Reklame
Sport

​Rio je neoprostiva kataklizma, baš kao i Olimpijske igre

Bila je ovo moja prva poseta Olimpijadi, a najviše od svega me je iznenadilo u kakvom mehuru Međunarodni olimpijski komitet postoji.

pisao Aaron Gordon
24 Avgust 2016, 6:28am

Foto via

Prethodnih devetnaest dana, budio me je nežni zvuk talasa koji zapljuskuju neopisivu Bara plažu. Prošetao bih se da popijem jutarnju kafu i uživao udišući vazduh sa okeana u tih par minuta dok je Rio još bio Rio.

Tokom šetnje, prolazio sam pored zvaničnog hotela Međunarodnog olimpijskog komiteta, koji se slučajno nalazio u blizini mog iznajmljenog stana. Ispred njega obično se nalazilo po pet-šest volontera čiji je zadatak bio da sa članovima MOK-a i njihovim porodicama sačekaju neki od hiljade Nisan Versa taksija koji pod „Rio 2016" etiketom razvoze članove „olimpijske porodice" širom grada, koristeći „olimpijske trake" na autoputu. Često se desilo da čujem kako se nadrkani otac – redovno su bili muškarci sa decom – žali volonteru zato što je prinuđen da sačeka minut-dva na privatni prevoz u gradu čuvenom po saobraćajnim gužvama.

Onda bih naišao na motorizovane saobraćajce kako kraj svojih vozila čekaju na sledećeg MOK zvaničnika u čijoj će povorci predstavljati pratnju.

Zatim bi usledila još jedna grupa volontera, a onda šator obezbeđenja, sličan onima koje postavljaju kraj arena. Ispred ovog bi 24 časa dnevno stajala po dva vojnika sa automatskim naoružanjem. Sa druge strane trotoara, obično se nalazilo još nekoliko njih pored kamioneta ili terenskog vozila. Ceo hotel bio je ograđen – osim ulaza iznad kog su visili zlatni olimpijski prstenovi.

MOK hotel. U pozadini levo je vozilo vojne policije. Fotografija Aron Gordon.

Ovo je bila moja prva poseta Olimpijadi, a najviše od svega me je iznenadilo u kakvom mehuru MOK postoji. Čim slete na aerodrom, članove komiteta i propratne apartčike uvode u privatna vozila i sprovode ih ekskluzivnim trakama autoputa – ako pogledaju kroz prozor vide šarene zidove sagrađene da bi sakrili favele – i tako stižu u ekskluzivne hotele gde su potrebni jaki akreditivi da vi se prošlo kroz vojno obezbeđenje. Na sportske događaje odlaze istim privatnim prevozom, neki i sa oružanom povorkom. Na stadionima ih čekaju posebni ulazi samo za članove Olimpijske porodice, posebni redovi za članove Olimpijske porodice, lože rezervisane za članove Olimpijske porodice, da bi udobno mogli da posmatraju sportiste kako se nadmeću. Kad ogladne, dnevnicu od 900 dolara troše u ekskluzivnim restoranima i barovima gde stupaju u kontakt isključivo sa drugim bogatim ljudima. Ne računajući, naravno, osoblje.

Samo MOK smatra da ovaj olimpijski ol-inkluziv aranžman ne postoji. „Ne postoji elitizam na ovim OI," rekao je predstavnicima medija Tomas Bah, predsednik MOK. Izneo je i brojne druge evidentno neistinite tvrdnje – kaže da OI ne troše javna sredstva , i da Brazilci „jednoglasno podržavaju OI " iako zna da njih pola ne misli tako . Pres konferencija je završena tako što su reporteri postavljali pitanja a Bah ponavljao da nema komentar. Za kraj je dodao da OI u Riju dokazuju da se OI mogu održati svugde u svetu.

Na stranu Bahova sportokratska snobovština, ovde se može izvući pouka. Mehur u kom žive i rade predstavnici MOK samo pokazuje koliko im je malo stalo do onih koji se u tom mehuru ne nalaze – koliko veselo indiferentno gledaju na gubitke, korupciju, i ljudske žrtve koje redovno ostavljaju iza sebe.

Kristofer Gefni, geograf sa Univerziteta u Cirihu, čitavu deceniju je izučavao uticaj ovakvih megadogađaja na Brazil, a 2010. je objavio rezultate svog istraživanja koji pokazuju da će OI 2016. radikalno negativno uticati na Rio, i da će socioekonomske podele u Brazilu samo porasti posle Olimpijade. Pričao sam sa Gefnijem prošle nedelje dok je obilazio Rio u pokušaju da proceni štetu. „Nažalost", kaže on, „bio sam u pravu".

Međunarodni olimpijski komitet i njihovi sumnjivi paralelni projekti izmestili su približno 70,000 građana – 20,000 porodica. Ubijeno je više hiljada siromašnih , mahom crnih muškaraca, tokom „pacifikacije" u pokušaju da se na posetioce ostavi utisak mirnog grada. Do preciznih podataka se teško dolazi.

Pogrešno bi bilo reći da su ove Olimpijske igre bila loša investicija, jer su se retko koje OI pokazale sposobnim da ostvare ikakav pozitivan učinak. Brojna istraživanja pokazala su da Olimpijada ne donosi nikakvu ekonomsku korist za gradove i zemlje domaćine. Uprkos ovih katastrofalnih posledica, za organizovanje igara u svakom ciklusu vlada prava otimačina. Na igre u Riju potrošeno je 12 milijardi dolara , približno 15,000 po Karioki, što je pet puta veće od godišnjeg minimalca u Brazilu. Skoro sav novac otišao je građevincima, zemljoposednicima, prevoznicima, navodno korumpiranim firmama koje izuzetno uspešno kanališu novac poreskih obveznika iz siromašne i srednje klase u džepove najbogatijih. Ovo je neoprostiv zločin u milionskom gradu nerešenih sanitarnih pitanja, neprestanog uličnog nasilja, najdubljeg siromaštva i ograničenih mogućnosti za ekonomski razvoj. Građani Rija će ove igre otplaćivati godinama, ako ne decenijama.

Život je lep u olimpijskom mehuriću; foto: James Lang-USA TODAY Sports

Ne meri se sva šteta nulama na računu ili izgubljenim životima. Pre dve nedelje, Hugo Kosta me je poveo u obilazak dela grada po imenu Ramos, radničkog kraja u kom su porušeni parkovi i drugo javno zelenilo da bi se izgradile autobuske stanice koje niko nije želeo osim Olimpijaca. Ove stanice nisu pomogle rešavanju ozbiljnih saobraćajnih problema sa kojima se Rio suočava. Deca se danas igraju na sred puta jer više nemaju kuda. Posle OI, Kosta će i dalje muku mučiti sa prevozom do centra grada gde radi, ali bar će moći lako da se odveze do Olimpijskog parka.

Nažalost, sve ovo ne iznenađuje. Prethodnih šest OI koštale su ukupno $33.7 milijardi samo u sportskim troškovima, kažu podaci sa Oksforda. U tu sumu ne spadaju fantomske „zadužbine" – građevinski projekti koji se iz olimpijskih fondova finansiraju da bi navodno unapredili infrastrukturu grada i ostavili nešto u znak zahvalnosti domaćinu. Gotovo bez izuzetka, te zadužbine su ogrezle u korupciji i neradu , a čak su i završeni projekti od sumnjivog značaja – primer je put u Sočiju koji je koštao 6.8 milijardi dolara a ne vodi nikuda . Izveštaj iz 2008. kaže da su ti projekti izmestili oko dva miliona ljudi .

Pa ipak, Gefni prvi ističe da olimpijski model uopšte nije neefikasan. Naprotiv, najžalosnije od svega je činjenica da OI funkcionišu upravo onako kako MOK želi. „Nisu u pitanju greške", kaže Gefni. „Ne bave se ovim neki glupani, pa da prave gluposti. To su visokoobrazovni ljudi, najsposobniji u Evropi, Americi, Australiji i Aziji. Oni bi hteli da mi mislimo da prosto greše."

Teško je zamisliti uspešniji poslovni model od Olimpijade: troškovi se prenesu na druge, profit se zadrži za sebe. Iako organizacija OI košta Rio više milijardi, ali MOK će od njih zaraditi rekordne sume : nekih 9.3 milijardi od reklama i 4 milijarde od prava prenosa. Od toga je 1.2 milijarde platio samo NBC čiji su zaposleni smešteni u Palati Kopakabana, najskupljem hotelu u gradu.

Sponzori i nosioci prava ne plaćaju nikakve dodatne troškove. Olimpijada pretvara grad u njihovu marketinšku konvenciju. Nisan je brendirao svoj hotel na Kopakabani, Samsung je otvorio izložbeni prostor, Koka Kola je podigla džinovske digitalne bilborde u obliku flaše, a u arenama se plaća isključivo Visa karticama. Mnoge zemlje koje žive od turizma platile su po više miliona da bi otvorile ekskluzivna predstavništva širom grada koja mame imućne da bukiraju letovanje u Evropi ili Aziji, ili pregovaraju sa velikim kompanijama o nezavisnim projektima.

Cene su na samim OI prilagođene visokim standardima. Zvanični Megastore tržni centar – između Samsungove zgrade u džinovske flaše Koka Kole – zauzima prostor veličine fudbalskog terena, a cene su mu nezamislive za Brazilca na minimalcu od 880 reala. Najobičnija majica košta 100 reala ($30), velika plišana maskota 750 reala ($231), trenerke su takođe po 750, dečije fudbalske lopte 300 reala ($92), dok flaša zvaničnog Rio 2016 vina izađe skromnih 80 reala ($24). Gefni kaže da je prethodne nedelje pokušao da uđe na jedno od atletskih takmičenja ali je najjeftinija karta bila 380 reala ($117), koliko košta i rezervacija preko interneta .


Navijačko zadovoljstvo je moćna stvar, zamamna. U petak sam se zarazio rukometnom groznicom jer sam gledao polufinale između Danske i Poljske u restoranu, okružen Dancima. Utakmica je bila fantastična, gol u poslednjoj sekundi za izjednačenje, a onda je u produžecima danski golman čuda pravio i odveo svoj tim u finale. Bilo je to jedno od onih magičnih olimpijskih iskustava kada te ponese sport koji jedva da razumeš, pa odjednom počneš da navijaš kao da ga celog života pratiš.

Opojna droga Olimpijade; foto: Christopher Hanewinckel-USA TODAY Sports

Olimpijske igre su u najboljem slučaju skup takvih trenutaka. Uzbudljivo je gledati Felpsa ili Bolta kako gomilaju medalje i pomeraju granice izdržljivosti ljudskog tela. Ali ništa od toga, ni drage demonstracije sportskog duha, ni bezumno zadovoljstvo gledanja američkih kretena kako zapišavaju benzinsku pumpu , nije vredno života razorenih samo da bi MOK mogao da valja lopte od 92 dolara, dok čistačice plaćaju 1.83 dolara po satu i kenjaju po prezauzetim volonterima.

Što se tih volontera tiče, oni su tokom OI kolektivno dali otkaz zbog produženog radnog vremena i ukidanja pauze. Bilo b lepo da smo se svi mi na njih ugledali. Pošto nismo, Olimpijade će gotovo sigurno nastaviti da se održavaju u aktuelnom parazitskom formatu. NBC, najveći izvor prihoda za MOK, je već zakupio prava na TV prenose sve do 2032 . Iako MOK obećava da će reformisati sistem putem takozvane Agende 2020, preporuke koji ovaj dokument nudi su široko definisane i bez mnogo smisla. Čitavih 115 reči posvećeno je „održivosti" najrasipnije manifestacije u istoriji sveta, 49 jednakosti između polova, još 49 o transparentnosti, i čak 32 o „etici". Agenda 2020 neće ništa promeniti: niko je nije potpisao, niko nije obavezan da je implementira, niko neće biti odgovoran ako se nijedna sa spiska lepih želja ne bude ostvarila.

Sa druge strane, dokument koji nipošto nije ništavan – ugovor o organizaciji OI 2020 u Tokiju – garantuje da će sve ići istim putem. Grad domaćin se obavezao da ispuni obećanja navedena u kandidaturi ma koliko ih sve to bude koštalo. Ništa u ugovoru ne štiti prava građana Tokija, ali mnogo toga primorava Tokio da bude spreman za otvaranje letnjih olimpijskih igara. HRW javlja da će stvari biti drugačije od igara 2014. godine, da će se uvesti stavke koje štite ljudska prava i sprečavaju diskriminaciju, ali niko još ne zna kako bi sve to trebalo da se implementira. Ugovor za kandidaturu aktuelan od septembra 2015 . ne sadrži pomenute stavke.

Dakle, u doglednoj budućnosti može se očekivati da OI nastave da zanemaruju one sa ekonomske i političke margine, odnosno da im uskraćuje osnovno ljudsko pravo na dostojanstvo. To naravno neće sprečiti MOK da glasno reklamira sledeće OI kao nosioca duha mira, ljubavi, i čovečnosti, dok se članovi komiteta voze okolo u kolima sa neprobojnim staklom, okruženi naoružanim gardistima. MOK će nastaviti da bude ono što već jeste, da radi ono što i radi. Iz elitnog mehura, OI su sjajna predstava.

U razgovoru sa Gefnijem tog predivnog sunčanog dana, u malom restoranu nedaleko od Avenida Atlantica na Kopakabani, nisam ni uspeo da navedem sve što mi smeta u vezi sa Olimpijadom. On je imao razumevanja – već deset godina i sam to pokušava, a drugi rade čak i duže. Nastaviće da se bavi tim poslom, ali čak i ako bude napisao knjigu nije siguran da će moći baš sve da iznese. Smatra da mnogo štošta nije vezano konkretno za Olimpijadu, već su posledice savremene ljudske prirode. Olimpijada je prosto tronedeljna perverzna zabava čija je jedina svrha da slavi Olimpijadu.

Posle svakih OI iznose se procene koliko su igre bile „uspešne", što zavisi od toga ko procenjuje uspeh i po kojim kriterijumima. Obično su to sportski novinari fokusirani na atletska dostignuća i kvalitet TV programa, a ne propratne neprijatnosti – patnje građana, korupcija lokalnih vlasti, to su tužne propratne priče, suštinski nebitne za rijaliti šou koji se održava svake četiri godine. Ali za ljude kojima je Rio dom, OI nisu samo prilika za prodaju reklamnog prostora kao za NBC. Za njih su i Olimpijada i njen uticaj stvarni. Iz perspektive običnog čoveka i njegovih prava, pogrešno je pitanje da li su igre uspešne. Nijedne nisu bile uspešne . Sve su to, kaže Gefni, bile katastrofe na svoj način.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu<

Tagged:
brazil
Rio 2016
Vice Blog
fenomeni
Olimpijada
Olimpijske igre
Rio de Žaneiro
Međunarodni olimpijski komitet