Žerom Sesini fotografiše najveće gubitnike u istoriji

Žerom Sesini tvrdi da je fotografijom počeo da se bavi slučajno. Prvo je bio zainteresovan za pejzaže i stanovnike malih gradova u istočnoj Francuskoj. Od tada je radio svuda na svetu – Latinska Amerika i Bliski istok su ostale centralne zemlje za koje je najzainteresovaniji. Godine 2012. objavio je knjigu o gradovima na meksičko-američkoj granici koji su obrli u trgovini drogom i nasilju. Iste te godine, pridružio se Magnum timu.

Nedavno su njegove fotografije ukrajinskoj konflikta nagrađene prvom i drugom nagradom na Svetskom foto konkursku "Spot News category". Kaže da prvo nije bio siguran da li treba da putuje u Ukrajinu, jer, kako je objasnio "nije želeo da bude onaj novinar koji odlazi na demonstracije i onda se vrać kući". Napokon se predomislio kada je shvatio da je situacija u Ukrajini postala ozbiljna. Odlazak u Ukrajinu se završio tako što se vratio sa najspektakularnijim fotografijama napada na kijevski trg Majdan. Bio je i prvi novinar koji je stigao na mesto pada Malezijskog aviona MH17.

Od tada, Sessini je radio na knjizi posvećenoj Ukrajincima koji žive na istočnj strani zemlje – u zoni konflikta sa Rusijom. "Zanimaju me ljudi koju su žrtve supersila, ljudi koji ne mogu da se bore sa silama koje ih napadaju. Ljude koji su najveći gubitnici u istoriji", kaže. "Njihov jedini zločin je što su rođeni siromašni u užasnim državama i što je njihov život od početka osuđen na propast. Da li ima izlaza? Ja pokušavam da održim nadu".

VICE: Kako si počeo da se baviš fotografijom?

Jérôme Sessini: Preselio sam se iz rodnog grada u Pariz da bih učio o fotografiji 1998. godine. Planirao sam da ostanem nekoliko meseci. Tada sam počeo da radim kao frilenser za foto agenciju Gamma. Jednog jutra, dok sam šetao ka kancelariji, urednik mi je rekao da traže fotografa koga bi poslali u Albaniju. Trebalo je da se krene što pre.

U to vreme u Albaniji je bio rat. Moj zadatak je bio da pratim dobrovoljce sa Kosova koji su pre toga žveli u Francuskoj, kako sada pokušavaju da se priključe Oslobodilačkoj Vojsci Kosova. Sat vremena kasnije, bio sam na putu za Albaniju. Nisam se uopšte spremao – imao sam samo 30 filmova i oko 600 evra u džepu. To je bila moja prva priča iz inostranstva. Kasnije sam postao fasciniram boksom i Meksikom. Bio mi je san da upoznam šampione i fanove boksa u Meksiku. Taj san se na kraju i ostvario 2011.

Ovih dana si verovatno najpoznatiji po fotografijama iz ratnih zona. Da li misliš da bi bilo prikladno nazvati te "ratnim fotgrafom"?

Ne vidim sebe tako. Ja sam fotograf koji ponekad putuje u ratne zone, ako mene pitaš. Ratni fotografi su oni koji provedu po 6 meseci u ratnim zonama, na bojnim linijama, zajedno sa vojnicima. To su lludi koji zaista osete i iskuse rat. Ja nisam stvarno izabrao rat. Ne smatram sebe ni foto-novinarom. Ne jurim fotografije koje ilustruju određeni događaj.

Prvo i osnovno, ja sam dokumentarni fotograf. Ono što je meni važo u fotografiji je pojam autorstva. Fotografi sebe moraju smatrati autorima, a ne samo ljudima koji dokumentuju činjenice. Moramo da kežemo: "Ja sam autor i odgovoran sam za ono što pokazujem i izabrao sam da to pokažem jer to znači nešto". Ne možemo biti neutralni kad fotografišemo. Ja nikada nisam neutralan i objektivan i ne verujem ljudima koji tvrde da jesu.

Zašto si počeo da se baviš fotografijom?

Jedan od ralzoga je taj što nikada nisam verovao medijima. Kad god bih gledao vesti, imao sam taj čudan osećaj da neprekindo gledam samo jednu stranu. Smtrao sam da je za mene kao osobu neophodno da iskusim te događaje da bih ih bolje razumeo.

Tvoje fotografije imaju određeni umetnički ugao. To je tvoja namera?

Ne bih to nazvao "umetničkim uglom", ali da, to je nešto što radim namerno. Ovo je strana na kojoj vidiš tu sebičnu stranu fotografa. Ono što nas u Magnumu zanima povrh svega je fotografski jezik i fotografsko pisanje. Ja volim fotografe kojima nije potreban tekst da bi ih ljudi razumeli, dakle ljude koji stvaraju fotografije koje govore same za sebe. Svetlo i kompozicija su stvari koje mene lično najviše zanimaju.

Objavio si knjigu o svom radu u Meksiku. Bio si tamo nekoliko godina. Kako je bilo živeti tamo?

Njihova kultura je miks indijskih, asketskih i španskih filozofija. U isto vreme na neki način su pokorni u komunikaciji sa ljudima iz inostranstva. To je kontrast koji me je jako zainteresovao. Umeju da budu vrlo nasilni, pa onda blagi, mačo, a onda potčinjeni. Revolucionari i fanatici.

Da li si primećivao promene u meksičkom društvu tokom godina koje su proveo tamo?

Vlada je 2007. počela ofanzivu protiv kartel. To je definitivno uzdrmalo sve granice meksičkog društva. Oslabivši neke od kartela, meksički predsednik je stvorio neku vrstu vakuma za druge da dođu u Mekiko i probaju da stvore novo carstvo. To je podsaklo pravi rat među dilerima.

Želim da radim na tome kako su ove promene uticale na meksičko društvo. Karteli su nekada zapošljavali profesionalce da obave likvidacije, ali su sada sve više počeli da unajmljuju tnejdžere za prljave poslove. Tinejdžeri nisu istrenirani i samo bi opalili iz oružja i ne bi prestajali kada jednom počnu. Jedne večeri, bio sam u baru sa nekim prijateljima. Sledećeg dana, čuo sam da je u istom tom baru bila pucnjava u kojoj je petoro ljudi poginulo. Video sam mnogo kriminala u barovima.

Putovao si i u Irak dok je trajala američka intervencija. Kao je bilo tamo?

Prvi put sam otputovao u Irak 2003. Tada sam fotografisao svakodnevni život Iračana. Prve fotografije irčarkog pokreta otpora sam napravio u novembru 2003. Tada su srušili jedan američki avion.

Kasnije 2004. postalo je opasno iči tamo, tada su se dešavala prva kidnapovanja novinara. Mislio sam da postaje previše riskantno, pa sma rešio da idem sa američkom vojnicima, iako mi se ta ideja nije preterano sviđala. To je verovatno jer ne verujem autoritetima. Na kraju, dobio sam pristup svemu. Dozvolili su mi da radim potpuno slobodno, iako ih moje fotografije nisu uvek prikazvale u najpozitivnijem svetlu. Na primer, fotografisao sam Marince dok bacaju tela boraca sa krova. Na kraju, nijedne novine nisu htele da objave te fotografije.

Da li je bilo opasno u drugim zemljama?

Bilo je opasno u Somaliji 2006. Unija islamskih sudova je tada zauzela Mogadišu. Imao sam osećaj da svakog momenta mogu da me kidnapuju ili ubiju. Petorica naoružanih čuvara su me pratila u stopu.

Opasnost je mnogo očiglednija kad si u zatnoj zoni. Nemaš mnogo vremena da skontaš gde je naljbolje da se skloniš. Ima izuzetaka, na primer Libija. Tamo se sve dešava u pustinji i nema načina da se zaštitie.

____________________________________________________________________________

Pogledajte i dokumentarni film: Meksička zemlja vračeva

____________________________________________________________________________

Dva puta si putovao u Siriju pre nego je nastala Islamsa država. Kako je bilo?

Sećam se kad sam prvi put stigao u oktobru 2012. i upoznao svog fiksera u bolnici u Alepu. Tada se upravo desila velika eksplozija. Bio je pravi masakr. Bilo je ranjenih i krv je bila svda. Bilo je apsolutno zatsrašujuće.

Moje drugo putovanje – tri nedelje u februaru 2013, bilo mi je već dosta borbi i želeo sam da napravim ratni pejzaž i tako napravim portret Alepa. Malo pre mog polaska za Siriju, skhvatio sam da će biti nemoguće ući u grad. Počele su da stižu vesti o grupama poput grupe Al-Nusra Front, kao i priče o Islamskoj državi. Pobunjenici su već pričali o tome kako će se boriti protiv režima, a ove islamske grupe su im bile prvi nerijatelji. Dva dana pre nego sam se vratio u Francusku, moj fikser je poginuo. Četiri meseca kasnije, Didler Francois I Edouard Eilas su oteti.

Jednom si rekao "Bez obzira da li žive u Iraku, Meksiku ili Francuskoj, obični ljudi uvek najviše gube". Da li su nedavni događaji koje si pokrivao promenili tvoje mišljenje?

Potpuno sam uveren u to. Pogledajte arapsku revoluciju – počela je sa demonstratima koji su imali legitimne zahteve ali ono što se desilo posle tih demonstracija nije ni malo pozitivno. Ljudima je potrebna podrška da bi napredoali. Problem je kada podrška dođe od moćnih zemalja – u slučaju Libije, to su bile Francuska i Engleska. Ono što se tada desi je da super sile odvuku ljude od njihovih originalnih ciljeva. Francusku i Englesku uopšte nije zanimalo šta će se desiti nakon Gadafijeve smrti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu