Šta da radiš sa dedinom nacističkom zastavom

Držati nacističku zastavu po prvi put je nadrealno iskustvo. Zlo koje ona predstavlja i sva ta mržnja koja je utkana u logo svastike kao da te udare u stomak.

Prvi put sam video i držao tu zastavu 2008. Moj deda, koji je bio padobranac u Drugom svetskom ratu, umro je nešto pre toga, i moj otac i ja smo pregledali neke njegove stvari, spasavajući šta smo mogli, zato što je baba htela sve da spali u peći na drva u podrumu.

Sve fotografije su vlasništvo autora

„Jesi li nekada video ovu nacističku zastavu", pitao me je otac iznenada, dok smo pregledali neke stare fotografije. Pretpostavljam da nema suptilnog uvoda u takvo pitanje.

Ne, nisam je video. I da, želeo sam da je vidim.

Ušli smo u gostinjsku sobu i moj tata je otvorio vrata plakara, posegao za gornjom policom, pomerio par kutija u stranu, i izvadio staru kesu iz prodavnice. Izvadio je balu crvene tkanine, onda je polako raširio, i ugledali smo ozloglašenu crveno – belo – crnu za stavu.

Ja sam studirao istoriju, i video sam tu zastavu bezbroj puta na starim fotografijama, u filmovima i člancima u novinama. Prepoznatljiv crni kukasti krst u belom krugu, u centru, na crvenoj pozadini, ne može da promaši.

A ipak, stajala je tu predamnom, kao simbol straha i mržnje, raširena na podu.

Šta, dođavola?

U proleće 1945, savetničke snage su pritisle Adolfa Hitlera i Treći Rajh sa svih strana. Rusi su gurali sa istoka, dok su Britanija i njeni saveznici nadirali sa zapada. Prvi kanadski padobranski bataljon, elitna grupa vojnika koja je prvobitno okupljena da pomogne u odbrani tla Kanade, angažovana je preko okeana da učestvuje u oslobođenju Evrope, počev od Dana D, pa kroz Nemačku.

Među njima je bio i redov Tomas Džekson, moj deda, koji je za par meseci trebalo da napuni 22 godine.

Bataljon je bio deo 6. britanske vazdušno-desantne divizije, i njegov zadatak je bio da maršira na severoistok, u lučki grad Wismar, na Baltičkom moru, i da spreči povlačenje nemačkih vojnika ili oficira u Norvešku ili Dansku. Takođe su imali i naređenje da u grad stignu pre Rusa.

Nemci su zapravo bili pomalo zadovoljni time što vide britanske i kanadske snage. Znali su da je rat izgubljen slučaj, i brinuli su se šta bi im se dogodilo da su Rusi prvi osvojili grad.

Procenjeno je da se nekih 15 hiljada nemačkih vojnika i civila predalo britanskim snagama u narednih nekoliko dana, i gomila zaplenjenog oružja je navodno bila visoka 3, a široka 7 metara.

Mogu samo da zamislim olakšanje koje su mladi ljudi kao što je bio moj deda sigurno osetili kada su shvatili da će rat možda uskoro biti završen, posle skoro šest godina borbe. U zvaničnom dnevniku bataljona čak piše da su 7. maja, nakon bezuslovne predaje nemačke, „džin, viski, votka, vino i rakija tekli u potocima, i da su sve svi sjajno proveli u nastojanju da dođu do neizbežnog mamurluka".

Što se tiče zavese, priča kaže da je visila na zgradi opštine Vismara, a moj deda je bio prvi čovek koji je ušao u nju kada je grad osvojen. Kukasti krst se nalazi samo na jednoj strani zastave, i zastava ima metalne prstenove na svakom uglu, što znači da je visila na zidu.

Nema sumnje da ju je deda uzeo u znak sećanja na rat i prijatelje koje je izgubio preko okeana.

Više od šest decenija je proteklo od te pijane noći kada su svi slavili kraj rata u Evropi, i pošto dede više nema, ostalo nam je da se pitamo šta da radimo sa starom nacističkom zastavom.

Da li u ovom trenutku treba da objavim da niko u mojoj porodici nije bio nacista? U redu, dobro, niko u mojoj porodici nije bio nacista.

Zastava kao takva je u lošem stanju, i ima neki čudan miris koji je teško opisati – skoro kiselkast. Takođe je puna mrlja i fleka, i pocepana je na mestu gde je bila prosuta neka crna tečnost (motorno ulje, možda?) koje je oslabila tkaninu.

Moj tata mi je rekao da ju je prvi put video kada je imao oko 15 godina. Kopao je po dedinim stvarima tražeći radnu košulju i našao je, zajedno sa rasklopljenim nemačkim ručnim pištoljem marke Luger, koji je takođe doneo iz rata. Nekako je primereno to što se godinama nalazila tako blizu dedinog donjeg veša i čarapa.

„Nikada to nisam smatrao ratnim plenom", rekao je moj tata. „Uvek je stajala tu, nabijena u fijoku".

„To je za mene bilo samo nešto što je moj tata našao u prigodnom trenutku i nabio u ranac, pre nego što su komandujući oficiri, diplomate ili tvrdokorni nacisti imali priliku da je se domognu".

Po meni, imali smo tri opcije. A) Da je čuvamo u nekoj fijoci. B) Da je prodamo nekom kolekcionaru (ili je doniramo nekom muzeju), ili, pod C) da je uništimo.

Prva opcija da je stavimo u neku fijoku je verovatno najlakša, i bila bi daleko od očiju, daleko od srca. Ali koja je poenta uopšte je sačuvati? Samo da bismo je imali? Argument za to da je zadržimo (na primer, da edukujemo buduće generacije o užasima nacizma) ne stoji, ako skuplja prašinu u podrumu.

Druga opcija da je prodamo je prepuna kontroverzi, i izazvala je žestoku polemiku među istoričarima, naučnicima i u javnosti. Asortiman nacističkih artikala je neverovatno širok, od noževa, preko kišnih mantila, do neotpakovanih rolni toalet papira.

Ibej ima poduži spisak stavki koje imaju veze s nacistima koje ne dozvoljava da se prodaju (poštanske marke, pisma i novac = u redu; uniforme, oružje ili drugi predmeti na kojima ima nacističkih simbola = zabranjeni. Nije dozvoljeno prodavati čak ni olimpijske medalje sa Olimpijskih igara 1936. u Berlinu.).

Sa druge strane, Amazonova internet prodavnica je tokom godina stalno imala problema sa nacističkim đinđuvama. Kratkom pretragom termina „nacistički" ili „kukasti krst" se dolazi do mnogo rezultata, uključujući i prstenje i novčiće.

B'nal B'rith, najstarija jevrejska servisna organizacija na svetu, godinama moli Amazon da uklone nacistički materijal sa svog sajta. Kanadski ogranak ove organizacije čak je organizovao i potpisivanje peticije na internetu, sa preko 700 potipisa, ali te materijale je ipak i dalje relativno lako naći.

Čak je i u malom farmerskom gradu Sent Džejkobsu, na oko sat vremena zapadno od Toronta, u leto 2015. godine izbila kontroverza, kada se javnost žalila na prodaju nacističkih ratnih antikviteta u lokalnoj antikvarnici, uključujući i dugmad za manžetne, zastave i dokumente koje je potpisao Hitler lično.

Vlasnik Markus Šanc je za lokalne novine, Waterloo Region Record , izjavio da je obustavio prodaju tih artikala posle pritužbi.

„Ovi artefakti su simboli mržnje i ne želimo da ohrabujemo njihovu prodaju", rekao je. „Moje lično mišljenje je da takvi eksponati treba da budu izloženi samo u muzejima, gde mogu da budu tumačeni na odgovarajući način".

I to je ključni argument zašto mnogi veruju da nacistički predmeti ne treba da budu zaboravljeni u nekom ormanu. Oni su deo istorije, i ako ih zakopamo, rizikujemo da zaboravimo one koji su umrli, ili možda, u još gorem slučaju, rizikujemo da se sve to ponovi.

Ali kada se ta logika primeni na zastavu u mojoj porodici, argumenti gube na vrednosti. Ne verujem da bi bilo koji muzej bio zainteresovan za nju, s obzirom u kakvom je stanju. Osim toga, siguran sam da su milioni zastava preostali iz tridesetih i četrdesetih, i da li nam onda zaista treba još jedna nacistička zastava u muzeju?

U novembru je Muzej holokausta u Virdžiniji prijavio značajan porast zahteva porodica da doniraju predmete vezane za naciste, od poslednjih izbora u SAD, i ova institucija je dosegla „ tačku zasićenja" kada su u pitanju nacistički artefakti.

To me dovodi do treće opcija – uništenja – i iznenađujuće sam rastrzan kada je ta ideja u pitanju.

Zločini koje su nacisti počinili su neopisivi, i čak i dan danas užasavaju. Milioni ljudi su ubijeni, mučeni, izgladnjivani, i nad njima su vršeni eksperimenti. Ipak, podsećaju me na to koliko je opasno zaboraviti prošlost. Ako uništim zastavu, da li ću odigrati malu ulogu u brisanju onoga što je Hitler učinio? To je uznemirujuće pitanje.

A surova retorika koja se pojavila tokom kampanje za poslednje predsedničke izbore u SAD je podsetila svet da nacisti, beli supremacisti i druga zla ljudska bića i dalje postoje. I postaju smeliji poslednjih godina, otkako su rasistički komentari ponovo postali norma.

Danas više nego ikada moramo da se podsetimo da je od Hitlerove tiranije prošlo samo 70 godina. To je manje od jednog životnog veka.

Šta onda treba da uradimo?

„Mislim da bi trebalo da je umotamo u pamučni čaršav i ponekad je izvadimo, kada potomcima pričamo o istoriji porodice", rekao je moj tata.

Možda je u pravu. Još uvek imamo dedine medalje i njegove fotografije dok je bio preko okeana, ali sa zastavom je drugačije.

Ne sumnjam da je bio ponosan kada je skinuo tu zastavu sa zida, i mogu da zamislim kako mu se lice razvilo u osmeh kada je to učinio, znajući da se rat sa Nemačkom konačno bliži kraju.

I kako su se godine pretvarale u decenije, kada god bi krenuo da iz fijoke izvadi čistu košulju, ugledao bi crveno – belo – crnu zastavu. Siguran sam da bi ga sećanja tada preplavila.

Možda mu dugujemo da je čuvamo još neko vreme.