puno strasti, pa je i logično što kad-tad dođe do svađa. Na one koji se druže od malih nogu gledam sa mešavinom zavisti i maltene gnušanja. Prvo, jer sama nisam kadra da tu nežnu biljku gajim, a drugo - što drugarstva od detinjstva deluju poput klanova. Malih barikada od okolnog sveta.

Ali, i sa tim (relativno) friškim drugarstvima, šta ja, zapravo, radim? Kraj godine i početak nove je uvek vreme za presabiranje: šta sam dobro učinila, a gde pogrešila?

Počeću od najstarijeg drugara, njega poznajem više decenija, što je vrednost sama po sebi, po klasičnom shvatanju drugarstva. U to dugo vreme spadaju i godine koje je proveo u egzilu, po raznim inostranstvima. Kad god bi se vratio, naš razgovor se nastavljao kao da nikad nije prestajao.

Volela sam njegove šale, uvek je znao da stvari izokrene, da postanu providne, a problemi komični. Često bih ga i citirala, jer je kao lik iz vica. Poveravala sam mu tajne do najsitnijih detalja, i, naravno, obrnuto. Onda smo se posvađali oko jebenih vodenih bojica.

Izgovorili smo mnogo teških reči, od „govno egoistično" do „đubre preispoljno", u dubini duše shvatajući da smo zapravo vrlo slični. Razišli smo se na ulici, kao žestoki suparnici. On je, ipak, napravio prvi korak, sad smo „frendovi" na Fejsu, što znamo da nema naročitu težinu. Na njegovom realnom mestu ostala je rupa, al' bar „lajkujemo" jedan drugom postove. Dodamo neki sasvim lični komentar. Stvar je izglađena spolja, bez želje i snage da se ikad više udubimo.

Naprosto, nemamo živce za toliko istosti. Za iste hirove, iste izlive euforije.

Druga sa spiska je drugarica novijeg datuma, plod zrelijih uspostavljanja relacija. Bile smo k'o „Nikolica s prikolicom", s promenljivim ulogama prethodnika i šlepajućeg. Zajedno smo odlazile na letovanja, zimovanja, slavlja… Znala je svaku moju manu i vrlinu, kao i ja njenu, i odjednom, kao da su falinke pretegle. S njom sam se podžapala oko kera kog smo uzele da bude „zajednički", što svedoči o našim prethodno kovanim planovima.

Razume se da je ovo bio povod, a razlozi suštinski. Za njom je ostala rana, bolna i na najmanji dodir.

Napisala sam joj mejl, pun priznanja grehova, svake situacije kad bih bila zla ili ljubomorna. S druge strane – tajac, apsolutno ćutanje. Pošto u toj svađi, imploziji ljubavi, nismo stigle da jedna drugoj vratimo „krpice", slučaj je naterao da me pozove. Situaciju sam iskoristila da „stvar" raščistimo, ipak više nismo deca.

Ono što mi je tada rekla moglo bi da se skrati na pređašnje „govno egoistično" i „đubre preispoljno", ali sa mnogo više finesa. U glavi mi je odzvanjalo, pa je njeno izlaganje ostalo bez reciprociteta. Kad mi je vratila kamaru zaostalih stvari, među njima su bili i pokloni. Jasan znak da je zacrtala granice.

Ipak, nisam pustila, jer, svakih malo, o njoj sam razmišljala. O divnim danima, zajedničkim pustolovinama, pa joj, opet preko Fejsa, poželeh srećan rođendan. No answer, opet. Javila se tek koju nedelju docnije, do tad se u meni krčkala tuga. Kao, nije videla poruku. Od tad obećava, preko poznanika, da ćemo se uskoro videti, čim obavi ovo i ono što joj je prioritetnije. Evo, i dan-danas, čekam.

________________________________________________________________

Pogledajte i VICE dokumentarac "Uđite u svet mobilne industrije ljubavi"

__________________________________________________________________

Treći slučaj je najteži, s njim sam „izela" bar sedam kila soli, kol'ko kažu da je dovoljno da nekog potpuno upoznaš. Kod njega sam bežala od kuće, od bivšeg muža, taj je o meni znao i ono što sama nisam ni naslućivala, niti sebi smela da priznam. S njim sam delila one momente kad se sasvim opustiš i nešto lupneš, pa se dugo smeješ k'o lud na brašno. Kontam da smo se voleli, možda i previše.

On mi je bio nešto kao alter-ego, đavolski inteligentan, svi moji argumenti bili su jadni spram njegovih verbalnih operacija. Uvek bi me „zakucao" u finalu, da ne mogu da se sastavim.

Imao je i čudan običaj da me prvo diže u zvezde, pa onda baci u blato. Šta mi je taj sve izrekao, ni pas s maslom ne bi pojeo. Kad bi stao da me valja po tom blatu, dobijala sam jaki nagon da se dezintegrišem. Krenula bih iz očaja ka vratima, a on me vraćao, da do kraja istrpim reči što su mlele, mučki ubijale.

Ali, s druge strane, nikad me nije izdao, uvek je bio tu kad je bilo potrebno. Svako krečenje, kvar kućnog aparata, tehničko izvođenje bilo kakve zamisli… bili su njegova slatka obaveza. Svaka suza, prvo je pala na njegovo rame. Istina, možda je prekoračio prag ovlašćenja koje daje drugarstvo, možda zadro u stvari koje ga se nisu ticale, al je sve to bilo iz najboljih namera. E, sad, što je put do pakla njima popločan, nije samo do putara, već i do podloge.

