Ako ste ikada zamišljali situaciju koja bi vas prinudila da se odate čarima kanibalizma, verovatno ste zamislili baš teške okolnosti. Recimo: vašoj jedinici ponestaje hrana dok Švaba bombarduje, temperatura je ispod nule, već ste pojeli sve kućne ljubimce i životinje iz zoo vrta, čak i kaiševe koji su vam verno držali pantalone još od početka rata. Ili, ako ste izolovani negde bogu iza nogu bez hrane i vode, a upravo vam je preminuo poslednji saputnik koji je sve vreme izričito odbijao ljudetinu. Ili, ako Tramp izdrži ceo mandat.
Reklame
Ako ste razmišljali o istorijskim situacijama u kojima su drugi ljudi postali kanibali, verovatno su bili donekle slični gore pomenutim scenarijima. Ili su akteri bili psihopate. Pa ipak, zoolog Bil Šut u svojoj knjizi „Savršeno prirodna istorija kanibalizma" kaže da se ljudsko meso nije jelo samo u slučajevima nasilnog zločina ili kad se umiralo od gladi.Da bi unapredio naše shvatanje kanibalizma, koje u javnosti po njemu varira od „senzacionalističkog sranja" do akademskih studija, Šut je posmatrao životinjsko carstvo i primenio izvedene zaključke na poznate primere kanibalizma kod čoveka. Istraživao je i nastajanje zapadnjačkog tabua po kom je kanibalizam nešto nezamislivo.Šutovo opsežno delo prikazuje nam brojne primere ne-baš-nezamislivog kanibalizma, od kineske dece koja bi „ponudila delove svog tela starijima da pojedu" radi poštovanja predaka, do mladih majki koje danas svoje placente trpaju u blender da bi se osvežile. Kad sam pročitao knjigu do kraja, ipak ne mogu da kažem da sam poželeo da probam ljudsko meso. Razgovarali smo sa autorom o istraživačkom procesu, o kanibalizmu budućnosti, i političaru koji bi se najlakše odlučio da pojede drugog čoveka posle Sudnjeg dana.
Fotografija: Jerry Ruotolo/courtesy, Algonquin BooksVICE: Šta vas je najviše iznenadilo tokom istraživanja?Bil Šut: Kao zoologa, bio sam iznenađen kad sam ustanovio do koje mere je kanibalizam zastupljen u životinjskom carstvu. Ima velikih grupa u kojima je ta pojava retka, ali ima i onih – ribe, insekti, paukovi – u kojima se dešava skoro po pravilu. A kod ljudi, najviše me je iznenadilo koliko je zastupljen kanibalizam bio stotinama godina, sve do ranog dvadesetog veka.
Reklame
Koji je najsvežiji primer kanibalizma na koji ste naišli?To bi bila placentofagija. Pošto se kanibalizam tradicionalno upražnjava u krajevima u kojima je uticaj zapadne kulture bio ograničen, mislio sam da će današnji Kinezi biti ti, ali ispostavilo se da to nije slučaj – najskorije su razne hipi grupacije tokom sedamdesetih, odnosno pobornici alternativnih grana medicine koje su tada bile osnovane. Ne znam tačno koliko ljudi to radi, ali neki mali procenat misli da tu ima medicinske prednosti.Ali prednosti nema, je l' tako? Postoji bar placebo efekat. Žena sa kojom sam razgovarao dole u Teksasu bila je ubeđena da je placebo efekat ključna stvar. Takođe je smatrala da posteljica koja nije termički obrađena sadrži ženske hormone – progesteron, estrogen – koji su na niskom nivou posle porođaja. Mislila je da se konzumacijom posteljice rešava problem postpartum depresije, ili se tako generalno poboljšava raspoloženje. Svi ti hormoni, to su proteini, tako da se gube ako placentu skuvaš. Neki je zato piju u obliku šejka.„Kanibalizam je takoreći normalna reakcija na ekstremne uslove u životnom okruženju."Navodite da su kolonizatori koristili kanibalizam kao neku vrstu izgovora za eliminaciju urođenika – ljudožderi su smatrani za divljake, što je davalo pravo Evropljanima da im oduzmu zemlju, istrebe ih, i tako dalje. Kada je nastao taj tabu protiv kanibalizma? Ja mislim da je sve počelo od Homerove „Odiseje". Kiklop-ljudožder po imenu Polifem zarobi Odiseja i njegovu posada sa namerom da ih pojede. Sve od Homera, dakle negde oko osmog veka PNE, polako kreće čitava lavina dok cela kultura nije usvojila stav da je najgora stvar na svetu pojesti drugu osobu, da to rade čudovišta. „Robinson Kruso" je, zahvaljujući Danijelu Defou, doprineo ovoj ideji po kojoj su kanibali nešto najgore. Tu su negde i Braća Grim počela da to nadovezuju na priče: „Ne samo da je ljudožderstvo nešto strašno već će vas, deco, nešto pojesti ako ne budete dobri!"
Reklame
Kako je jačala za zapadnjačka ideja, tako je praksa polako nestajala jer su Zapadnjaci širili svoj uticaj. Ako je kanibalizam nešto najgore, onda je sve što uradimo ljudožderima opravdano jer oni više nisu ljudska bića. Lako je zaključiti zašto je kanibalizam potisnut sa vremenom – nije bilo mesta za njega u novoj kulturi.Znači, kome se gadi kanibalizam, taj je za kolonijalizam? Ne bih rekao. Još od kako deca nauče da čitaju, usađuje im se stav da je biti ljudožder najgora stvar na svetu, tako da ni ne razmišljamo o tome zašto neka plemena jedu svoje mrtve umesto da ih zakopaju. Bilo je domorodaca kojima ništa manje odvratno nije zvučala ideja zakopavanja leševa pod zemlju koju su im izneli antropolozi i misionari. Dakle nisi kolonijalista ako se protiviš kanibalizmu, ali jesi pod uticajem zapadne kulture.Objasnite nam koncept „kulturalnog kanibalizma". Kanibalizam nije kulturalnog tipa ako ga izaziva stresna situacija – glad u izolaciji, na primer. Kulturalni kanibalizam je tradicija koja se uči, po kojoj pojesti leš voljene osobe znači osloboditi njen duh da napusti ovaj svet, ili usvaja nešto dobro iz nje. Tu je i kulinarska varijanta – neki vladari su prosto voleli ukus ljudskog mesa.Istorija kineskih dinastija je duga i dobro dokumentovana – tamo nije bilo naših tabua pa hroničari nisu krili te detalje. Otkrili smo mnoge instance u kojima se rutinski priča o vladarima koji jedu svoje konkubine. A u doba renesanse, epileptičari bi stajali u redu kad im se ukaže prilika da sisaju krv nedavno ubijenog čoveka – verovalo se da to leči epilepsiju. Što nasilnija smrt, to veća medicinska vrednost delova tela.
Reklame
„Ako je kanibalizam nešto najgore, onda je sve što uradimo ljudožderima opravdano jer oni više nisu ljudska bića."
Koja je prava nutriciona vrednost ljudske krvi i mesa? Padaju mi na pamet krvavice – u njima ima gvožđa. Zašto ih ne bismo pravili od ljudske krvi? Moglo bi. Mada ako misliš na lek za epilepsiju, to je uglavnom bila zabluda.Znači, nema bitne razlike u hranljivoj vrednosti. Ima li onda ljudožderstvo budućnost? Ako se uzme životinjsko carstvo, osim vanrednih uzroka – reproduktivni, roditeljski – kanibalizam takođe rezultuje u uslovima prenaseljenosti i manjka drugih izvora ishrane. Ljudi u takvim okolnostima, dobro se zna, pribegavaju kanibalizmu: Donerova grupa, ragbi ekipa na Andima, Rusi pod opsadom u Drugom svetskom ratu. Ništa od toga nije naučna fantastika. Kanibalizam je takoreći normalna reakcija na ekstremne uslove u životnom okruženju.Ima ljudi koji neće biti spremni da jedu leševe – takvi će umreti od gladi. Ima ljudi koji će biti spremni da jedu leševe – takvi će ubiti da bi izbegli glad i preživeli. Postoji čitav niz koraka kojima se može preduprediti smrt od gladovanja, a na kraju tog spiska nalazi se kanibalizam. Može li se desiti ponovo? Apsolutno. Da li bi bilo strašno? Mislim da bi – osim ubijanja ljudi da bi ih se pojelo, treba misliti i na zaraze koje se vezuju za kanibalizam kao što su kuru i bolest ludih krava.Trudio sam se da izbegnem senzacionalizam u ovoj knjizi, a kad sam se prbližio kraju pomislio sam „nećeš valjda sad neki hepi end". Zato sam počeo da mislim o budućnosti u kojoj bi ovako nešto ponovo moglo biti moguće. Mislim da toga treba biti svestan.
