Kolumne

Ne kupujte impulsivno ništa što ima srce: So Sad Today kao Draga Saveta

So Sad Today zavlači ruku u vreću sa poštom i odgovara na pitanja čitalaca o psima kao emotivnoj podršci i doživljavanju prijatelja kao prijatelja, a ne kao doktora.

pisao So Sad Today
06 Mart 2017, 12:26pm

Draga So Sad Today,

Osećala sam se neverovatno mizerno ove nedelje i život mi je bio jedno veliko sranje. Imala sam utisak da nemam kontrolu ni nad čim. Patim od kliničke depresije, ali i dalje ne mogu a da ne pomislim... Možda je ipak na nama da biramo. Možda možemo da izaberemo da verujemo/odlučujemo da smo i da ćemo biti dobro, da jesmo i da ćemo uvek biti dovoljni sami sebi. Misliš li da je to moguće?

Iskreno,

"ko zna?"

Draga "ko zna?",

Mislim da to jeste izbor i da nije. Ono, mislim da je suviše ograničen pogled na stvari kad ljudi kažu da je "sreća stvar izbora". Svako ko se ikad borio sa mentalnom bolešću zna da je to često daleko van domašaja svakog izbora — naročito kad podivljaju hemijske komponente. A opet, istovremeno, zaključila sam da prihvatanje faze u kojoj se trenutno nalazi moja bolest jeste neka vrsta izbora — i da to može da bude od pomoći.

Što više osuđujem sebe zbog toga u kom sam emotivnom ili psihološkom stanju, lošije se osećam. Ali kad prihvatim svoje stanje i prestanem da na njega dodajem još straha i osuđivanja, u tome pronalazim neku vrstu olakšanja.

Najviše mi pomaže kad svoju mentalnu bolest doživim kao hroničnu fizičku bolest. Ponekad sam bolesnija a ponekad zdravija: taj osećaj se pojačava i smanjuje. Takav stav mi pomaže da se manje plašim onoga što se dešava u meni ili predstave da će mi ovo "ostati zauvek" (jedan od mojih najvećih strahova koji se do sada još nikad nije obistinio).

Želim ti sreću na tvom putovanju.

xo,

sst

*

Draga So Sad Today,

Već nekoliko dana uzimam zoloft i izgleda da mi ništa ne pomaže, a od njega sam izgleda samo još anksioznija. Jedna moja prijateljica ima panični poremećaj, baš kao i ja, i ona mi je rekla da joj je zoloft radio isto to, a onda se prebacila na velbutrin i njen svet se potpuno izmenio. Zanima me imaš li iskustva s ovim lekovima i da li misliš da treba da ih zamenim, zato što me stvarno plaši mogućnost da budem na nečemu što ne radi, a možda mi čak i pogoršava stanje, i samo gubim vreme.

Sve najbolje,

"Na lekovima"

Draga "Na lekovima",

Nisam lekar, a ne zvuči mi ni kao da je tvoja prijateljica lekar. Štaviše, nisam veliki ljubitelj doživljavanja prijatelja kao doktora. Svačija hemija je drugačija. Ono što funkcioniše za tvoju prijateljicu, ne mora da funkcioniše za tebe, a ono što funkcioniše za tebe, možda ne funkcioniše za mene: čak i ako tehnički svi imamo istu dijagnozu. Takođe, prema mom iskustvu, nekoliko dana nije dovoljno da znaš da li psihijatrijski lek funkcioniše ili ne.

Znam koliko zastrašujući proces pronalaženja pravog leka ume da bude. Ali prema mom iskustvu sa menjanjem lekova, pozivanje ljudi koji nisu doktori da se igraju doktora (ili povinovanja njihovom netraženom savetu) samo me je još više zbunjivalo, ubacivalo u paniku i potpirivalo lažno uverenje da sve radim pogrešno. Jedna poznanica mi je čak rekla da uopšte ne treba da uzimam lekove, već da se "lečim zelenim sokom". Tad sam konačno prestala da se ophodim prema ljudima koji nisu doktori kao prema doktorima. Bila sam u fazonu, kučko, da li bi i dijabetičaru rekla da se 'leči zelenim sokom' i ne uzima insulin? Dakle, moj savet, zasnovan na mom iskustvu, glasi: ne ponašaj se prema prijateljima kao da su doktori.

S druge strane, dobra je ideja ponašati se prema svojim prijateljima kao da su prijatelji: kao prema ljudima koji mogu da ti pruže podršku dok pokušavaš da pronađeš pravi lek. Postoje nuspojave koje sam doživela, a na koje me lekari nisu upozorili, ali koje su moji prijatelji mogli da mi objasne na osnovnu sopstvenih iskustava. Ipak, to je zaista tanka granica. Neka ti tvoji prijatelji pomognu; ali ako neki od njih pokuša da se ponaša više kao doktor nego kao prijatelj, vrati ga u frend zonu i pozovi svog doktora.

