​Vozio sam ruski tenk i odlepio na bizarni trip moći

Sve fotografije: Aleksandar Kogin

Ako želite da sednete za volan tenka iz sovjetske ere, teškog 34 tone – i zaista, zašto to ne biste poželeli? – samo uradite isto što i ja. Idite u Berlin, krenite na istok, i posle dva sata vožnje ćete stići u opštinu Berfeld, gde ćete naći Panzer-Fun-Fahrshchule, školu vožnje tenkova, koja sebe reklamira kao „najveće igralište za muškarce u Nemačkoj". Tamo možete da platite 160 evra da uskočite u jedan od 13 razoružanih tenkova i da se pola sata vozate po blatnjavom poligonu, dok vam instruktor svaka dva minuta govori da prestanete da odugovlačite. Za dodatnih 100 evra, možete da smrskate jedan automobil.

Panzer-Fun-Fahrschule, što otprilike možemo da prevedemo kao „Škola za vožnju tenkova iz zabave", osnovana je pre desetak godina, kada su braća Aksel I Jerg Hajse doterali i restaurirali svojetski tenk T-55 koji su videli na otpadu u Češkoj. Aksel je ranije deset godina radio kao instruktor vožnje tenkova u Istočnoj Nemačkoj, i on i njegov brat su iz zezanja vozali svoju novu igračku po komšijskom imanju. „Jednostavno nisam mogao da prestanem da razmišljam o tenkovima", izjavio je je Aksel 2009. za jedne nemačke novine.

Kada su ih lokalne vlasti zamolile da dovezu svoj tenk na lokalni festival povodom žetve, ljudi su počeli neprekidno da ih zovu i tražili da voze „gvozdenog vepra", kako su zvali tenk. 2005. godine, braća su otvorila školu vožnje na farmi u Berfeldu, velikoj 20 hektara, a do 2009. su kupili desetak tenkova koji su pripadali različitim vojskama, i pribavljali su ih „širom Evrope". Kada sam ga pritisnuo da mi otkrije detalje, Jerg je mom prevodiocu rekao, „Znaš, u istočnoevropskim zemljama kao što je Slovenija. Posvuda".

Od tada je Panzer-Fun-Fahrschule zaposlila još radnika, uključujući i više bivših vojnika, da budu instruktori vožnje. Školu su takođe angažovale nemačka i austrijska vojska, za obuku svojih vojnika. Ali većina ljudi koji se pojavljuju nisu vojnički tip, već su uglavnom inostrani turisti, ili lokalci željni uzbuđenja. Onog dana kada sam ja bio u školi, ljudi svih uzrasta su čekali na vrhu jednog gvozdenog vepra, uključujući i par porodica. „Ti si tipična mušterija", rekao je Jergen. „Naše mušterije dolaze iz svih slojeva društva."

Kada voziš tenk po Nemačkoj, teško je ne setiti se istorije nasilja koje te okružuje. T-55 je jedan od najpopularnijih tenkova na svetu, i tokom poslednjih nekoliko decenija video je mnogo akcije na Bliskom istoku, u Vijetnamu, Angoli i u drugim zemljama. A prema Jewish Gen, sajtu Muzeja jevrejskog nasleđa, Berfeld, gde je stacionirana Panzer-Fun-Fahrschule, bio je dom postrojenja koje je bilo povezano sa koncentracionim logorom Sashenhausen, u Oranijenburgu.

Možda najčudnija stvar kod ovog igrališta sa tenkovima je to da njegovi osnivači neumorno umanjuju bilo kakvu vezu sa vojskom i sa onima koji je fetišizuju. „Osim tenkova, u našoj školi se ne može videti ništa što ima ikakve veze s vojskom", rekao je Jerg u jednom intervjuu 2009. „Ovo ovde je samo zabava". Instruktori koje sam upoznao, mahom bivši vojnici, govorili su slično, i nisu želeli da pričaju o vojnom aspektu sve ove igre sa tenkovima.

Možda jednostavno nisu želeli da udovolje bučnom američkom turisti. Ali tenk nije samo veliko vozilo. To je veliko vozilo sa ogromnim topom. Ne voziš sovjetsku ili nemačku ubilačku mašinu i zamišljaš kako si otišao do prodavnice po jaja – verovatno zamišljaš kako tutnjiš bojnim poljem i pržiš zemlju. Zbog čega bi drugog tenkovi u školi vožnje imali prikačene lažne projektile? I zašto smo nosili zastarele kožne šlemove, sa ušima, i svim tim? Lagao bih kada bih rekao da nisam bio inspirisan da pravim zvukove pucanja, dok sam sedeo za volanom moj iznajmljene metalne zveri.

Dr Tomas Kone je profesor istorije, predsednik Straslerovog centra za proučavanje istorije holokausta, i direktor Straslerovog centra za proučavanje holokausta i genocida na Univerzitetu Klark. Kada sam mu pričao o svojim iskustvima iz škole vožnje tenkova, i pitao zašto mi deluje da vlasnici te kompanije uporno ignorišu nemačku vojnu istoriju, on je rekao, „Verovatno ne žele da govore o ratnoj istoriji zato što su je aktivno ignorisali, ili jednostavno nisu razmišljali o njoj. Današnji Nemci su ravnodušni prema ratu i vojsci".

Prema Koneu, još uvek ima Nemaca koji fetišizuju ratnu istoriju i kulturu vojske – ponajviše ekstremne desničarske grupe koje su u poslednje vreme sve masovnije – „ali to je veoma mala manjina… a ta grupa ljudi zainteresovanih za istoriju i efemeru su mnogo manje nego one u Americi".

Zatim nastavlja, „Danas Nemačka nije sasvim homogena, ali mislim da od 70 do 90 posto Nemaca vojska nimalo ne zanima".

Panzer-Fun-Fahrshule možda sebe reklamira kao zabavno iskustvo – novotariju bez zadnjih misli – ali ponekad je teško razdvojiti rat od ratne mašinerije i istorijskog konteksta. Ili sam možda ja preosetljiv, i nije trebalo da pomislim da ću naučiti nešto o istoriji u kompaniji na čijem sajtu piše da će kada tenkovima smrve nekoliko automobila njihove mušterije „zaboraviti svakodnevne brige i svakodnevni stres".

Nakon što sam pola sata upravljao tenkom T-55 uzduž i popreko po blatnjavom terenu, non-stop odskačući za volanom, nisam se osećao ništa opuštenije; bilo mi je muka. Izašao sam iz tenka, skinuo šlem i zahvalio se vojniku koji je postao instruktor vožnje. Onda sam se učtivo izvinio, popio gutljaj piva koje mi je spremio moj fotograf, i smesta se ispovraćao.

Pogledajte još fotografija ispod. Pratite Zaka i Aleksa na Instagramu. Posebno hvala našem prevodiocu, Rubi Morigan.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu