Proveo sam veče sa noćnom stražom u Nišu

"Da komšiji crkne krava" odavno je u našem društvu zamenjeno sa "da mu se pojebe internet" ili "da ga blagajnik provali da plaća zajedničke troškove samo za dvoje, iako u stanu žive još i njegova ćerka sa mužem i detetom, a uskoro mu dolazi i sestrić koji je upisao DIF na samofinansiranje". Ipak, mislim da sam prvi put u svom životu naišao na primer komšijske solidarnosti. Stanari niškog naselja Stevan Sinđelić su se samoorganizovali kako bi se zaštitili od pošasti kakva nije zadesila ovaj grad još od one pizdarije sa Zozovačom krajem devedesetih. Nakon što su, pre nekoliko nedelja, pauk vozila Parking servisa pokušala da sklone čitav red automobila, komšije iz nekoliko zgrada su zajedno formirale noćnu stražu, čuvajući na taj način i 11 hiljada dinara, koliko košta uzimanje automobila sa depoa.

Dok čitam ovu vest na mobilnom, bacam pogled na izlog knjižare ispred sebe i u njemu vidim novi roman Harper Li "Idi postavi stražara". Malo mi je smešno, jer izgleda kao da mi univerzum ponovo nabacuje šljaku. Zapravo, nabacuje mi je urednica koja mi je poslala vest. I dok mi u glavi odzvanja melodija iz Bibisijevog Šerloka, zovem drugara koji fotka i kažem mu da imamo pravu akciju večeras.

Naselje Stevan Sinđelić nalazi se na periferiji grada i u njemu su nastanjeni mahom profesori i vojna lica. Pre dolaska nisam znao o kom naselju je reč, a onda sam shvatio da sam zapravo više puta bio ovde, samo toga nisam bio svestan. Nisam bio drogiran, niti me je neko dovozio u gepeku golfa trojke, samo nisam znao kako se ovaj deo grada zove. Ostavljamo kola na obeleženom parking mestu, zbog straha da nam ih, i pored straže, ne dignu i krećemo u potragu.

Kako šetamo i tražimo vočmene, čitava atmosfera me podseća na roman Gluhovskog. Magla, lavež pasa, vojni objekat ograđen bodljikavom žicom i nas dvojica koji zapravo ni ne znamo šta tražimo. Prolazimo pored nekih ljudi, ali niko od njih ne izgleda kao pripadnik noćne straže, osim ako ne računaju da će pauka oterati jorkširskim terijerom u pletenom džemperu. Više puta obilazimo čitavo naselje, ali još uvek nigde traga od stražara. Zapravo, dok se vrtimo u krug, shvatamo da smo mi sami nesvesno postali stražari te večeri.

Srećem jednog tipa koga znam iz potpuno druge priče i uopšte nisam imao pojma da živi ovde. Pitam ga šta zna o noćnoj straži, na šta mi on odgovara da je samo čuo da postoji neka fora da ti jave preko Fejsbuka ili interfona ukoliko naiđe pauk. Interesantno, pomislih, telekomunikacije su im dakle na visokom nivou. Ali dečko ne zna ništa više od toga, pa nam samo poželi svu sreću u potrazi i odlazi negde kolima. Slučajnost? Ne bih rekao.

I pored rukavica, ruke mi se smrzavaju, pa predlažem drugaru da uđemo negde, malo se zgrejemo i raspitamo među lokalcima. Obližnji dragstor je poslužio, kad već u blizini nismo imali krčmu sa sumnjivim likovima pod kapuljačama, koji puše lule i štite hobite.

Poslednjih sedamdesetak dinara dajem na Galeb čokoladu, kao omaž dragom prijatelju, pa usput pitam prodavačicu da li stvarno postoji noćna straža. Jer ja sam samo naivni klinac koji je to pročitao na internetu.

- Pa bilo je nečeg, dolazili su s onim vozilima… treba da pazite gde parkirate, hehe.

- A gde se organizuje ta straža?

- Pa ne znam, ne znam za to. Što pitate? - O ne, sumnjičava je, jebi ga, sviraj povlačenje.

- Pa mi smo iz medija, radimo tu priču…

- A ne ne, ne. Ne znam za to. Ne.

Toliko negacija nisam čuo još od 2006. kada sam prvi put pitao kevu da idem na Exit. Ali dobro je, sada makar znamo da nešto postoji, a ne da tragamo za vešticom iz Blera. Čak i da nešto zna, ne odavši stražarsku jedinicu prodavačica je pokazala vojničku hrabrost kakva dolikuje njenom okruženju.

Na putu do automobila smo se zajebavali kako sada može da nas skine snajper jer smo već duže vreme sumnjivi. Ako postoji noćna straža, mi smo sigurno već odavno primećeni. Ali da bismo dobili priču, moramo da imamo čoveka iznutra.

Sledećeg dana, preko kolege iz medija dobijam kontakt Ivana Krstića, člana saveta građana za komunalne delatnosti naselja Stevan Sinđelić. Krstić mi potvrđuje postojanje takozvane noćne straže, mada kaže da oni lično ne nazivaju sebe tako i pristaje da uradimo priču.

Kada smo sledeći put došli u sporno naselje, sve je bilo mnogo življe. Opet je bilo maglovito i subjektivni osećaj temperature je bio minus 19, ali sada nas je čekalo dvadesetak stanara različitog starosnog doba.

I što je najinteresantnije, bili su oduševljeni kada smo im rekli da radimo priču za VICE, jer obično ljudi misle da nas je direktno poslao NATO da posadimo Monsanto seme u dvorišta vrtića. Mogu slobodno reći da su mi to bili najbolji sagovornici na koje sam, u svojoj kratkoj karijeri, naišao. Svi su hteli da razgovaraju sa mnom, nisam morao da ih lažem, podmićujem jeftinim alkoholom, niti molim na kolenima, pričajući im kako mi karijera zavisi od ove priče. Upadali su jedni drugima u reč, često zajebavajući se, ali na kraju sam video da razlog njihovog okupljanja nije nimalo naivan.

Prema njihovim rečima, pre nedelju dana su došla dva pauk vozila sa namerom da odnesu čitavu kolonu automobila parkiranih na trotoaru. Stanari ostavljaju automobile na tom potezu već 11 godina, pritom nikakav prolaz nije blokiran, svi su parkriani uredno sa dovoljno prostora da između njih komotno cirkuliše i Zorica Marković. A alternativnog parkinga prosto nema. Iz Parking servisa su im rekli da su došli po pozivu, ali stanari kažu da je mala verovatnoća da je tog poziva uopšte bilo.

- Predsednik kućnog saveta je zvao saobraćajnu policiju, ali rečeno mu je da nikakvog poziva nije bilo. Čak i da je neko prijavio, nemoguće je da jedan čovek zahteva da se pomeri čitav red automobila - priča Ivan Krstić za VICE. Kaže mi da u ovom naselju žive ljudi svih nacionalnosti, prava Jugoslavija u malom i da do sada niko ni sa kim nije imao problema.

Stanari su prošle nedelje uspeli da spreče odnošenje vozila, ali su im radnici Parking servisa zapretili da će se naredni put vratiti sa četiri pauk vozila, čuvena "ajde da ga merimo" tehnika. Tada su se odlučili da svake večeri stražare kako bi upozorili komšije na eventualni dolazak nemani. Malo razočaran što ne vidim bunkere, uređaje za noćno posmatranje i voki-tokije (ili možda oni ne žele da ih ja vidim, hmmm), pitam ih da mi dočaraju kako izgleda čitav taj proces stražarenja.

- Svi koji smo se večeras ovde okupili smo bivša vojna lica. Kada prođe muva, mi znamo da je muva prošla - objašnjava mi jedan od stražara. Uglavnom nadgledaju situaciju sa prozora ili preko kamera koje snimaju ulaz od zgrade. Ali to samo u slučaju da čuju neki sumnjiv zvuk, a kada znaju da postoji opasnost da im preko noći odnesu kola, takvih zvukova je sve više.

- Ljudi su u strahu. Žale mi se da ne mogu da spavaju normalno. Već nedelju dana, kad god prođe neki kamion, oni svi istrče na terase - priča Ivan Krstić koji čitav ovaj haos pokušava da reši sistemski i mirnim putem. On je obavestio predsednika opštine o problemu i još uvek čeka odgovor, ali takođe i moli da, dok se ne pronađe rešenje, ne odnose kola njemu i njegovim komšijama.

Sami stražari mi kažu da bi mogla da ispadne velika frka ukoliko bi se pauk ponovo pojavio. Svi su oni naoružani, a neki ne kriju da pate od vijetnamskog sindroma. Kažu da im malo fali da pukne, kako njima film, tako i puška.

Imamo i bombe, donesi čoveku da slika - kroz smeh izgovara neko iz grupe. Kažem im da im verujem i da nema potrebe da mi tako nešto donose na uvid. Čisto da se ne zajebavamo, jer kakav sam smotan, ispašće mi iz ruke, pa će onda sami morati da zovu pauka kako bi izvukli moje telo ispod automobila, ili ono što ostane od njega.

Među okupljenima se nalazi i Žarko Đorđević, aktivista i bivši zaposleni u Parking servisu. On se takođe boji da bi ovde mogao da izbije kuršlus ukoliko bi se pauk ponovo pojavio. Njegove bivše kolege su se već žalile nadređenima za fizičko nasilje koje su trpili na dužnosti.

- Ne treba neko da izgubi glavu, a ovde svašta može da se desi. Ovim ljudima malo fali, dovoljno su revoltirani što ih maltretiraju i oduzimaju im vozila, a nemaju gde da parkiraju. Ali ne treba kriviti radnike parking servisa. Niko normalan ne podržava takvu politiku, ali oni nemaju izbora. Ukoliko ne izvršavaju naređenja, dobiće otkaz i tu je kraj. Treba kriviti menadžment firme i direktora parking servisa za ovakvo ponašanje - priča Đorđević za VICE.

Ovo nije prvi put da se građani Niša suprotstavljaju ovom preduzeću. Još krajem marta je Udruženje predsednika skupštine stanara krenulo sa organizovanjem protesta na kojima se, između ostalog, govorilo o nelegitimnosti firme koja upravlja javnim parkiralištima

Portparol Pakring servisa Igor Vojinović izjavio je za VICE da oni rade isključivo po nalogu saobraćajne policije, kao i da su te večeri reagovali po pozivu. Takođe je izjavio da nema nikakvu informaciju o izvesnoj pretnji da će se narednog puta pojaviti sa četiri pauk vozila i da, ukoliko ne bude daljih prijava, Parking servis neće reagovati odnošenjem automobila. Na pitanje gde bi stanari mogli da ostavljaju svoja vozila ako se parkiranje na celom potezu smatra nepropisnim, Vojinović je izjavio da je to pitanje za investitore, arhitekte i osobe koje se bave planiranjem stambenih objekata.

Stanari naselja Stevan Sinđelić smatraju da "napadi" imaju političku pozadinu i da je ovo prosta demonstracija sile Parking servisa. Ali gledajući ove ljude, zaključujem da protiv njih nikakva sila neće upaliti. Znate ono "ne jebu živu silu"? E upravo to. Oni su ono nepokoreno galsko selo, a plus imaju i puške. Mada ih neće upotrebiti, ipak nisu ludaci.

Fascinira me sloga koja ih drži na okupu u ovoj kriznoj situaciji. Verovatno ne razumem jer sam razmažemi balavander koji nikada nije služio vojsku. Ali takođe i znam da se moje komšije ne bi ovako organizovale čak ni kada bi dobijale dnevnicu od 500 evra i godišnje zalihe Zaječarskog. Ponovo pitam stražare kako su prošle nedelje uspeli da oteraju pauka, a oni mi odgovaraju da ga slobodno pozovem, pa će mi pokazati na licu mesta. Nisam skupio hrabrosti za tako nešto.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu