Gledao sam finale US Opena sa najekskluzivnijeg sedišta odmah iza Đokovića

Najveći teniski stadion na svetu je ujedno i najbolja noćna žurka u svetu tenisa. US Open je, može se reći, izmislio noćni tenis i od toga napravio spektakl. Na tribinama su veliki ljubitelji tenisa, ali i oni koji dolaze više zbog žurke nego zbog tenisa. Realno, nema lošeg sedišta na ovom stadionu, sa onog na vrhu i dalje imate odličan osećaj za poene i za igru, a vidite i Menhetn, kao na dlanu. Sa onog sedišta najbližeg terenu vidite teren kako ga vide samo igrači i sudije. Sa tog sedišta sam gledao finale US Opena 2016 između Novaka Đokovića i Stanislasa Vavrinke.

Ova sedišta ni nemaju broj sekcije, već samo slova. Zovu se AA i nalaze se odmah iza sudije i igrača. Ove karte ne mogu da se kupe već samo mogu da se dobiju, i na njima čak nema ni odštampana cena. Da parafraziramo Duška Radovića, najbolje karte dobijaju oni koji ih sami uzimaju, pa onda oni koji traže, pa se onda ostale karte podele onima kojima one zapravo pripadaju. Sređivanje karte sam započeo nekoliko dana pred finale, uz objašnjenje da upravo želim da napišem ovu priču za VICE. Od osam karata u AA sekciji dve uvek pripadaju nekadašnjem poznatom teniseru Bred Gilbertu, to jest TV kući ESPN za koju radi. A preostalih 6 je moguće izmoliti. Ove mesta su tokom godina pripadale mnogim manje ili više poznatim ljudima, a 2011. godine je i Marko Jarić iz ovih sedišta navijao za Novaka u finalu.

Šetanje do bilo kod sedišta na ovom stadionu je priča za sebe. Prvo na red dođu pravila kojima ste bombardovani na prilasku stadionu - nema velikih ranaca, nema unošenja hrane ili pića, nema oružja, nema velikih foto aparata, i tako dalje. Čini se da je pola Njujorške policije ovde na US Openu, odlični Queens muzej odmah pored teniskog centra ove godine ni ne radi tokom turnira, policija im je opkolila ceo prostor. Stvari koje unosite na US Open se pregledaju ručno, a vaše telo sa rentgenom, na red dolazi pregled karata i onda ste tek ušli u centar. Artur Esh je nekoliko stotina metara dalje, glavna zvezda ovog centra, nalazi se u sredini okružen fontanama, zelenilom i mnogim radnjama i restoranima. Voda je 5 dolara, dobro piće 15. Na finalu je bilo 30 stepeni, pa obe opcije imaju smisla.

Ulazak u Artur Esh ima posebnu kontrolu karata jer je moguće imati kartu samo za ostatak centra, a ne za ovaj stadion. Ceo teniski centar ima više od 20 sporednih terena na kojima, pogotovo u toku prve nedelje turnira, ima puno odličnog tenisa. A ta druga kontrola karata je takođe prilika da dobijete poklon, pa se recimo već godinama pred žensko finale dele kape, što zbog onih 30 stepeni može dobro da dođe na početku meča, pre nego što zađe sunce. Redari koji vas posle vode u vašu sekciju i na sedište imaju malo drugačije kape. Osim što očekivano piše "US Open", sa strane malim fontom piše broj. Neki redari su na ovom turniru već decenijama i na kapi im piše radni staž, najveći broj koji smo videli je 30, što je starije od ovog celog teniskog centra. Redari zarađuju skoro minimalac, desetak dolara na sat, ali uz ljubazan osmeh i brisanje prašine ili vode sa vašeg sedišta redari vam daju do znanja da primaju bakšiš i da im je to glavni izvor prihoda. Što su sedišta niže i bliže terenu, ima više redara, više osmeha, više brisanja i više bakšisa.

Osim sedišta, ovaj stadion ima i apartmane. Stotinak privatnih izdvojenih malih stanova između prvog i drugog nivoa sedišta, sa kuhinjama, kupatilima, foteljama, televizorima, i lusterima iz kvazi-18 veka. A da. i terasom sa pogledom na finale US Opena. To su ponekad najglasniji navijači, ali ne na onaj dobar način, U tenisu je nepisano pravilo da se tokom poena ne pravi buka i ne navija, ali stanari ovih stanova, možda baš zbog nepovezanosti sa ostalim navijačima, često to pravilo zaborave i nastave svoje glasne priče i smejanja gde im u svetu tenisa mesto nije.

Dolazak do mog AA sedišta zahteva dodatne kontrole i obezbeđenja. Mada mi je kao i mnogim drugima ovde novinarska akreditacija oko vrata, to nije dosta. Obezbeđenje sa terena takođe mora da proveri ko sam. Oni su odgovorni za bezbednost Đokovića odnosno Vavrinke da se ne bi ponovilo nešto kao onaj napad pomahnitalog navijača koji je sa tribina ubo nožem Moniku Seleš '93 godine. Ti momci u plavim majicama prate ko gde sedi i dali ima nekih promena. Kako sam izvadio foto aparat u kadru prve fotografije mi je već je bilo obezbeđenje, ljubazno traže da pokažem kartu. Proverava sve detalje, datum, meč, sekcija, traži slova AA. Kaže hvala, i vraća se nekoliko koraka nazad, na pola puta između mene i Đokovića.

Novak mi je pre par godina ispričao da za ulazak na stadion pred finale može da traži koju muziku će da vam puste. Pretpostavljam da tu ima nekih limita, ali uglavnom može šta god teniser hoće. Danas muzike nije bilo, samo neka bleda tehno tema, uz blještanje ekrana i navijanje publike. Mada svi na stadionu preko velikih ekrana vide igrače kako ulaze na teren, vide i njihove statistike, detalje sa ovogodišnjeg turnira i druge sitnice. Dole na terenu vide se igrači i svi njihovi detalji u kontinuitetu. Možemo da gledamo i jednog igrača sve vreme, možemo da gledamo obojicu, sami sebi režiramo tenis.

Kako bi u jednoj rečenici mogli da opišemo izlazak Đokovića i Vavrinke na teren pred ovo finale? Novak je prvi reket sveta, fin i kulturan momak koji mnogo godina izlazi pred velike publike velikih finala velikih turnira. Izlazi na teren uz osmeh, maše rukama, i kao da nam govori "Dobar dan, kako ste, drago mi je da vas vidim". Vavrinka je manje formiran kao javna ličnost, ima manje sponzora, manje priča a i manje ga pitaju, dogurao je do finala a bogami u finalima razara. Uzeo je za redom 11 finala u kojima je igrao. Večeras je ušao na teren, pogledao okolo -- kamere, novinare, AA sekciju, redare -- i uputio nam svima pogled koji je otprilike rekao "Ko si bre ti, i šta ćes bre ovde?".

To biranje koliko u koga gledate je možda najveća prednost AA sedišta. Mnogo drugih stvari u vezi sa tenisom se bolje vide sa malo veće visine. Dole kod AA nema dubine, nema osećaja za prostor kakav imate sa viših sedišta. Zato se prenosi rade sa TV kamera podignutih daleko više, zato treneri i porodice takođe sede uzvišeno sa strane. Ali dole sa AA sedišta skoro da nemate izbor, veliki deo meča vi zapravo gledate samo jednu stranu.

Loptici treba samo delić sekunde da preleti od Đokovića do Vavrinke, i meni isto toliko da okrenem glavu. Ali i loptica i kontinuitet se izgube zbog visoke stolice na kojoj sedi glavni sudija tačno ispred nas. I oko njega je gužva, tu su klinci koji skupljaju loptice, i linijske sudije. Lopticu u svoj toj gužvi vidimo samo kad stigne do igrača odnosno reketa, onda moramo da okrenemo glavu i sačekamo da se opet pojavi sa druge strane. Ali nema kritike, svakako je uživanje i jedinstvena prilika sa AA sedišta gledati samo jednog igrača.

Jako se lepo vidi kako Đoković "pleše" između udaraca, vidi se da on ne vrti reket nesvesno između poena za razliku od recimo Federera koji to uvek radi, vidi se koliko daleko stoji od linije na svakom poenu, vidi se čak kako menja položaj reketa u ruci. Sve se mislim da može iz toga da se pročita kakvu servu će Djoković da lansira: da li ide po sredini ili po strani? Da li će biti slajs ili duboka? Vavrnika je dalje od Novaka nego što sam ja. Pitam se koliko on može da vidi.

Upravo ovde u Njujorku smo međutim naučili da u tenisu može da se uživa i bez gledanja. Pre nekoliko godina, na donjim tribinama ovog istog stadiona sedela je i navijala jedna slepa devojka. Sa belom haljinom, tamnom crnom dugačkom kosom, i tamnim crnim naočarima, na svoje sedište došla je polako, pomagao je redar, ali ne previše. Sama je došla do svog sedišta koristeći onaj crni štap sa belom gumom na kraju. Poene je pratila kao i svi drugi navijači oko nje, glava joj se blago pomerala levo i desno, pratila je ritam poena i ritam tenisa kao i svi ostali, aplaudirala i navijala. U tenisu može i zatvorenih očiju da se uživa. Neke ljude opušta šuštanje okeana ili potoka, meni je zvuk teniske loptice koja se ritmički odbija između dva reketa i betona ili zemlje uvek bio smirujući i prijatan.

Nama je daleko lakše od linijskih sudija koje su nam nadomak ruke. Sve linijske sudije, naravno i glavni sudija, pa čak i redari okolo moraju koncentrisano da prate meč tokom poena, svaki udarac može da bude na liniji, razlika između auta i dobre lopte je ponekad dlaka ili dve. To jest piksel ili dva kad na velikim digitalnim ekranima gledamo "Challenge" kad se igrač ne slaže sa sudijama. Između poena linijske sudije rado gledaju okolo, odmaraju oči od zeleno-plavog terena i belih linija koje na njemu sudbinu određuju. Interesantno je gledati sudiju koji je odgovoran za liniju prilikom serve, njihova dužnost je da gledaju baš najbrže loptice, u baš najvažnijim trenucima meča. Oni vole da gledaju van terena sve do poslednjeg slobodnog momenta, nekad im oči još šetaju po publici i tribinama kad teniser već baca lopticu u vazduh i počinje svoju servu.

Šta teniser vidi gore u Njujorškom nebu kad servira nije mnogo drugačije ove godine bez obzira na nov krov koji je dograđen. Novi krov čak pomaže da se nebo lepše urami, sad je pravougaonik umesto nekog nepravilnog kruga kad su gore bile samo tribine. Ovako glomazno zdanje sa velikim ramom koji prikazuje oblake i tople boje njujorškog zalaska sunca podseća na umetničke projekte Džejms Tarela, koji se majstorski poigrava sa perspektivom, uglovima, bojama i orijentacijom. Prijatan dodatak na već uzbudljiv tenis i glasno navijanje.

Daleko od tih oblaka ovde dole na AA sedištima nema navijanja. Sedimo suviše blizu kamera, fotoaparata, mikrofona, sudija, igrača i njihovim emocija da bi bilo aplauza ili povika. Što se tiče ustručavanja od podrške teniserima ovde sa AA, težina ove novinarske akreditacije oko vrata je daleko veća od njenih stotinak grama. U ovom finalu Đokoviću je na momente trebala naša podrška. Igrao je protiv hrabrijeg igrača i publika se trudila da ga podseti koliko je on hrabrih poena odigrao upravo na ovom terenu. Sa tribina je glasno odzvanjalo "Nole, Nole", ali iz AA sekcije smo to samo mogli tiho uz veliki osmeh da pratimo. Novak najviše gleda u publiku posle prvog gema svakog seta, kad se na brzaka menjaju strane uz kratak odmor i vodu. Tu i tamo je bilo osmeha dok je slušao publiku.

Posle kraja ovog okršaja u finalu, veliki protivnici ponovo su bili dobri prijatelji. Znaju se puno godina, cene jedan drugog, znaju obojica da je ovaj drugi fer i korektan, i na terenu i van njega. Jedan drugom su iskreno čestitali uz dugačak zagrljaj, a obojici je čestitala i njujorška publika, publika koja munjevito brzo može da izabere ili napusti za koga navija tokom večeri, često zbog detalja koji nemaju mnogo veze sa tenisom. To je čar i teret igranja tenisa pred noćnom publikom ovde na US Openu, i nešto što se ipak lako oseti sa bilo kog sedišta ovog ogromnog stadiona, bilo to AA ili tamo gore na vrhu.