A što se tvog doktora tiče, preporučujem rad sa psihijatrom koji može da izdvoji 20-30 minuta po poseti na razgovor s tobom. Imala sam psihijatre koji su na razgovor želeli da izdvoje samo pet minuta i da mi ispišu lek, što nije radilo posao. Moj psihijatar nije moj terapeut (imam i njega), ali u oblasti tako intimnoj kao što je mentalno zdravlje, moram da se osećam kao da me neko sluša. Nije uvek lako naći psihijatra koji te "sluša" a pokriva ga tvoje zdravstveno osiguranje, ali oni postoje. Pronašla sam ih tri u različitim gradovima (sve žene), možda ćeš samo morati da popričaš sa više njih dok ne pronađeš pravog.

xo,

sst

*

Draga So Sad Today,

Znam da imaš PIKLA, koji je tvoj pas emotivne podrške. Želim i ja da nabavim životinju emotivne podrške (štene!), ali nisam sigurna da sam sposobna da se sve vreme staram o psu. Studiram na koledžu, ali radim i nekoliko dana u maloprodaji. Čak razmišljam o tome da bih mogla da vodim psa sa sobom na časove (imam napade panike na časovima), ali ne bih mogla da ga nosim na posao. Osećam se rastrzano. Ali stvarno mislim da bi mi to mnogooooo pomoglo. Šta da radim?!!!

Hvala!!

"Pseći problem"

Draga "Pseći problem",

Moj savet ti je da, kad uvodiš živo biće u svoj život, nikad ne kupuješ impulsivno ništa sa pulsom. Štaviše, nemoj uopšte da kupuješ životinju. Udomi je! Ali nemoj nikad impulsivno ni da udomljavaš ništa s pulsom.

Kad sam imala 22 godine, bila sam usamljena, pijana i živela u San Francisku, gde nisam poznavala skoro nikog. Jednog dana (dok sam bila pijana tokom dana) impulsivno sam udomila mačku iz SPCA. Rekli su mi da mačka nije socijalizovana, ali nisam zapravo znala šta to znači. Bila sam samo u fazonu: super! Bićemo introvertni zajedno. Recimo samo da sam nekoliko meseci kasnije vratila mačku u SPCA u ništa manje istraumiranom stanju nego u kom sam je udomila. Do današnjeg dana se iskupljujem toj mački doniranjem novca SPCA-u u San Francisku (i tako što sam trezna vlasnica životinja). Nadam se samo da je ta mačka na kraju našla bolji dom od mog: posebno kod nekoga ko zna kako da spreči nesocijalizovanu mačku da sve vreme živi u rupi u njegovoj sofi.

E sad, uprkos svemu tome što sam ti rekla, ne mislim da neko ko želi životinjsko društvo treba toga sebe da lišava. Dakle, imam tri opcije za tebe:

Prva je privremeno staranje. Privremeno staranje, privremeno staranje, privremeno staranje! Ne mogu dovoljno to da ti preporučim. Uradićeš sjajnu stvar za spasilačku organizaciju olakšavši joj teret potrebe za prostorom i omogućivši joj da spase još jednog psa. Uz to, daješ sebi priliku da vidiš jesi li spremna za psa, a da se ne obavežeš potpuno na njega. Imaćeš priliku da sretneš širok dijapazon pasa i vidiš koji ti tip najviše odgovara (ako ti uopšte odgovara). Pikl je bio pod privremenim starateljstvom, ali sam se zaljubila u njega i morala da ga udomim. To se, međutim, desilo tek nakon što smo se poznavali tri meseca!

Da razjasnim, Pikl nije zapravo pas emotivne podrške, Piklu treba pas emotivne podrške. Pikl ima probleme s anksioznošću, plaši se dece i nema želju za kontaktom sa drugim psima (što znači da je istina ono što govore: zaista nalazimo pse koji su kao mi), a pati i od traume zbog napuštanja. Znate kako kažu da neki psi umeju intuitivno da osete da im je vlasnik tužan i onda ga uteše? Ne i Pikl! Briga o ovom psu najveća je radost u mom životu — dobrodošla količina toplote posle depresije, anksioznosti ili prosto generalno ciničnog odnosa prema svetu — ali ne bih bila spremna za to u nekoj ranijoj fazi svog života.

Moj drugi predlog je prosto LJDLJ: ljubimci drugih ljudi. Stavi do znanja prijateljima koji imaju ljubimce da si otvorena za ideju čuvanja njihovih ljubimaca. Mnogim "roditeljima životinja" preko je potreban slobodan dan.

I treće, nešto što sam i sama radila, i primetila da je od ogromne koristi za moje mentalno zdravlje: dobrovoljni rad u skloništu za pse (u skloništu u kojem sam se na kraju privremeno starala o Piklu i udomila ga). Dobrovoljni rad mi je pomogao da pregrmim teške periode anksioznosti kad nisam želela da budem u kontaktu sa drugima, zato što mi je to omogućilo ograničen period vremena (tri sata) i konkretnu temu za razgovor (psi). Takođe, bilo je dobro za moje samopoštovanje, kao što svi plemeniti činovi jesu.

xo,

so sad today

Kupite knjigu So Sad Today: Lični eseji na  Amazonu i pratite je na Tviteru.

Tagged:
ljubimci
emocije
psi
Impulsivna kupovina