U najstrašnijim snovima padam sa terase. Ili hodam gola po pešačkom prelazu. Ili kasnim na avion. Nekoliko puta sam sanjala kako natrpana koferima trčim u mestu dok moj avion odlazi sa piste i ostavlja me zauvek tužnu i nesrećnu među smrtnicima na zemlji. Osećaj u snu je kao da je taj let bio spas od svega, a ja sam ga propustila. Gugl mi je ponudio šarenu paletu značenja ovog sna, koji je izgleda, učestala pojava kod svih ljudi. Ili bar kod onih koji se plaše da izgube kontrolu nad vremenom. Ipak, postoji mnogo gori scenario od onog kada zakasnite na avion u snu, a to je da vam se to zaista desi, na javi. Kod nekih ljudi, strah od kašnjenja na avion je čak prešišao onaj standardni strah od letanja, pa je čuveni matematičar Džordan Elenberg posvetio čitavu studiju računajući koje je idealno vreme da se stigne na aerodrom. Jedno je sigurno: Izbegavajte stolice za masažu i tri puta proverite vreme i mesto poletanja svog aviona!
Reklame
Pričali smo sa nekoliko ljudi kojima se ova noćna mora stvarno desila. Ovo su njihovi hororični scenariji.
LJUBAVI, IZNENAĐENJE!
Ja radim na rečnom brodu, kao i moj verenik. Jedno veče, kada sam imala odmor, rešila sam da ga iznenadim, da odem u Budimpeštu i da se odatle zajedno vratimo u Beograd. Kupila sam kartu to Budimpešte iz Amsterdama, preko Minhena. Radila sam noćnu smenu, ujutru nisam mogla da spavam, pa sam poranila i otišla na aerodrom u jedan popodne, a let je bio u četiri. Kada sam se čekirala, samo sam čula sa razglasa Gejt 13, nisam proverila na karti samo sam se uputila tamo. Imala sam puno vremena pred sobom pa sam krenula sa njegovim ubijanjem: jela, pila, šetala, gledala izloge, i na kraju čak dala dva evra za stolicu za masažu.Videla sam da se pred gejtom pravi gužva ali mi je toliko prijala masaža i neka opuštena aerodromska muzika koja se čula u pozadini da sam bila u fazonu "Ma neću da se guram, lagano, ući ću poslednja". Kada sam konačno ustala, službenik mi je rekao da je moj let već odavno prebačen na drugi gejt i da je avion najverovatnije već otišao. Bacila sam pogled ka tom delu aerodroma i sa planete zemlje posmatrala svoj avion kako odlazi. Tužno sam otišla po kofer, ali nisam previše klonula jer sam mislila da sledi scena iz filmova: ja tražim kartu za prvi sledeći let, oni mi je daju i to je to. Još samo nekoliko sati i biću u zagrljaju svog dragog i zajedno ćemo se smejati ovome. Međutim, sačekalo me je nešto malo drugačije. Let za Budimpeštu je bio 600 evra, a za Beograd 700. Nisam mogla da verujem. Počela sam da razmišljam gde da odem: u Beč, u Zagreb, kad ono – nema letova ni za te gradove. Tužno sam se vratila kući. Danas me svi zajebavaju kada treba da putujem avionom, a ja dvadest puta proverim gejt. - Ivana Jokić, 26
Reklame
ZVEZDANE STAZE
Kao veliki ljubitelj naučne fantastike i posebno serije Zvezdane staze u avgustu 2016. sam odlučio da posetim Njujork i prisustvujem velikoj konvenciji „Star Trek: Mission New York" povodom proslave pedeset godina od emitovanja prve epizode serije još davne 1966. Putovao sam avionom iz Beograda preko Rima do Njujorka, a u povratku preko Stokholma do Beograda. Ili je barem tako trebalo da bude.Bio je ponedeljak i to prvi u septembru bio je i državni praznik u SAD, Praznik Rada (Labor Day). Nisam proverio to na netu i verujući da Google Maps preteruje sa preporučenim vremenom polaska ka aerodromu lagano sam se uputio ka vozu u Njuarku, gde sam odsedao, ka Menhetnu. Kada sam presedao u metrou na Menhetnu, shvatio sam da sam ušao na pogrešnu liniju i tada su počele da se javljaju prve misli da ću možda da zakasnim. Već na sledećoj stanici sam preseo na pravu liniju i osetio olakšanje jer su svi putnici bili sa koferima. „OK, nisam lud, dobro je, svi idu na aerodrom" mislio sam. Put je trajao duže nego što sam očekivao, ali i dalje nije bilo panike imao sam skoro dva sata do leta. Kada sam sa pokretnih stepenica izašao na terminal konačno sačekao me je pakao od gužve. Razmišljam da li da dignem kofere iznad glave da bih se brže kretao.
Najvažnije je da nikad nije prerano krenuti na aerodrom.
Stigao sam u gužvu na terminalu „Delta Airlines" tačno 15 minuta pre poletanja. Zaobišao sam ceo red i pitao na šalteru da li postoji način da stignem na let. Oni su me uputili na „Rebooking" šalter. Tamo sam se susreo sa neviđenim pričama ljudi koji kao i ja imaju problem da uđu na svoj let. Jedan čovek je promašio svoj let za nekoliko dana jer je pogrešno pročitao datum! A drugog su prebacivali na raniji let jer je on već na aerodromu a ima mesta u avionu koji leti za isti grad. Službenica mi je rekla da nema šanse da stignem na let i da je moj karta takva da ne dozvoljava pomeranja (hoćeš jeftino da putuješ?). Rekla je da postoji samo jedna šansa a to je da centrala „Delta Airlines" u Atlanti pomeri moju kartu i da ukoliko može to će da košta 300 dolara u suprotnom moram novu kartu da kupim, tipa 1400 dolara. Napisala je izveštaj da sam imao nesreću dok sam dolazio na aerodrom i dala broj telefona i fiksni telefon da zovem Atlantu. Objasnivši situaciju po instrukcijama, dva puta sam dobio ljubazno „Please hold.". Sada već radi ozbiljna panika u glavi, možda i imam 300 dolara na računu da platim karticom, pozajmiću od drugara koji živi u Njujorku, ali za novu kartu nemam sigurno. Već razmišljam o ostajanju u Njujorku. Kod koga bih bio, kada bih mogao najranije da kupim novu kartu, a da je koliko toliko normalne cene.
Reklame
„Možda ću morati da ostanem da zaradim za kartu ovde" pomislio sam.
Na kraju se ispostavilo da je sve u redu i da će me pomeriti na kasniji let, ali ću leteti preko Pariza, drugom kompanijom. I tako sam dobio priliku da letim na drugom spratu najvećeg putničkog aviona danas Airbus A380 (gornji sprat je tiši, mnogo).Treba da znate kojoj alijansi pripada vaš avio prevoznik, treba da poznajete nacionalne praznike kada putujete i najvažnije nikad nije prerano krenuti na aerodrom. Ne škodi ni naleteti na najkul službenicu na „Rebooking" šalteru „Delta Airlines" na JFK.Što bi rekli u Zvezdanim stazama „Live long and prosper" i kreni na aerodrom na vreme. - Miloš Mutić, 33
UKRAJINSKI PAKAO
Mnogo puta sam putovala sama i nikada nisam imala tripove oko aerodroma, ali ovo iskustvo mi je zgadilo letove i putovanja za ceo život. To je bilo pre godinu i po dana kada sam izgubila pasoš u Ukrajini. Prošla sam milijardu sranja u tih desetak dana i jedino što sam želela je da se vratim kući. U ambasadi su mi ispričali gomilu stvari kada sam uzimala putni list, ali mi ništa nisu rekli o povratku nazad. Tako sam ja kupila avionsku kartu do Budimpešte. Odatle sam planirala da uzmem voz od Beograda.Ustala sam u neko nenormalno vreme jer mi je let bio zakazan u pet ujutru. Tada su mi na pultu rekli da ne mogu da me prime, jer sa putnim listom ne mogu da napuštam aerodrome, već moram do Srbije da dođem vazdušnom linijom. Tu sam kao debil čekala nekih pet sati da se ljudi u Srbiji probude kako bi mi nabavili novu kartu. To zezanje je trajalo još par sati. Napokon smo našli varijantu da sa drugog aerodroma u Kijevu otputujem sa dva presedanja u Nemačkoj. Uzela sam taksi do tog drugog aerodroma i tamo zabola još par sati. Taj dan sam skoro 16 sati provela na aerodromima. Mislila sam da sam tako blizu povratku kući kada sam predala putni list to veče. Ali ne. Opet su me sjebali. Sada je problem bio to što imam dva presedanja. Pokazivali su mi neki priručnik na ukrajinskom i govorili da ne mogu da me puste jer smem najviše jedno presedanje da imam. Sav stres me je dotukao i u tom trenutku sam pukla. Stavila sam laktove na pult i počela nekontrolisano da plačem dok su ljudi iza mene čekali.
Reklame
Od tada nisam putovala avionom.
Sabrala sam se, pomerila svoje stvari i sela na ćošak na podu gde sam nastavila da plačem još dvadesetak minuta. Morala sma da ostanem još jednu noć u tom paklu. Tek sutradan sam ponovo kupila kartu, ovaj put samo sa jednim presedanjem i ponovo otišla na aerodrom. Strašno sam se plašila da će opet da nađu neki razlog da me zadrže i već sam počela da planiram svoj život u jebenoj Ukrajini. Ali uspela sam. Malo su me zajebavali u Nemačkoj, ali to je u suštini bio kraj mojih muka. Kada sam se vratila kući otkazala sam put u Prag i od tada nisam putovala avionom. - Ana Jakšić, 23
PARIS, SRBIJA
Jako sam blentava osoba, pa je samo bilo pitanje vremena kada će me i ova nedaća zadesiti. Stalno gubim novčanike, mobilne telefone, zaboravljam rođendane i mašim sve što se može omašiti. Trebalo je da putujem u Pariz kod drugarice koja tamo radi. Bio sam jako uzbuđen, jer je nisam dugo video i jer sam konačno dobio odmor, posle veoma stresnog perioda u životu. Celu noć nisam mogao da spavam od uzbuđenja. Zamišljao sam nas kako jedemo sladoled na Monmartru i brčkamo noge sa brodića u Seni, kako izlazimo u kul klubove. Maštario sam koje ću sve galerije da posetim i šta ću sve da jedem. Kada je došao trenutak, sa koferom u ruci, odlepršao sam do aerodroma. A onda - ŠOK. Kao da me je neko polio ne ledenom vodom, nego pišaćkom. Promašio sam dan. Jebeno sam promašio dan i trebalo je da putujem juče. Trebalo je da sada jebeno šeta Jelisejskim poljima, a ja sam na smrdljivom aerodromu. Blaga vrtoglavica je pretila da me sruši na zemlju. Seo sam, pogledao ljude koji žure i shvatio koliki sam debil. Oduvek imam problem da zapamtim brojeve ali da sam ovoliki kreten…. Sedeo sam nepomično i blenuo u jednu tačku dobrih pola sata. Drugarica me je bombardovala porukama na Viberu sa histeričnim "JESI STIGAO, NE VIDIM TE, GDE SIIII", a meni se povraćalo. Kada sada malo razmislim, ništa se strašno nije desilo - nisam poginuo, nisam izgubio nikoga, ali je osećaj bio jeziv.Obliven hladnim znojem otišao sam na pult da vidim šta mi je dalje činiti. Zamenio sam kartu, doplatio i sledeći avion je kretao za dva sata. Kada sam stigao u Pariz i dalje sam se osećao kao glupo disleksično govno. - Davor Ivanović, 28