Više puta smo se razdvajali, a svaki ponovni susret donosio više tenzije. Duboko u sebi, nikad mu nisam oprostila što me nije uzeo za kumu. Dečja reakcija, rekli biste, i bili u pravu. Ali, takva sam – kakva sam, ponekad skroz gotivna, a ponekad „đubre preispoljno". Baš to što se ne kajem, već sebi olako praštam i najveća sranja, bila je okosnica njegovih zamerki na moj račun. U svakom slučaju, počela sam da ga zaobilazim.

Nešto me je, ipak, iznutra, jelo, vuklo da ga pozovem. Odlagala sam, premda sam verovala da i on slično oseća. Izabrala sam jedan od retkih trenutaka duševnog mira, i okrenula ga. Njegovo „ko je to" je značilo da me je izbrisao iz adresara.

Razmenismo par kurtoaznih, ledenih rečenica. „Ništa, onda, ćao", bila je poslednja. Očekivala sam dugo njegov naknadni poziv, dokaz da od mene nije digao ruke. Badava! Znam da bi promenio odluku kad bi ovo pročitao, da bi mi se, zbog „zloupotrebe" krvi napio.

Ovaj „neuspeh" doveo je u pitanje sledeći pokušaj ponovnog uspostavljanja kontakta. Sa jednim dragim bićem, nagle prirode, s kojim sam takođe prošla sito i rešeto, verbalno i fizičko. Lude avanture smenjivale bi rasprave sa psovkama, urlanjem i zalupljivanjem slušalice. O, kako je znala da me izludi, što je, verujem, bilo uzajamno.

Za razlog našeg razmimoilaženja, ipak sam držala niz nesporazuma koji suštinska ljubav može da prevlada. Jednom sam se čak kladila sa prehodno navedenim drugom, da će ona maltene da umre od sreće, ako joj, nakon jedne od brojnih svađa, „priznam" da je volim. Da će mi pasti u zagrljaj. Baš sam se iznenadila kad me je načisto odjebala.

Srećom, ponekad umem da budem uporna, kao sada. Ali, jedan njen broj nedostupan, na drugi nema odziva. „OK, to je to", zaključila sam, umorna od ulaganja.

Kad, eto ti poruke: „Zvala si?", pa me oblije radost. Međutim, nakon par godina pauze, to je moglo da znači i nadrkano „Šta ti treba?", za šta me je uvek sumnjičila. Objasnih SMS-om da sam samo htela da je čujem. S druge strane duga tišina, a potom milozvučna zvonjava. Kratka razmena informacija, bez trunke loših emocija, i evo šanse za novi početak. Ne mogu da opišem kakva me je milina obuzela. Sad čekam da se „vidimo i ispričamo", u nadi da neću opet da uprskam.

Za petu osobu sa liste, trenutno nemam snage, iako baš tu treba da poguram. Čula sam da izgleda ostarelo i bolesno, da hoda uz pomoć štapa. Sigurno bi joj značila koja topla reč podrške. Ali se previše živo sećam kako me je mračila. Neka mi svi bogovi oproste, ne mogu, ne mogu, i - ne mogu. Uprkos svemu što smo zajedno proživele.

Ali, zato mogu još malo da prodžaram po svom srcu. Od kakve je tvari ono, zapravo, sazdano? Da li je ono kao vampir koji se hrani isključivo dobrom, novom energijom? Da li je tvrdo i kukavičko na prvi signal nevolja? Zašto je tako „ja, pa ja" stvoreno?

Da li je na dobrobit duše da nekog „precrtaš", ili ga zameniš drugim? Da li se tako, u stvari, samo poigravaš ljudima? Zašto čovek, odnosno žena, još konkretnije – ja, nemam dovoljno takta sa prijateljima? Zašto nisam „dugotrpeljiva" u ovim, kao u partnerskim odnosima? Zašto sam tolika kretenčina?

Čovek radi na sebi celog života, ili bi bar tako trebalo. Ako pomisli da je od nekog bolji, da je drugog prevazišao, treba da mu bude jasno da je u žešćoj zabludi. Svi smo ponekad anđeli, a ponekad govna, ali prijateljstvo prašta. Vozi se na talasu razumevanja i prihvatanja. Tako sam samozadovoljno „dumala", nepopravljivo snishodljiva prema svojim slabostima.

A onda, dok sam prebirala po fotografijama prigodnim za ovaj tekst, naprasno sam shvatila da je gorepomenuti spisak mnogo duži. Da ima još bar troje – četvoro sa kojima sam bila vrlo prisna, a sad ih se sećam k'o neke mučne bolesti.

Ali je vreme zalečilo simptome, pa se sa većinom sa te duže liste uljudno zdravim na ulici. Godine su zatrpale i lepa iskustva koja iskrsavaju na ovim fotkama.

Ona su živa koliko im čovek dozvoli, ne potiskujući ih ružnim. Uostalom, nije narod (ili neki istaknuti pojedinac) džaba rekao da je „lepota u oku posmatrača".

E, kad sve to tako „mudro" zaključih, čik da vidim kad ću opet nešto da zabrljam.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu