Reklame
Film

​Šta Kazahstan misli o "Boratu" deset godina kasnije?

Kad se danas osvrnemo, lako je uvideti zašto je Borat za Kazahstan bio toliko uvredljiv.

pisao Mark Hay
09 Novembar 2016, 5:51am

Pre deset godina, Saša Baron Koen snimio je film Borat: Učenje o amerika kultura za boljitak veličanstveno država Kazahstan. Lažni humoristički dokumentarac koji prati Koenov baksuzni alter ego, novinara Borata Sagdijeva, na sarkastičnoj i apsurdnoj odiseji po Sjedinjenim Državama, iznedrio je neke objektivno neukusne šale i slepstik gegove, izrodivši na hiljade često ponavljanih (i povremeno problematičnih) imitacija i memova.

Trejler za Boratov film 'NAJS'

Njegova donekle kontroverzna taktika navlačenja Amerikanaca da se ponize kroz prizmu Boratovog neobaveznog idiotluka i šoviznima istovremeno je očarala i kritičare i publiku, omogućivši Koenu proboj u masovnu američku kulturu, mnogo dalje od prvobitnih dometa njegove komične serije Da Ali G Show na HBO-u. Ali jedan entitet postao je slavan po tome što je zamrzeo Koenov rad čim se ovaj pojavio: država Kazahstan.

Kad se danas osvrnemo, lako je uvideti zašto je Borat za Kazahstan bio toliko uvredljiv. Filmske scene iz Kazahstana snimljene su u oronulom rumunskom gradiću; "kazahstanski jezik" naslovnog junaka bio je mešavina hebrejskog i poljskog slenga i lupetanja; gotovo svaki detalj koji je film prikazao o ovoj zemlji bio je isfabrikovan i nepovoljan. Iako možete reći da je Borat satira koja se poigrava sa neznanjem Amerikanaca o ovoj srednjeazijskoj republici, neki kritičari zamerili su Koenu zbog jeftinog podsmeha prilikom predstavljanja zemlje.

Kazahstancima se konkretno nije dopala činjenica da je Koen nemarno popunjavao ogromnu rupu u neznanju sveta preteranim slikama o njihovoj zemlji kao ekstremno siromašnoj, razuzdano antisemitskoj i ženomrzačkoj nedođiji poznatoj po tome što izvozi male dečake na ranč Majkla Džeksona, proizvodi 300 tona stidnih dlaka godišnje i ubija pse sporta radi.

I tako je tokom 2005. i 2006. godine Kazahstan krenuo u agresivnu kampanju protiv Koena. U danima pred premijeru Borata i posle nje, kazahstanska vlada angažovala je dve PR firme i platila oglase u Njujork tajmsu, US Njuzu i Vorld reportu, kao i na CNN-u, da svetu pokaže kako izgleda pravi Kazahstan. Neki oglasi osmišljeni su tako da nemaju nikakve veze sa filmom, dok su drugi eksplicitno koristili film kao polazište za podučavanje javnosti.

Vrlo brzo je, međutim, postalo jasno da su glavešine u kazahstanskom glavnom gradu Astani popizdeli. Ministarstvo stranih poslova Kazahstana je 2005. godine navodno iznelo ideju da je Borat deo strane zavere čiji je cilj da se naruši ugled zemlje; država je naredne godine zabranila da film za svoj sajt koristi njen domen .kz, zapretila da će tužiti Koena i čak razmišljala o tome da u potpunosti zabrani film.

Napeti odnos Kazahstana prema Boratu nastavio se i tokom naredne decenije. Član lokalne skupštine je 2010. godine izneo stav da je film trajno ukaljao obraz zemlje u inostranstvu i naneo nepopravljivu štetu Kazahstancima širom sveta — od kojih su se neki zapravo upuštali u tuče zbog stereotipa koje je Koen o njima stvorio. Kazahstanska sportistkinja je 2012. godine stajala šokirana na podijumu za dodelu zlatne medalje posle takmičenja u Kuvajtu kada su organizatori pustili nacionalnu himnu Kazahstana iz Borata umesto pravu himnu njene države.

Više kazahstanskih filmadžija svoje je projekte osmislilo kao reakciju na Borata — uključujući neautorizovani nastavak Moj brat, Borat iz 2010. godine, koji nespretno pokušava da preokrene stereotipe iznete u Koenovom filmu. Potom, posle godina i godina tihog prezira, kazahstanski tadašnji ministar spoljnih poslova Jerzan Kazikanov saopštio je političarima 2012. godine da je ovaj film doprineo desetostrukom povećanju turizma u državi — i da je zbog toga posebno zahvalan filmu.

Deset godina je velika godišnjica za svaki film, ali to predstavlja čitavu večnost za Kazahstan, koji u decembru slavi 25. godišnjicu svoje nezavisnosti. Država se nalazila pod vlašću predsednika Nursultana Nazarbajeva otkako je istupila iz Sovjetskog Saveza 1991. godine, uz bum koji je rezultirao ekonomskim i kulturnim preobražajem. Kazakhstan se u međuvremenu oslobodio dela paranoje nasleđene iz perioda provedenog pod vladavinom Kremlja i stekao samopouzdanje i priznanja na međunarodnoj sceni, tako da je logično što je njegov stav o Boratu donekle smekšao.

"Mi smo ponosna nacija", kaže Ajša Mukaševa, portparolka Ambasade Kazahstana u Sjedinjenim Državama. "Za ovih 25 godina naše nezavisnosti, ima mnogo toga na šta možemo biti ponosni: na nuklearno razoružanje, naš ekonomski razvoj i našu sve veću ulogu na svetskoj sceni." U svom stakato ali otvorenom govoru, Mukaševa kaže da Kazahstan danas ne gaji nikakve antipatije prema filmu, objasnivši individualne tenzije poslednjih godina kao ekvivalent iritaciji koju bi Englez osetio kad ga uporede sa Mister Binom. "Bila je to komedija — a ne dokumentarac", kaže ona objašnjavajući današnji stav svoje zemlje prema filmu.

Mukaševa deli Kazikanov prethodno izneti stav da je Borat Kazahstanu doneo korisnu medijsku pažnju i porast turizma — mada ne nužno i na duge staze. Ona tvrdi da se film sve manje pominje u razgovorima sa strancima i insistira na tome da je Kazahstan kod svojih turista poznatiji po skijanju, planinarenju i pejzažima koje nudi nego po dotičnom filmu. Na kraju, čini se da ona nagoveštava, deset godina posle premijere filma, da više ni ne vredi pričati o Boratu u kontekstu Kazahstana.

"Danas naša zemlja ljude više asocira na bokserskog šampiona Genadija Golovkina nego na gospodina Barona Koena", tvrdi ona. "I mislim da Kazahstanci imaju preče teme za razgovor među sobom od filma koji je izašao pre čitave jedne decenije!"

Stav Kazahstana o Boratu 2016. godine teško je povezati sa stepenom ozlojeđenosti koji je država iskazivala 2006. godine i nakon toga — ali postaje vam jasniji ako ovoj mladoj naciji pripišete ljudske osobine. Današnji Kazahstan kao da poseduje izvesnu dozu stečene samouverenosti i stabilnosti da se usredsredi na izgradnju svoje reputacije i nasleđe kroz odmerenu samo-promociju, umesto da se istresa na fiktivne likove koji zemlju koriste kao jeftinu poentu fazona kod publike koja sama ne zna ništa o toj zemlji.

"Ako smo nešto naučili posle premijere filma gospodine Barona Koena", kaže Mukaševa, "to je da ponos šta zaista znači biti Kazahstanac treba da širimo mnogo, mnogo dalje."