Novozelandski fotograf Danijal Eriksen je prešao čak osam hiljada kilometara samo da bi fotografisao ogormnu filipinsku deponiju na kojoj živi hiljade ljudi. Ali čim je počeo sa pravljenjem snimaka, zvaničnici vlade su ga momentalno isterali.Danijal nije imao rezervni plan, te se uputio na susedno ostrvo na kom je čuo da postoji groblje Del Norte, mesto čijim se istraživanjem ranije bavio VICE Japan. Ova priča ima zanimljiv obrt s obzirom da pomenuto groblje nastanjuju ljudi koji iz grobnica izvlače kosti i od njih prave sebi „stanove". Tu živi jedna čitava siromašna zajednica koju čine članovi bandi, begunci, seks radnici, i radnici najsiromašnijeg sloja siromašnog sveta.
Reklame
Usled kritične nestašice objekta za stanovanje u Manili, groblje je postalo utočište za mnoge porodice koje su tražile sklonište sa ulice. U ovoj suludoj situaciji, život među ljudskim ostacima je bolja opcija od života na đubrištu.Danijal je nedelju dana živeo na groblju El Norte i sprijateljio se sa lokalcima. Posmatrao je žene kako prostiru veš između spomenika, igrao karte sa starešinama, i gledao borbe petlova sa lokalnim porodicama. Poslednjeg dana svog boravka, konačno je upalio kameru. Pričali smo sa njim kako je to živeti među mrtvima.
VICE: Hej Danijale, ispričaj mi kako si završio na groblju nakon što si isteran sa deponije?Pa, može se reći da sam odustao od projekta posle deponije i otišao na obližnje ostrvo Siargo da malo surfujem. Jednom prilikom sam se našao u nekom malom baru gde sam čuo priče o groblju u Manili. Posle toga, nisam mogao da prestanem da razmišljam o njemu. Rešio sam da ga pronađem.
Kako bi opisao uslove u kojima žive ljudi na tom groblju?Trebalo mi je vremena da isprocesuiram šta se dešava. Upoznao sam jednog osamnaestogodišnjaka koji se zvao Žanr. Vozio je pink skuter i jedva pričao nešto malo lošeg engleskog. Skočio sam na sedište iza njega, i pokazao mi je kraj. Kasnije sam saznao da od sedme godine živi na ulici.Bilo je baš bizarno gledati ljude koji lutaju po grobnicama, decu koja skaču sa jednog groba na drugi. Viđao sam kosti po zemlji, i kako štrče iz nekih uglova. I ne zna se čije su. To me je nerviralo.
Reklame
Meni to deluje skroz uvrnuto. Zar lokalci nisu gajili neka verovanja i sujeverja zbog mešanja sa mrtvima?Ne postoji nikakvo sujeverje. Niko se nije plašio. Ta groblja i dalje služe za sahranjivanje Filipinaca iz okolnih sela, što znači da oni plaćaju ta grobna mesta za tela. Ukoliko se grobnica ne plati, kosti se često bacaju ili stavljaju na neko drugo mesto. U okviru nekih većih grobnica video sam ljude kako spavaju na naslaganim sanducima u kojima još uvek ima leševa.
Kako je na tebe uticalo to što si video toliku količinu ljudskih ostataka?Bilo je jako čudno, ali zbog svih tih ljudi okolo delovalo je kao svakodnevna stvar. Najbizarnije iskustvo i ono što me je najviše pogodilo bio je trenutak kada sam upoznao jednog stanovnika groblja u delu gde su se odvijale borbe petlova. Petlovi se tamo tretiraju kao kraljevi, i svi se klade na njih. Taj čovek je poželeo da me upozna sa porodicom i odveo me do „doma". Kada smo stigli, video sam njegovu majušnu ćerku koja čuči u kolibi između grobova, oko nje su se nalazile razbacane igračke i kosti. Srce mi se slomilo.
Sigurno ti je bilo veoma čudno da posmatraš svakodnevne stvari u ovako neobičnom okruženju.Definitivno. Bio sam pozvan na osamdeseti rođendan u jednoj od pećina. Mislim da je muž te žene bio sahranjen na tom mestu i ona mu je savila tortu na grob. To je bilo baš jezivo. Sve grobnice su bile otvorene i razorene. Osećao sam se kao da sam na nekom drugom svetu.
Reklame
Da li su stanovnici groblja Del Norte bili ljubazni i prijateljski nastrojeni? Da li je neko pokušao da te prevari?Ne, ne, nikako. Ja sam im čak nudio novac koji nisu želeli da uzmu. Tamo očigledno nema kriminala. Primorani su da izgrade svoj bezbednosni sistem. Mislim da su poprilično zahvalni. Bilo je baš iskrenih osmeha, istinske sreće i mnogo ljubavi.Da li su ti pružili neku novu perspektivu na tvoj život na Novom Zelandu?To je ono zbog čega radim ovakve projekte – nateraju me da cenim ono što imam kod kuće. Posle određenog vremena sam shvatio da oni nemaju mnogo, ali su nasuprot tome veoma srećni. Mislim da nije važno gde živiš ili odakle dolaziš, sve dok oko sebe imaš porodicu ili zajednicu koja te podržava, možeš biti srećan.Više fotografija pogledajte u nastavku:
