​Oči u oči sa ljudima koji žele da se dignu u vazduh

U režiji novinara Pola Refsdala, Dugme, novi dokumentarni film o ljudima koji žele da se dignu u vazduh, prati grupu boraca iz sirijskog Al-Nusra Fronta povezanog za Al-Kaidom. Ovi muškarci su svi dodali svoje ime na tzv. "listu mučenika" i čekaju da ih pošalju sa kamionima punim eksploziva u borbu protiv Asadovog režima. Jednom kad stignu na prvu liniju fronta, pritisnuće dugme i ustopirati vožnju do raja.

Kroz Refsdalovu kameru dobijamo neprikriveni uvid u razmišljanje ovih muškaraca dok se klate na ivici slatke besmrtnosti. Ključni među njima su Abu Kasvara, šaljivdžija iz Saudijske Arabije koji obožava prženu piletinu, i Abu Bašir, principijelni britanski džihadista koji želi da se zaljubi i zasnuje porodicu.

Prošle nedelje je lider Al-Nusra Fronta Abu Muhamed saopštio da grupa prekida sve veze sa Al-Kaidom i menja ime u Džabat Fatah Al-Šam. U pokušaju da se naizgled da legitimitet njihovoj operaciji u očima Zapada, njihova borba na terenu se uprkos tome nastavlja, a njihovi krajnji ciljevi – Asadov poraz, kontrola nad Sirijom – ostaju nepromenjeni.

Pred objavljivanje dokumentarca, Pol – čiji prethodni radovi uključuju film Iza talibanske maske – nazvao me je preko Skajpa iz svog doma u Norveškoj da popričamo o mučenicima, ljudskom licu, otmicama i sticanju poverenja Al-Kaide.

Trejler ze film Dugme

VICE: Zdravo, Pole. Zbog čega si poželeo da snimiš ovaj film? Da li si pokušao budućim mučenicima da podariš ljudski lik?

Pol Refsdal: Tema bombaša nije čak bila ni moja prvobitna namera kad sam stigao tamo. Samo sam želeo da napravim portret grupe nižih boraca Al-Nusre. Želeo sam da ih pratim koliko god dugo mogu i steknem neku vrstu slike o njihovoj psihologiji. Dakle, na neki način odgovor na ovo pitanje je potvrdan, ali ušao sam u sve to otvorenog uma. Da su želeli da vrše, na primer, likvidacije preda mnom, ne bih imao problema da to prikažem. Nisam želeo da to bude Ulica Sezam niti bilo šta slično.

Kako si stekao pristup?

Ličilo je na svaku uobičajenu prijavu za posao. Snimio sam dokumentarac o Talibanima 2010. godine pod imenom Iza talibanske maske. U njemu sam prikazao ljudsku stranu Talibana, tako da sam, naravno, i to pomenuo. Prosledio sam im svoje preporuke, kao da šaljem CV. Pomogla mi je i činjenica da kad su specijalne snage Sjedinjenih Država ubile Osamu Bin Ladena 2011. godine, pronašle su gomilu pisama u njegovom kompleksu. Jedno od tih pisama bilo je od predstavnika za medije Al-Kaide u kome se navode neki preporučeni novinari. Ja sam bio na toj listi.

Da li je Al-Nusra izvršila bilo kakav pritisak na tebe što se tiče sadržaja filma?

Ne, nikad. Rekli su: "Radi šta želiš." Želeli su da film bude objektivan. Na primer, postoji scena u filmu u kojoj koalicija bombarduje područje oko nas, a ljutiti čovek viče da bombarduju samo civilne kuće. Ali bio je tu jedan čovek koji ga ispravio i rekao: "Molim te, govori istinu", zato što je to bila i vojna baza. Taj čovek bio je komandir Al-Nusre. Imali su priliku da šire svoju propagandu, ali nisu to želeli. Mislim da su samo hteli da budu iskreni.

Šta te je privuklo tvom glavnom subjektu, Abu Kasvari?

On je bio sušta suprotnost stereotipu bombaša kog biste očekivali. Mislio sam da će oni biti mladi [Abu Kasvara ima 32 godine], sa vrlo malo predstave o životu izvan njihovog gradića i možda ograničenih shvatanja. Ali on je potpuno drugačiji. On je iz Saudijske Arabije, veoma velikodušan i pristojan momak.

Jedan od najpotresnijih delova filma je kada Abu Kasvara otkriva da će, kad bude bio u kamionu, biti na telefonskoj vezi sa ocem.

Možda niste do kraja svesni, ali njegov otac vrši veliki pritisak na njega. To je prilično uobičajeno među Saudijcima. Kao mučenik stižete u najviše nivoe raja, ali možete da tražite i da sa sobom povedete 70 članova svoje porodice. Ponekad porodica zaduži sina da spase porodicu u zagrobnom životu. Ne kaže se direktno u filmu, ali je nagovešteno… njegov otac je želeo da bude na vezi u trenutku eksplozije. Poslao mu je poruku u kojoj kaže: "Kada ćeš umreti?" Dakle, mislim da njegov otac vrši veliki pritisak na njega. Nisam baš siguran da je Abu Kasvara to zaista želeo da uradi.

Da ne otkrivamo previše, ali stvari se ne dese baš kao što je planirano. Misliš li da je Abu Kasvara srećan zbog toga kako se sve na kraju odigralo?

Dobio sam juče poruku od njega preko WhatsApp-a. Rekao sam mu da se čuva, a on mi je rekao da će biti bezbedan dok god ima pilića na ovom svetu. On obožava prženu piletinu.

A šta je sa Britancem, Abuom Baširom al-Britanijem? Da li je on izgubio poštovanje svoje braće kad je odlučio da bude uklonjen sa tog spiska?

Bilo je teško Abu Baširu zato što mi je rekao da je njegov najveći san da dovrši operaciju mučeništva, ali ne verujem da je imao problema zato što je normalno da se predomislite. A i to je uvek samo deo neke veće operacije; pošalju kamion sa bombašem, on ga digne u vazduh na frontu, napravi rupu, a glavne snage napadnu kroz tu rupu. Ali uvek imaju pojačanje u slučaju da se prvi bombaš predomisli. Ima mnogo ljudi na spisku, tako da ne verujem da će biti anatemisan.

Kako bi uporedio svoje iskustvo sa Al-Nusrom sa snimanjem Talibana za Iza talibanske maske ?

Oh, bilo je mnogo lakše sa Al-Nusrom – ne samo zbog jezika, već i zbog kulturološkog razumevanja. Imate tamo ljude koji su živeli u zalivskim državama, sa univerzitetskim diplomama. Bilo je veoma lako komunicirati sa njima. U Avganistanu je većina njih nepismena. Nisu imali pojma o potencijalnim opasnostima. Bili su to muškarci koji često nikad nisu napustili svoju dolinu – tako da je to bilo mnogo drugačije.

Plus, Talibani su te oteli dok si snimao film.

To je tamo uobičajena stvar. Komandir je želeo ponovo da se oženi, bio mu je potreban novac, tako da je mislio da samo može da zarobi tog novinara. Bilo je to na neki način apsurdno.

Bio si u zarobljeništvu nedelju dana. Gde su te držali?

Bio sam samo u porodičnoj kući sa jednim starcem i njegovim sinovima. Mogao sam da izađem po noći iz kompleksa i odem do toaleta, ali mi je prevodilac rekao da ako pobegnem, otmičari će kazniti porodicu. Da sve to napišem kao scenario za film, niko mi ne bi verovao. Dali su mi napunjen kalašnjikov jer su se plašili da će me preoteti druga grupa džihadista. Nisu imali dovoljno kredita na mobilnim telefonima. Na kraju sam ja bio taj koji je uspeo da dobije norvešku ambasadu. Oni su pokušavali, ali nisu stigli dalje od operatera. Zato sam ih ja nazvao i razgovarao na norveškom sa čovek iz obezbeđenja u ambasadi i objasnio mu gde se nalazim, koliko ljudi ima i sve ostalo. Bilo je to kao Leteći cirkus Montija Pajtona. Ali to vam je Avganistan.

Hvala na razgovoru, Pole.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu