​Kako ljudima možete slati mejlove pošto umrete

Da vas unapred upozorim: narednih oko pet minuta moraćete da razmišljate o smrti. U stvari, hajde da odmah tu smrt skinemo sa dnevnog reda. Zamoliću vas da pomislite na nekog vašeg rođaka ili prijatelja koji je nedavno umro. Setili ste ga se? U redu, sada hoću da pomislite kako biste se osećali kad bi, jedanaest meseci nakon njegove smrti, dobili od njega mejl u kome vam šalje pozdrave sa druge strane.

Verovatno biste pomislili da se radi o nekakvoj bolesnoj šali ili o nepromišljenom marketinškom triku kao kada je Parklife festival terao ljude da misle kako im njihove pokojne majke šalju sms-ove o tome da svrate na doručak .

Osim što će ovaj mejl, koji ćete dobiti od vašeg odnedavno pokojnog najmilijeg, najverovatnije u startu objasniti da zna da mislite da je to šala. "Ovo nije šala", reći će. Umesto toga, radi se o mejlu koju je dotični napisao pre nego što je umro, a šalje ga Phoenix, nova usluga koja konačnu životnu zavesu doživljava više kao venecijanere kroz koje možete, ako želite, da provirite svojom vickastom facom.

"Na vezi" iz Meksika nalazi se 21-godišnje koder i osnivač Phoenixa Enrike Benitez, koji kaže da mu se ova ideja javila jednog dana nakon što je razmišljao o sopstvenoj smrti. "Pomislio sam – bilo bi veoma tužno umreti sada a da se nisam oprostio sa ljudima koje volim", priseća se on. "Čim sam se vratio kući, počeo sam da kodiram Phoenix."

Cilj je, objašnjava Enrike, "omogućiti komunikaciju posle smrti", ali ako želimo da budemo fer, Phoenix nije baš sasvim nova ideja: emailfromdeath.com i ifidie.org funkcionišu na sličnim osnovama, dok heavenote.com i deadmansswitch.com funkcionišu na gotovo identičnim osnovama. Internet je prepun bivših usluga kao što su mywebwill.com, deathswitch.com i assetlock.com, čiji je cilj bio da proslede dalje vaše digitalne podatke nakon što ste bacili kašiku, dok je ranih 2000-ih umetnik i bivši član muzičke grupe KLF Bil Dramond osnovao mydeath.net (slogan: "PRIPREMI SE ZA SMRT"), pozivajući mušterije da osmisle svoj idealni oproštaj u prilično velikim detaljima. Mogli ste da definišete tako konkretne stvari kao što su "način sahrane", "muzika", "epitaf" i "gosti".

Ali većina ovih usluga deluju kao štreberski školski projekat iz vremena Geocities-a, dok je slučaj Phoenix-a iščašeno šarmantan, u nemaloj meri zahvaljujući Enrikeovoj veselom videu sa uputstvom za upotrebu (za primer subjekta u poruci odabrao je: "Hej, mama, to sam ja, Enrike!").

Kako sve to funkcioniše? Povežete Phoenix sa svojim Gmail nalogom (mislim da tu mogu bezbedno da kažem da to već zvuči kao recept za jebenu katastrofu), potom napišete mejlove i sačuvate ih na Phoenixovom interfejsu. Saznanje o tome da ste mrtvi ne zavisi, kao što biste pomislili, od toga da li može da se detektuje puls ljudi koji nose Apple satove (verovatno zato što bilo ko sa Apple satom najverovatnije nema prijatelje niti najmilije), već se umesto toga oslanja na to da se korisnik jednom godišnje uloguje na Phoenix. Ako se ne uloguje, Phoenix odmah pretpostavlja da ste mrtvi i daje uputstvo Gmailu da krene sa slanjem poruka sa onoga sveta.

Phoenixov dvanaestomesečni prozor znači da ako upadnete u jamu bez dna samo jedan dan nakon poslednjeg logovanja, vaša poruka iz groba može da stigne na željenu adresu 364 dana kasnije.

Pomislite samo na to. Stradali ste u nekakvoj bizarnoj nesreći. Svi su ožalošćeni. Sve je, zapravo, prilično loše — mnogi ljudi tuguju po zamračenim prostorijama. Ali prolaze meseci i, postepeno, ljudi počinju da sređuju svoje živote; prestaju da krive jedni druge, prestaju da krive sami sebe. Čak i lik koji kamionetom raznosi mleko uspeva da se pomiri sa onim što je učinio. LJUDI NASTAVLJAJU DA ŽIVE SVOJIM ŽIVOTIMA. I baš kad je sve ponovo najbliže normali što je uopšte moguće, vi se pojavite u njihovim inboksima: "ĆAOOOOOOOO!!!"

"Na neki način, stvaram virtuelne duhove", priznaje Enrike kad ga pitam da li je sve to pomalo jezivo. "Lično nikad nisam sreo duha, ali verujem u duhove, baš kao i u život posle smrti. Verujem da svako ljudsko biće ima dušu i to je ono što nas čini jedinstvenima."

Enrikeova zamisao ove usluge zasniva se na ideji da će korisnici slati iskrene poruke ljubavi i prijateljstva. U teoriji to bi trebalo da bude baš kao u onom holivudskom filmu za plakanje sa Hilari Svonk PS I Love You, u kojem ona dobija pisma iz groba— filmu čiji je podzaplet sa dizajniranjem cipela, baš kao i ostatak čitavog jadnog debakla, potpuna truba.

Ali većina nas smo užasni ljudi. Sigurno je zabavnije uskladiti Phoenix sa vašom ličnom listom neprijatelja i namestiti ga tako da ispaljuje skandalozne mejlove u kojima raščišćavate račune iz groba. Instruktor vožnje čije se ohrabrivanje svaki put kad bi vam se ugasio motor svodilo na melodramski uzdah? Taj sigurno dobija mejl. Sajmon Banker iz drugog srednje koji vam je nabio glavu u ve-ce šolju nakon što ste izjavili da Rozi Norton ima ružnu kosu? I on će dobiti par odabranih reči. Komšija iz prizemlja od pre deset godina koji je ostavio ulazna vrata otvorena zbog čega su vam provalili u stan dok je njegov ostao netaknut? Tom smradu idu dva mejla.

Predočavam Enrikeu da bi to mogao da bude dobar podsticaj ako se Phoenix ne zapati onako kako je on zamislio. "To je stavka koju mi je već nekoliko ljudi predložilo!", odgovara on. " Phoenix može da se koristi za mnoge stvari — pisma prijateljima, porodici, neprijateljima… čak i kao oproštajne poruke samoubica."

To ovoj usluzi daje još jeziviju notu, iako Enrike dodaje da je razmišljao o tome da ugradi "analizu emocija" u pokušaju da spreči da se usluga koristi isključivo za oproštajne poruke samoubica. Čak i uz zaštitne mere, međutim, imate osećaj da ćemo uz usluge kao što je ova možda imati manje potrebe da ponovo gradimo mostove sa prijateljima i porodicom, znajući da ćemo to moći kad budemo dva metra pod zemljom. Phoenix i slične usluge dolaze i sa dodatno ugrađenim elementom tuge zbog onih koji će ga verovatno koristiti: budući da će jedini ljudi koji će ovo smatrati iole prihvatljivom idejom biti milenijalsi, mejlovi koje će ova usluga najverovatnije slati u doglednom kratkom do srednjem periodu biće ljudi koji prosto nije trebalo da umru tako mladi.

Zatim, tu je, naravno, i mogućnost da uopšte niste ni umrli. Zanemarimo na trenutak činjenicu da je kod svih tih usluga dovoljan jedan običan hakeraj da nastupi potpuni raspad sistema – većina nas živi u neprestanom stanju haosa. Kasnimo sa uplatom poreza čak i kad su podsetnici okačeni svuda po našim stanovima, zaboravljamo da platimo račune čak i kad znamo da moraju biti plaćeni. A šta je s onom čestitkom za Dan majki koja još tavori na dnu vaše torbe? Samo je pitanje vremena kad će se neko od nas prijaviti na Phoenix, ignorisati mejlove u kojima nas podsećaju da se ulogujemo i slučajno obavestiti čitav naš adresar da smo mrtvi.

"To je zastrašujuće!", odgovara Enrike, ne uspevajući baš time da me razuveri u mom stavu. "Taj zastrašujući deo – kad se mejlovi otpošalju slučajno – rešavam tako što ljudima dam još mesec dana nakon njihovog jednogodišnjeg perioda za logovanje, baš kao i da ih upozorim i preko mejla i preko SMS-a da se uloguju. I nadam se da ću jednog dana pronaći još bolji metod."

U budućnosti, Enrike se nada da će povećati broj prijava tako što će naloge povezati sa Tviterom i Fejsbukom (još jednom, ne vidim mogući problem u tome), a usput je promenio i tarifu, dozvoljavajući luksuznim korisnicima da šalju video poruke. To će sasvim sigurno omogućiti vrhunske lolčine ako isečete dve rupe u belom čaršavu i svoju poruku uručite kao pravi pravcati duh.

Ostaje tek da se vidi hoće li se Enrike posvetiti Phoenixu na duže staze — zacrtao je sebi izazov da do kraja godine lansira 17 različitih digitalnih proizvoda, a Phoenix je samo prvi od njih. "Imam mnogo ideja", kaže Enrike, "ali nijedna od njih u začetku nije bila realistična. Morao sam pred sebe da postavim pravi izazov kako bih ih ostvario."

Sledeća dva projekta zasnovana su na kodiranju, kaže on. Što možda nije tako rizično kao Phoenix, ali ima manje šanse da vam rasplače majku.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu