Kako me je muzika vratila sa ivice samoubistva

IZ NOISEY VODIČA ZA MUZIKU I MENTALNO ZDRAVLJE

Ovaj članak je deo Noisey vodiča za muziku i mentalno zdravlje (u saradnji sa organizacijom Help Musicians UK). Više članaka iz ovog serijala možete da pročitate ovde, a VICE vodič kroz mentalno zdravlje ovde.

Postoji jedno pitanje koje se često smatra za prekretnicu kada je u pitanju dijagnoza mentalnog zdravlja, i glasi: „Da li više ne uživate i ne zanimaju vas stvari koje ste ranije voleli?"

To je način na koji depresija funkcioniše: zakazivanje pregleda kod lekara, sve češće seanse kod terapeuta i psihijatara, a svaki put od tebe traže da ispuniš formular – kao da je ta bolest rešiva jednačina. Pitanja kao što je ovo iznad se koriste kao barometar za merenje vašeg potencijalnog oporavka od pada u depresiju.

Ponekad mi dođe da se nasmejem kada ispunjavam taj deo formulara. Deluje kao šala pokušavati da sprečiš svoju transformaciju u potpuno drugačiju ličnost – koja ne oseća apsolutno ništa kada ugleda svoju kolekciju ploča, na primer, ili svoju gitaru, ili kada razmišlja o svom skromnom uspehu u muzici, kao da svi ti definišući momenti i bitni delovi njene ličnosti nikada nisu ni postojali – tako što ćeš u nekakvom upitniku označiti ocenu od jedan do pet.

Dve najvažnije stvari u mom životu – kojih sam svesna i opsednuta njima svakodnevno – uvek su bili muzika i moje mentalno zdravlje. Moje konkretne bolesti – manična depresija i anksioznost – su ciklične prirode. Kao i kod većine mentalnih oboljenja, uzroci manične depresije (koja je poznatija kao bipolarni poremećaj) lekarima nisu sasvim razumljivi, tako da ja stalno pratim svoja raspoloženja da bih znala šta i kada okida bilo kakvu maničnu epizodu, depresiju ili anksioznost. Način na koji doživljavam muziku se bez napora uklopio u te cikluse.

Nikoga ne treba da iznenadi to što se muzika, sa mnoštvom svojih žanrova, publikom, kontekstima i mogućnostima, tako divno uklapa u beskonačnu i neshvatljivu paukovu mrežu mentalnog zdravlja.

U studiji koju je sproveo Kraljevski psihijatrijski koledž je otkriveno da su, u kombinaciji sa standardnim oblicima lečenja depresije i anksioznosti (kao što su kognitivna bihejvioralna terapija i lekovi), učesnici studije koji su išli na muzičku terapiju pokazali „bolji napredak", kada su u pitanju simptomi depresije, od onih koji su primali samo standardnu terapiju.

Moj put do konačne dijagnoze bio je otežan zbog nedostaka razumevanja (misli se da biopolarni poremećaj može da bude povezan sa genetskim predispozijama, jednako kao i da ga okidaju spoljašnji faktori, kao što su intenzivni periodi stresa, pa čak i neka fizička bolest), i zbog sve manjih sredstava za lečenje mentalnih bolesti preko zdravstvenog osiguranja. Međutim, kada mi je konačno postavljena dijagnoza, posle više godina zbunjenosti i frustracija, svi moji simptomi su iznenada dobili smisao. Moje raspoloženje je bilo neverovatno promenljivo, iz meseca u mesec, iz nedelje u nedelju. Od perioda kada sam želela da se ubijem, da povredim samu sebe i kada sam bila toliko loše raspoložena da često nisam bila u stanju da obavljam ni najobičnije, svakodnevne poslove, do perioda neverovatne produktivnosti i kreativnosti, skoro bez sna, kada bih se osećala nepobedivo i opravdavala svaki svoj postupak, koliko god bio destruktivan. Ponekad mi je čak delovalo da nisam u stanju da kontrolišem bilo koji svoj postupak, i da sam glumica koja prati scenario filma u čijem pisanju nisam učestvovala – što je proces koji je poznat kao disasocijacija.

Efekti bolesti na to kako doživljavam muziku su me zbunjivali. S jedne strane, kada sam do euforičnosti uživala u sviranju, komponovanju i slušanju muzike, to je moglo da označi početak manične epizode – ne dan ekstremne sreće, već složen obrazac nesmotrenog i destruktivnog ponašanja, ponekad protkan božanskim iluzijama. S druge strane, kada danima nisam slušala muziku, niti osećala bilo šta po pitanju svega toga, to je verovatno značilo da nastupa epizoda depresije.

Moja ljubav prema muzici je ukorenjena u obe ove krajnosti i zbog toga nikada nisam mogla da odvojim muziku od svoje mentalne bolesti. I baš kao što neka plačipička ne može da čuje Bistre oči, zato što je pesma podseti na srednjoškolsku ljubav i na to kako su zajedno sjebali stvar, tako i za mene neke pesme i neki bendovi ostaju duboko vezani za određeni vremenski period u istoriji moje bolesti, i transformišu se u sasvim nove entitete. Najistaknutiji primer toga za mene je Gruper, solo projekat Liz Haris, muzičarke iz Portlanda, Oregon.

'Otkrila' sam Gruper kada mi je bolest bila u verovatno najgoroj fazi. Nisam primala odgovarajuću terapiju, dali su mi pogrešnu dijagnozu, zbog čega sam pila lekove koji su zapravo pogoršavali moje simptome.Tokom tog perioda sam neumorno slušala muziku, dok sam u isto vreme svakog vikenda mrtva pijana svirala koncerte, i osećala se kao najbolja basistkinja ikad (prkos tome što sam počela da sviram svega nekoliko meseci ranije). Manija.

Tada sam otkrila Gruper. Bila sam zadivljena njihovom nenametljivom inovativnošću, ali bila sam ometena bolešću i samo sam ih pridružila drugim izvođačima koje sam obožavala i neprekidno slušala. U tom trenutku je moja bolest bila potpuno haotična. Sve je bilo potpuno isprepleteno – imala sam ozbiljan poremećaj ishrane; u jednom trenutku sam se izolovala od prijatelja, od porodice i svog partnera, a onda bih iznenada upala u fazu opasne, manične autodestrukcije, u vidu ozbiljnog napijanja (što je veoma lako raditi kada si član nekog benda) i žaljenja vrednih seksualnih iskustava (nažalost, kao što je slučaj sa mnogim 'ranjivim' i 'nestabilnim' ženama, neka od njih su se dešavala bez saglasnosti). Imala sam osećaj da ne mogu da kontrolišem ni sebe ni svoju okolinu. Živela sam u mučnom magnovenju, iz dana u dan.

Onda je sve prestalo.

Posle svog prvog pokušaja samoubistva sam se vratila da živim kod roditelja, i vreme uglavnom provodila u kadi – po mom iskustvu, depresija je najbolja u kadi. Posle propalog pokušaja samoubistva, kada – gde sam i pokušala da se ubijem – je postala jedino mesto na kojem mi je bilo 'prijatno' (čitaj: bila sam mirna i sama). Smestila bih laptop na stolicu, i suvom rukom bih stalno na početak vraćala pesmu Grupera Heavy Water , sa njihovog albuma Dragging a Dead Deer Up a Hil , sve dok mi se ostatak tela ne bi smežurao u vodi.

Stihovi pesme su odslikali moje novostečeno stanje tavorenja. „To osećanje ne odlazi / osećam kako struji kroz mene" – taj stih je za mene bio vrhunac tog drevnog osećanja: nepromenljivost. U kadi bih često sanjarila o samoubistvu – ne kao o nečemu što treba smesta da izvršim, više kao o dalekoj i prijatnoj mogućnosti. „U snu plivam po teškoj vodi… a radije bih spavala", tromo peva Liz Haris. Isto. Isto. Ali u smrtnoj inerciji je takođe bilo i nade. Pošto sam postala opsednuta Gruperom, shvatila sam da je ona primer onoga što ja nazivam „srećno-tužnim": priznati duboku tugu, dok u isti mah stvaraš prostora za povratak ka sreći. U refrenu, posle teške vode, ona nastavlja, „Ljubav je ogromna / Diže me". Još uvek ima nade.

Nisam bila manično opsednuta ovom pesmom, kao što sam ranije umela da budem, već sam shvatila da je to jedina pesma koju uopšte i mogu da slušam. Nisam mogla ni da zamislim da pustim bilo šta što sam slušala pre Grupera. To sam vezivala za pređašnji život, za prtljag koji sam sa sobom vukla posle neuspešnog pokušaja samoubistva. Vesele pesme nisu bile tužne, jednostavno nisu bile ništa. Sve je bilo ništa. „Teška voda" je bila nešto; zapravo, bila je jedina.

Nisam je slušala da bih se osećala bolje. Isprva mi to nije delovalo kao realna mogućnost. Ali posle nekoliko meseci provedenih u kadi, počela sam da uzimam odgovarajuću terapiju i lekove, i pesma je dobila novo značenje.

Odlučila sam da po prvi put u životu – ako ne računamo pisanje tekstova i melodija za moj prvi, kratkotrajni bend – počnem da pišem muziku sasvim sama. Draž Grupera delom je i u prividnoj jednostavnosti njenih pesama. Znala sam osnovne akorde i imala sam staru, nezgodnu gitaru svoje sestre. Nije mi bilo bitno što jedva da umem da sviram, jer sam prethodnih nekoliko meseci slušala samo pesmu koja je bila toliko lepa i delovala tako jednostavno, da sam pomislila da i ja mogu to da radim. To me je, pored činjenice da je Liz Haris bila žena koja je pisala, stvarala i snimala sasvim sama, ispunilo samopouzdanjem da ja, koja sam u tom trenutku imala 18 godina, mogu da napravim nešto što će ostaviti traga. Moje ranije muzičko iskustvo je bilo sviranje muzike koju su pravili muškarci, i odrasla sam sa dečacima koji su govorili, „Ne volim bendove koji imaju pevačice."

Kako sam izlazila iz duboke depresije, tako sam počela da uživam u stvarima i da se zanimam za ono što sam radila kada sam bila manje depresivna. To što sam bila u stanju da pišem je bila prekretnica, ne samo za moju kreativnost, već i za moje duševno zdravlje i dobrobit. Otkrila sam da pisanje pesama može da bude katarzično.

Ova promena mi je toliko mnogo značila. Označila je nešto što bi moglo da bude – koliko god to ljigavo zvučalo – novi početak u mom životu. Iznenada sam ponovo zavolela muziku, počela da sviram više koncerata i da se razvijam kao muzičar. Gruper više nije bio jedina stvar, i ja sam konačno, jednom u životu, našla pozitivan okidač.

Kada slušam „Tešku vodu", što i dalje često činim, ne osećam se kao da se prisećam nekog raskida. Ne podseća me čak ni na pokušaj samoubistva. I dalje ima mnogo pesama koje ne mogu da slušam iz ovog ili onog razloga; ima ih toliko mnogo koje kod mene smesta izazovu sreću ili anksioznost, ili tugu kao takvu. Ali „Teška voda" je nekako opstala, baš kao i ja. Imala je neopisivu moć transformacije, zbog koje prema njoj gajim neku vrstu poštovanja i osećam tiho zadovoljstvo.

Kada ponovo padnem u depresiju, što se često događa, udaljim se od muzike. Nastupi na koncertima kod mene izazivaju neprebrodivu anksioznost, a inspiracija za komponovanje i pisanje dolazi i odlazi, u zavisnosti od raspoloženja. Muzika je i dalje moj barometar, moj oslonac i moj učitelj, dok se borim sa izazovima koji idu uz moje mentalne bolesti. Mislim da većina nas bez njene moći – i pozitivne i negativne – ne bi mogla da živi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu