Ajauaska i ja: Kako sam umro i ponovo se rodio

Kad god bih nešto napisao ili snimio, uvek sam se povlačio i nisam davao nikakve dodatne komentare. To znači da je došlo moje vreme da ćutim i da je to jedino što mogu da uradim i što je ispravno da uradim.

Ali od svega što sam dosad uradio, jedan film se posebno izdvaja, onaj o napitku indijanskih plemena iz gornjeg toka Amazona — Ayahuasca.

Ovu priču nisam nikada želeo da ispričam, jer sam je doživljavao kao vrlo intimnu. Ali se isto tako sećam i jednog divnog predavanja na kojem je rečeno: "Stidljivost je vrlo često i sebičnost, jer nikada ne znamo da li ono što ne delimo možda nekome može da pomogne." I zato želim da pišem o ovom iskustvu.

Kao i sa svim drugim filmovima koje sam snimio, bilo je svakakvih komentara, ali je ovde bilo još nečeg posebnog, zbog čega i pišem ovo. Stotine i stotine ljudi mi se na najrazličitije načine javljalo (i dalje se javlja) u potrazi za dodatnim odgovorima. Od traženja kontakta sa šamanom, preko ispovedanja sopstvenih problema, pa sve do onih koje iskreno zanima moje putovanje koje je negde u filmu ostalo nedorečeno.

I to nije bilo slučajno.

Kao i na svakom snimanju, naravno, sirovog materijala ima daleko više nego u finalnom proizvodu i mnogi elementi koji su mogli da budu tu su, ipak, izbačeni. Neki namerno, a neki zbog nepotrebnog opterećivanja sadržaja i teme.

Zbog toliko jakih i mnogobrojnih izraženih želja, ovaj put sam rešio da napravim presedan i da ispričam svoje iskustvo u nadi da ću vam dočarati ono što ova biljka predstavlja, ali i da onima kojima je to od značaja, možda pomognem u njihovim odlukama. Ipak, naglašavam, u pitanju je vrlo individualna stvar, svačije iskustvo je potpuno drugačije i ono što važi za mene, ne mora da važi i za druge ljude. To ne mogu dovoljno da naglasim.

Pre svega, ajauaska nije rekreativna stvar, nije droga i nije za svakoga. Ovo je prvo i osnovno pravilo koje biste morali da znate i prihvatite ukoliko želite da vam ovaj tekst bude koristan na bilo koji način. Biljku i lično iskustvo svake osobe morate, jer je to preduslov, da poštujete i da im priđete skromno, ponizno i bez predrasuda. Svaku gordost i nadmenost će na samoj ceremoniji biljka strogo kazniti ili vam se prosto ništa neće desiti. Ukoliko se preispitujete da li je ovo za vas, dobro razmislite. Iskustvo je vrlo intenzivno i nakon njega nećete biti ista osoba. Nekima je prosto potreban psihijatar, nekome je potreban seks, nekome razgovor, a nekome jednostavno zagrljaj. Nije ajauaska nešto za čime prvo posežete. Ne, nikako.

Prva kategorija ljudi kojih treba da se klonite i koji automatski otpadaju su oni koji govore o tripu, razvaljivanju ili koji porede ovo sa drugim halucinogenima, poput LSD-a, pečuraka ili, ne daj bože, esidima. Ono što bi, možda, najbliži ajauaski moglo da bude je DMT, ali ko ima iskustva sa oba, složiće se, DMT je trejler, a ajauaska je ceo film. Iz DMT-a se ne uči puno, ne donosi se nešto nazad sa tog putovanja. Ono što im je zajedničko jesu te boje, te geometrijske matrice koje podsećaju na nekakvu kombinaciju mandala i fraktala, ali beskrajno komplikovanije, življe i presvučene veoma komplikovanim emocijama koje idu uz njih.

Oni koji se najčešće žale "da ih nije uradilo", su upravo ti koji su došli po ko zna šta. Verovatno ni sami ne znaju. Lako ćete ih prepoznati.

Ajauaska je vrlo zahtevan napitak i iziskuje određenu vrstu posvećenosti koja se ogleda u postu i generalnim pripremama pred samu ceremoniju. Prva i osnovna stvar je ishrana koja u suštini najviše podseća na post. Kako se približava dan ceremonije, tako je i post sve rigorozniji, a poslednja dva dana živite praktično na vodi. Naravno, ne morate toga da se pridržavate, ali time onda značajno umanjujete mogućnost da izvučete najviše moguće iz napitka.

Same ceremonije se u ritualnom kontekstu dosta međusobno razlikuju; od Perua, preko Bolivije i Kolumbije, pa do Ekvadora, različite plemenske zajednice drugačije primenjuju ovaj napitak. Neki imaju dosta slobodniju ceremoniju, kao ona na kojoj sam bio ja, dok drugi imaju (poput Peruanaca), značajno rigorozniji proces u kojem se ne izlazi iz takozvanog "pozitivnog kruga".

Duvan je sastavni deo svake ceremonije i on je, kako ga nazivaju "dete ajauaske". Duvan koji šamani koriste je 100 odsto prirodan, nema nikakvih aditiva i štetnih sastojaka i veoma je jak. Kada niste sigurni šta vam se dešava ili šta treba da se desi, duvan vam kristališe sliku stanja, a opet veoma pomaže prilikom usredsređivanja na same teme koje želite da obradite ili na probleme sa kojima se borite. Tu, doduše, više pomaže takozvana opaoska, odnosno duh duvana koji se, poput burmuta, ušmrkava.

Sa druge strane, šaman koristi duvanski dim da u ceremoniji prizove duhove biljaka, jer Indijanci veruju u duh prirode i nadasve da je priroda svesna i da sa njome može da se komunicira. Nije bitno da li i vi verujete u to, ali je bitno da pokažete poštovanje prema jednoj tradiciji i ritualu koji je star više hiljada godina. Duvanom se, dakle, prizivaju duhovi biljaka, pitaju za dozvolu da se obavi ritual i o njemu obaveštavaju. Pored toga, duvanskim dimom se ritualno čisti oltar, ljudska aura i nudi se kao dar i znak dobre volje.

Sama ajauaska se priprema na više načina, ali osnovna podela je na takozvani topli i hladni način. Topli je kuvanjem, a hladni je nešto dugotrajniji proces iz kojeg se dobija nešto poput hladnog čaja. Takvi (hladni) napici su daleko rasprostranjeniji, ali i količinski se na samoj ceremoniji uzima više (puna čaša od dva deci). Ali kada su putujući šamani posredi, hladno spremanje nije praktično zbog kilaže za transport u avionima. Zato se onda skuva koncentrat koji se kasnije na samim ritualima razblažava vodom. Dakle, napitak je isti, samo je proces drugačiji iz praktičnih razloga.

Ukus varira, ali nije neki, mada i nije toliko nepodnošljiv kako ga ljudi predstavljaju. Na kraju krajeva i niste tu zbog ukusa napitka. Na ceremoniji iz filma napitak je bio dosta gorak, a tekstura mu je bila kao soc od kafe. Ukus je bio pomalo karamelizovan, ali je dosta vukao na nekakav pregoreli sirup od javora.

Pre nego što pravo dejstvo napitka počne ono što možete da očekujete u prvih sat, sat i po vremena, ponekad i do dva sata je nekakvo anticipativno stanje u kojem ste pospani, malaksali, kao nekakva grogi obuzetost. Nije retko da se zaspi u tim trenucima. Povraćanje je obično prvi znak da dejstvo uskoro počinje. Veoma mali broj ljudi prolazi bez tih simptoma, ali je moguće. Opet, naglašavam, sve je individualno.

Činjenica je da napitak deluje na parasimpatikus koji kontroliše nevoljne reflekse u našem organizmu. Zato dolazi do akutnog povraćanja i kenjanja. Ono što ne bi trebalo da vas čudi i što bi trebalo da doživite ukoliko vas čekaju faze kroz koje sam ja prolazio je da povraćanje bude takođe jedan katarzičan proces. Nećete izbaciti samo ono što ste jeli i pili (što je skoro ništa u ovom trenutku, pa će to obično biti samo pljuvačka ili voda koju je poželjno piti u većim količinama), već i ono što ste osećali, mislili, svakakve teskobe. I videćete ih kako izlaze.

U mom slučaju to su bile sitne zmije koje su se migoljile iz mojih usta, prelivene katranom. Čudno je to reći, ali nije strašno iskustvo. Osećao sam veliki bol dok sam povraćao, ali ne i strah. Više je to bilo olakšanje. Zmije su izlazile i sa sobom nosile sve što me je mučilo i nestajale su u travi. Osećao sam pre svega olakšanje. Praksa je da se sva povraćka baca u travu, na zemlju, jer je to velika i negativna energija i samo 'majka Zemlja sa njome zna šta da radi'. Isto važi i za kenjanje, s time da, naravno, to obavljamo u toaletu i povučemo lepo vodu.

Ono što su me mnogi pitali i čega se mnogi plaše je da se ne useru ili ne ispovraćaju po sebi i da budu tako posrani celu noć. Ne brinite. Kao što sam rekao, ajauaska nije droga, već lek. I pošto nije disocijativna na način na koji su droge, vi imate kontrolu nad svime i lepo osećate kao što biste osećali i na poslu, u kući. Odete do toaleta, sačekate svoj red, uđete i obavite sve najnormalnije. Tada najčešće i same vizije (ukoliko ih uopšte imate), prestaju. Kao nekakva pauza. Sve vreme ste i tu i niste. Istovremeno se nalazite u dve vremenske i prostorne ravni: ovoj stvarnosti koju poznajete i novoj sa kojom se tek upoznajete. Ja sam, na primer, sve vreme bio svestan kamere, tonca, mikrofona, ljudi oko sebe i činjenice da se snima. Ali istovremeno i nisam bio. Prilično metafizički ova kategorija deluje, ali prosto jeste takva.

I priča tu tek počinje.

Dejstvo je počelo prilično neprimetno. Dok sam shvatio šta se dešava već sam, zapravo, bio upleten u kolo iz kojeg više nije bilo povratka. Dok sam ležao na svojoj prostirci u sobi, ljudi oko mene su uveliko počeli da osećaju efekte napitka. Svašta se tu dešavalo. Od pričanja samih sa sobom, preko plesanja, do histeričnog smeha. Drugi su, pak, spavali čvrstim snom. Anksioznost koju sam osećao pojačano zbog ljudi koje sam gledao oko sebe i strah od toga što ne znam šta da očekujem su došli do vrhunca. Imao sam potrebu da izađem na svež vazduh. Ne znam zašto, ali sam poneo ćebe sa sobom. Ono što sam kasnije razumeo je da je efekat već počeo, ali sam ja očekivao vizuelne promene koje su jednostavno izostale. Barem u početku.

Teskoba je rasla. Kao nekakav crni teg koji mi je bio obešen o vrat i zabačen preko leđa. Teme me je vuklo na dole, sve sam teže disao. Pluća su mi se skupljala kao da ih je neko stegao šakama. Disanje mi je bilo sve pliće i brže. Stizao je napad panike. Uplašio sam se da ću da se ugušim i počeo sam da plačem. Pao sam na kolena, a teskoba je bila velika kao noć. Da je mogla da se vidi bila bi kao crni trag koji ostaje iza mene. Da je mogla da se nanjuši bila bi kao sumpor. Nošena silom većom od života. Srušio sam se ničice i molio da stane. Šaman mi je tada prišao i zapevao. Uloga šamana je beskrajno značajna. Između ostalog on mora da proceni da li ti je pomoć potrebna ili treba da te pusti da se sam boriš sa svojim demonima. A to nije lako. Meni je pomoć očigledno bila prekopotrebna. Ravnomeran i ritmičan zvuk njegovih ogrlica i pevanje nada mnom me je polako umirivalo. Dao mi je cigaru i dim mi je pomogao. Smirio sam se, ali ne zadugo.

Dok sam sedeo u travi primetio sam dečaka od jedva nekih pet godina. Stajao je i plakao. Nešto me je vuklo ka njemu, jednostavno nisam mogao da se odvojim. Njegove suze su odjekivale ogromnom tugom kakvu nikada do tada nisam video u životu. Prišao sam mu i zagrlio ga. Pokušavao sam da mu prenesem ljubav iz sve snage, svakim delom svoga bića, ali nije bilo pomoći. Tada sam shvatio da je usamljen i da je njegova usamljenost toliko velika da je umirao od samoće. Teskoba u meni se vratila, ali ovoga puta hiljadu puta jača. Izgubio sam kontrolu nad situacijom, bio sam očajan. Davao sam mu svu ljubav ovog sveta, ali je njegova usamljenost već bila toliko jaka da ništa nije moglo da mu pomogne. Umirao je i ja to nisam mogao da zaustavim. Sve što sam mogao da uradim je da ga grlim i ljubim i mazim ne bi li umro u što manjim mukama.

Na kraju je preminuo.

Kada sam ga pogledao shvatio sam da je taj dečak petogodišnji ja, da sam zapravo ja bio usamljeno dete kojeg sada više nema. A pošto nema njega, ne može da postoji ni moja budućnost i tada sam počeo polako da nestajem. U filmu je to ona scena kada grlim ćebe i jecam u mraku. Meni nije izgledala tako i dosta mi je bilo teško u montaži dok sam posmatrao te kadrove iznova i iznova.

Tek nakon ceremonije sam saznao šta znači ova faza. Ona se zove ego death, odnosno smrt ega i prva je faza ka oslobađanju. Tada svi vaši najveći strahovi, fobije, sve ono čime ste sebe i svet oko sebe lagali, a sve što je u duboko ukorenjeno u vaš ego, vaš identitet koji vas čini slepim za svoje probleme i svet oko sebe dolazi u isto vreme i ogromnom silinom.

Tada morate da umrete. Simbolički, naravno. Ali je osećanje stvarno. Kada sam umro, sećam se, nisam više osećao ništa. Bilo mi je samo drago što je došlo to veliko olakšanje nakon takve teskobe. Ležao sam, ne osećajući ništa, u potpunom ništavilu. Ali je ostala jedna stvar — misao. Čim sam imao misao, imao sam sebe, ali nije bilo mog tela. Bio sam slobodan.

To osećanje slobode je nešto što se ne da opisati. Postaješ jedno sa Vaseljenom i ona postaje deo tebe. Ljubav, sloboda i pripadanje. Kao da sam nakon mnogo godina lutanja, najzad, došao kući. Ležao sam i posmatrao u nebo, a ono se pretvorilo u okean, a sve zvezde na njemu u krljušt ribe koja se presijavala po površini. U jednom trenutku se uzdigao sa neba ogroman vodoskok koji me je uhvatio i poveo sa sobom u Kosmos. Moja misao je bila bezgranična, moja ljubav je bila bezgranična. Ja sam bio sve i sve je bilo ja. Shvatio sam — ne postoji ja. Postojimo samo mi.

Znam, zvučim kao prljavi hipi. Ali tako je, jebi ga.

Ova je bila druga faza i došla je kao nagrada za to što sam se usudio da prođem kroz prethodnu u kojoj se dešavalo još mnogo toga, ali i da probam da vam prepričam ne bi imalo nikakvog smisla. Nakon nagrade i osećanja slobode i kosmičke ljubavi, usledila je treća faza. To je onaj momenat kada, kako kažu mnogi svedoci i učesnici se povezujete sa nekom biljkom, ili nekim elementom duha prirode. To je onaj deo koji je, zapravo, najznačajniji i koji izostaje na DMT-u — razgovor.

Ajauska se tada lično javlja. Njen pojavni oblik može da bude svakakav, ali je duh ženski. Uvek je u pitanju žena. Ona tada počinje razgovor sa vama o vama. Tada otkrivamo istinu sebe, svojih problema i dolazimo, potencijalno, do rešenja. Ali, moram da naglasim, jer sam svestan opasnosti reči koje izgovaram, da je ovo duboko lično iskustvo i da to što se meni ovako nešto desilo ne znači da će i nekome drugom. I da se na samoj ceremoniji ne rešava ništa, već da vam se kristališe kakav je to put koji vas čeka, ali na njega sami morate da budete spremni, sami sa njime da se suočite i da uložite ogroman trud da na njega stupite. A to nema nikakve veze sa biljkom. Ona neće rešiti probleme umesto vas, to morate vi sami.

U razgovoru sa biljkom sam dočekao rane jutarnje časove i više se i ne sećam kada sam zaspao, kada je razgovor bio završen. U trenutku kada sam se probudio, osećao sam se potpuno drugačije. Bio sam odmoran, bio sam pun energije i ljubavi, probudio sam se sa osmehom. Posle mnogo godina, toliko mnogo da sam zaboravio kada je to poslednji put i bilo, probudio sam se srećan.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu