Matična ploča

Sve što ste želeli da znate o mogućem smaku sveta

Izuzetni uspesi koje je ljudska rasa ostvarila značajno su unapredili naš položaj u kosmosu, ali su nas takođe suočili sa brojnim novim rizicima o kojima prosto ne znamo dovoljno jer se ranije nismo susretali.

pisao Phil Torres i Peter Boghossian
02 Septembar 2016, 5:45am

Fotografija: krheesy/Flickr

Za većinu ljudi, dobra je navika voziti sa sigurnosnim pojasom čvrsto vezanim preko tela. Ne samo što je alternativa protivzakonita, već pojasevi „ smanjuje rizik od ozbiljnih i smrtonosnih povreda u slučaju saobraćajnog udesa i do 50 odsto ". Ali kao što prethodne procene kažu , verovatnoća pogibije u saobraćajnoj nesreći je bar 9.5 puta niža od verovatnoće pogibije u slučaju globalne kataklizme.

Možda vam ovo zvuči neverovatno – nama svakako zvuči – ali samo zato što je ljudski mozak sklon kognitivnim predrasudama koje izvrću našu percepciju stvarnog sveta. Uzmimo za primer činjenicu da je veća verovatnoća da vas ubije pad meteorita nego udar groma, a smrt usled udara groma je čak četiri puta verovatnija od smrti usled terorističkog napada. Dakle, briga o meteoritima je više utemeljena od brige o Islamskoj državi ili Al-Kaedi ( bar za sada ).

Ovi proračuni zasnovani su na pretpostavkama iz „ Sternova procena uticaja klimatskih promena na ekonomiju ", izveštaja pripremljenog za vladu UK koji navodi da će klimatske promene biti „najveći tržišni krah ikad viđen, sa dalekosežnim posledicama". Argumentujući stav da bi klimatske promene morale da budu prioritetno pitanje, Sternov izveštaj procenjuje godišnju šansu za istrebljenje ljudske vrste na 0.1 odsto.

Šansa za smak sveta deluje minijaturno na prvi pogled, ali na nivou jednog veka, broj skače na čak 9.5 odsto. Štaviše, u poređenju sa drugim procenama ovog tipa, ova je prilično konzervativna. Na primer, stručnjaci anketirani 2008. godine u proseku su procenili šansu da ljudska vrsta ne doživi kraj ovog veka na 19 odsto. Sir Martin Ris, jedan od osnivača Centa za ispitivanje egzistencijalnih rizika, tvrdi da nam je šansa za opstanak do kraja veka tek 50:50 – da bacamo novčić !

Kako može globalna kataklizma da bude verovatnija od pogibije u saobraćajnoj nesreći?

Kako je ovo moguće? Kako može globalna kataklizma da bude verovatnija od pogibije u saobraćajnoj nesreći? S jedne strane, procene možda greše. Neki egzistencijalni rizici kao što su udari asteroida i erupcije supervulkana, mogu se proceniti na osnovu objektivnih istorijskih podataka, ali rizici kao što su tehnološki trendovi podložni su širokom rasponu spekulacija. Pa ipak, o tehnološkim trendovima i prirodnim fenomenima znamo dovoljno da bismo koliko-toliko osnovano nagađali kolike su nam šanse za opstanak.

Postoje tri široko definisane kategorije „ egzistencijalnih rizika ", odnosno scenarija koji bi ljudski rod ili potpuno istrebili ili ga zauvek poslali nazad u Kameno doba. U prvu kategoriju spadaju prirodne pojave kao što su asteroidi, komete, supervulkani, pandemije, čak i supernove. Ovaj pozadinski, kosmičkog rizik po opstanak je relativno lako proceniti.

Možda se sećate iz srednje škole da je nebeski ubica verovatno vidu komete udario u poluostrvo Jukatan pre 66 miliona godina i pobio skoro sve dinosaure. Mnogo kasnije, pre samo 75,000 godina, eruptirao je supervulkan Toba u današnjoj Indoneziji, pa je ljudska vrsta po nekim naučnicima svedena na dramatično mali broj pojedinaca, mada su to kontroverzne tvrdnje . Malo ko je danas svestan da je čovečanstvo sasvim lako moglo da ne preživi ni paleolit.

„Faktor straha" koji nose globalne zaraze značajno je manji od onog vezanog za ratove i terorizam, ali pandemije su bile uzrok nekih od najznačajnijih masovnih pogibija u istoriji čovečanstva. Na primer, Španska groznica iz 1918. izazvala je smrt približno tri odsto (neki cene šest odsto) žitelja planete, i zarazila skoro trećinu njih. Apsolutno gledano, oba bolest je u grob oterala oko 33 miliona više ljudi nego svi bajoneti, meci, i bombe upotrebljeni tokom Prvog svetskog rata (1914-1918) Po procenama CDC, Bubonska kuga iz 14. veka imala je procentualno isti broj ljudskih žrtava kao kad se saberu Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, Ruski građanski rat, Tridesetogodišnji rat, svi krstaški ratovi, i svi mongolski pohodi. (Obratite pažnju, protivnici vakcinacije!)

Oboleli od upale pluća u Ajovi tokom pandemije 1918; via Office of the Public Health Service Historian

Druga kategorija egzistencijalnih rizika je visokotehnološkog tipa, i opisuje opasnosti koje bi slučajno ili namerno mogle da nanesu štetu kakva dosada nije viđena. Istorijski gledano, prvi antropogeni rizik koji su ljudi osmislili debitovao je 1945. u probnoj detonaciji atomske bombe u pustinji Nju Meksika. Od tog trenutka, čovečanstvo je živelo u senci nuklearnog holokausta, pa je grupa naučnika počela da metaforino odbrojava vreme koje nam je preostalo na Satu sudnjeg dana.

Nuklearne tenzije dostigle su vrhunac tokom Hladnog rata; Kenedi je cenio šansu razmene nuklearnih napada između SAD i SSSR kao „ negde dva prema tri, možda čak jedan prema jedan ". Situacija se značajno popravila od pada Gvozdene zavese, ali nedavno su odnosi između Amerike i Rusije nažalost ponovo počeli da se kvare. Ruski premijer Dmitrij Medvedev nagovestio je da „ klizimo ka novom Hladnom ratu ". Trenutno Sat sudnjeg dana stoji na tri minuta od ponoći – u ponoć je smak sveta – a bliže je bio samo jednom prilikom od 1947. kada je inicijativa i bila započeta.

Nuklearni rat možda jeste najveća aktuelna pretnja za opstanak ljudske rase, ali verovatno će nam do kraja veka biti još i najmanja briga. Zašto? Zato što se javljaju novi rizici iz polja kao što su biotehnologija, sintetička biologija, i nanotehnologija . Ključna stvar u vezi sa ovim rizicima je činjenica da ne samo što su oni eksponencijalno opasniji od postojećih, već su i sve lakše dostupni privatnim organizacijama odnosno pojedincima.

Na primer, sve je više izvodljivo da amateri improvizuju laboratoriju za genetske manipulacije . Kućne laboratorije sve su jeftinije, delom zahvaljujući pokretu biohakera koji zainteresovanim entuzijastima nudi sve jeftiniju automatizovanu opremu . DNK materijal je takođe sve lakše naručiti iz komercijalnih firmi, kao što su novinari „Gardijana" otkrili 2006 . kada su uspeli da „poštom naruče genom velikih boginja". Svako sa pristupom internetu može da nađe baze podataka koje sadrže prikaz genetske strukture patogena kao što je ebola. Još smo daleko od sposobnosti da programiramo DNK mikroorganizama kao što programiramo softverski kod, ali ako se ovaj trend nastavi (a sva je prilika da hoće), i teroristi i psihopate će uskoro imati mogućnost da samostalno dizajniraju globalne zaraze, sa potencijalno težim posledicama od svih do danas poznatih pandemija.

Što se tiče nanotehnologije, najpoznatiji je čuveni scenario „sive sluzi". Ovde se radi o minijaturnim samoreplicirajućim mašinama, takozvanim nanobotima, programiranim da razlažu svu organsku materiju na koju naiđu i od nje proizvode kopije sebe samih . Ovi klonirani nanoboti bi dalje nastavili da se množe, razarajući sve što ih okružuje na molekularnom nivou. Pošto stopa umnožavanja eksponencijalno raste, cela biosfera bi vrlo brzo mogla da se pretvori u sluzavu masu bezumnih malih robota.

Varijacija na ovu temu bi bio terorista koji nanobote selektivno programira tako da uništavaju samo organizme određenih genetskih karakteristika. Ako je u pitanju ekoterorista koji bi da istrebi homo sapiensa a ostavi netaknuti ekosistem, ovim putem bi lako mogao da nam dođe glave .

Možda bi i najveća pretnja, dugoročno gledana, bila veštačka superinteligencija. Kao što su neki od nas nedavno pisali , zacrtati veštačkoj inteligenciji sistem vrednosti u kom je dobrobit ljudske rase prioritet možda se pokaže težim nego što nam se danas čini. Na primer, veštačka inteligencija odlučna da eliminiše postojanje tuge u svetu mogla bi prosto da odluči da uništi homo sapiensa, zaključivši da bića koja ne postoje više nisu nesrećna. Ili bi nas veštačka inteligencija, u pokušaju da reši energetsku krizu, nehotice uništila prekrivši čitavu planetu solarnim pločama. Suština je u razlici između „radi kako ti kažem" i „radi kako ja mislim da treba". Čitava serija prepreka sprečava nas da programiramo mašinu koja razmišlja na drugi od dva navedena načina.

Požar u rezervatu na Floridi; Josh O'Connor/USFWS

I tako stižemo do poslednje kategorije rizika, u kojoj se nalaze antropogene kataklizme kao što su klimatske promene i gubitak biodiverziteta . Iako ni jedan ni drugi fenomen verovatno neće dovesti do istrebljenja ljudske rase, ali doprinose konfliktu koji će poterati ljudsko društvo do samih granica izdržljivosti, i tako uvećati šansu da će nove tehnologije biti zloupotrebljene ili upotrebljene kontraproduktivno.

Prosto rečeno , da li mislite da je nuklearni rat manje ili više verovatan u svetu kojim vladaju vremenski ekstremi, katastrofalne suše, masovne migracije, i društveno-politička nestabilnost? Da li je manja ili veća mogućnost ekoterorističkog nanotek napada u svetu u kom životna sredina propada na globalnom nivou ? Da li je manja ili veća šansa da apokaliptički raspoloženi fanatici izvedu teroristički napad ako je svet u tako lošem stanju da ih asocira na proročanstva iz prastarih svetih knjiga?

Ali priča se tu ne završava. Brojni su i razlozi za optimizam.

Gotovo je sigurno da će klimatske promene i pad biodiverziteta otežati trenutne geopolitičke tenzije i izazvati sasvim nove između državnih i paradržavnih faktora. Ovo samo po sebi zabrinjava, ali uz razvoj novih tehnologija moglo bi samo po sebi predstavljati egzistencijalne pretnje.

Upravo ove brige uticale su na ne-sasvim-optimistične procene gorepomenutih stručnjaka. Činjenica je da danas postoji više scenarija za smak sveta nego ikad ranije, i da najbolje procene koje nam stoje na raspolaganju tvrde da je veća verovatnoća da će nas ubiti apokalipsa nego saobraćajna nesreća. Štaviše, osnovana su očekivanja da će se globalna pretnja terorizma nezanemarljivo povećati u decenijama koje slede , što zbog destabilizacije i degradacije životne sredine, što zbog demokratske distribucije tehnologije, što zbog rastuće popularnosti verskog ekstremizma .

Ali priča se tu ne završava. Brojni su i razlozi za optimizam. Egzistencijalne pretnje našoj vrsti nisu zanemarljive, ali nisu ni nerešive . Čovečanstvo ima sposobnost da nadvlada svaku opasnost koja vreba u bliskoj budućnosti. Na primer, tehnologijom se mogu ublažiti prirodni rizici . Ako se asteroid zakotrlja kroz prostor ka Zemlji, svemirski brodovi bi mogli da ga skrenu s puta, a (možda) i da ga unište nuklearnim bombama. Kolonizacija drugih planeta i kreiranje podzemnih bunkera omogućili bi da čovečanstvo preživi kako kataklizmični udar asteroida tako i erupciju supervulkana. Što se tiče pandemija, nedavni incidenti kao što su epidemije ebole i ptičijeg gripa pokazali su da je na međunarodnom nivou moguće efikasno sprečiti širenje patogenih mikroba pre nego što izazovu krizu globalnih razmera. Faktore kao što su klimatske promene i pad biodiverziteta moguće je ublažiti sporijim rastom populacije, prelaskom na održive izvore energije, i očuvanjem prirodnih staništa.

Ostaju još tehnološki rizici, koje bi ljudsko društvo moglo da neutrališe uvođenjem propisa kojima se opasna oružja drže podalje od kriminalaca, psihopata, i terorista. Nije jasno koliko bi efikasne takve mere bile; delom i zbog toga mnogi stručnjaci vezuju buduće pretnje po čovečanstvo za razvoj novih tehnologija. Srećom, organizacije kao što su X-Risks institut, Institut za budućnost življenja , Institut za budućnost čovečanstva , i Centar za izučavanje egzistencijalnih rizika rade na tome da se spreči najgori mogući ishod po ljudsku vrstu.

Kosmos je veliki poligon smrtonosnih opasnosti. Izuzetni uspesi koje je ljudska rasa ostvarila značajno su unapredili naš položaj u njemu, ali su nas takođe suočili sa brojnim novim rizicima o kojima prosto ne znamo dovoljno jer se ranije nismo susretali. Pa ipak, pred čovečanstvom su jasne i konkretne mere kojima se ove pretnje mogu svesti na minimum, da bi se izbegla egzistencijalna katastrofa. Mnogi stručnjaci smatraju da za budućnost i te kako ima nade, ali da bi se nada pretočila u stvarnost, moraćemo da trezveno razmotrimo sve opasnosti koje nas okružuju.

Fil Tores piše za Institut za budućnost življenja, i jedan je od osnivača X-Risks instituta. Nedavno je izdao knjigu pod naslovom The End: What Science and Religion Tell Us About the Apocalypse .

Piter Bogosijan, asistent na katedri za filozofiju Univerziteta Portland Stejt, autor je „Priručnika za stvaranje ateista" i aplikacije Atheos.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu