Sve što te čeka ako tvoj pas poživi 19 godina

Ovo su bile prve tri rečenice moje priče završene u petak 17. januara. Uveče je Anki pozlilo. Sutradan oko ponoći bila je mrtva. To poentu priče ne menja, mada sam tekst htela da obrišem, jer bilo mi je mučno da rečenice iz sadašnjeg „prebacujem“ u prošlo vreme.

Ali, u danu kada sam Anki sahranila, moj poznanik i „prijatelj“ na Fejsbuku objavljuje da poklanja psa starog sedam godina. Na pitanje zašto, da li se seli, odgovara da ne može više sa psom „da se bakće“. Njega brišem, tekst ne.

Znam da može da bude „baktanje“, još kako, posebno kad tvoj ljubimac postane izlapelo kuče koje piša i povraća svuda, sapliće se i po ravnom i jedva jede. Jer tad ti postaješ sluga.

Znam i da je teško predvideti, u trenutku kad uzimaš štene puno života, šta može da te snađe ako ono doživi duboku starost. Ali, kao čovek, moraš sebe dovoljno poznavati da bi znao da li si od onih koji beže kad postane teško ili od onih koji izguraju do kraja. Evo šta ćeš morati da prođeš.

Nekada je Anki živela sa drugim psima u boksu veličine nečije dečje sobe. Kada je ostala sama, nakon što su drugi „otišli“, razbolela se. Unela sam je u kuću, tu je i ostala. Danju u dvorištu, noću u mojoj sobi.

Znala je gde treba da piški, poslednjih godinu dana baš i ne. Zbog toga, čim ustane sa svog krevetića i nekud krene jedva „nabadajući“, uzimala bih je u naručje i brzo nosila van. Ali, piškilo joj se uglavnom kad izađem iz sobe, recimo da skuvam kafu. Samo me, kad se vratim, zatekne barica na drvenom podu. A nije ustala satima pre, dok sam bila u sobi. Dobila bih napad besa. Pogledam ka mestu gde spava, ona spokojna na svom krevecu. Nije bilo svrhe ni kazniti je, ništa ne postižeš sem zadovoljenja svog besa. Ne možeš da je kazniš što je ostarila i ne zna više ono što je pre znala. Pa na mokraću bacam papirne maramice, idem po krpu, alkohol. A drvo tamni…. U tekstu pisanom pre Ankine smrti stajalo je „ako se ovako nastavi, uništiće ceo pod“.

Mogla sam da je iselim napolje, u boks gde je nekada živela sa drugim psima, sređen je i ušuškan, ali ona je mesecima pred smrt bila baš mršava, a napolju je bilo hladno. Zapravo, ne bih mogla da spavam zbog pomisli da je tamo smeštam samo zbog toga što je stara. Mada, tako bi bilo manje „baktanja“.

Bilo je dana kada je Anki samo pila vodu i povraćala, lekovi nisu pomagali. Tada bih išla za njom i brisala s poda sluzavu masu, dok sam se borila da i sama ne povratim. Mazila bih je po glavi i time smirivala i nju i sebe. Nju, jer me gledala pogledom „znam da ovo nije dobro“, sebe jer sam zaboravljala da ona oseća koliko mi je dosta svega. Onda joj pomazim uši, najlepše kučeće koje ikad dodirnuh, pogledamo se, i ona povrati sve što je tokom dana jela. Olakšanje za obe. Možemo na spavanje, samo treba da ponesem neki zalogaj kad ona ogladni oko jedan iza ponoći. Tada se najede i obe srećne zaspimo.

Nekada se znalo kada Anki jede, mesecima pred smrt jela je kad može. Jednog dana u podne, sutra tek posle ponoći. Probala bih bar tri puta dnevno. Ponekad i po dva dana samo onjuši hranu i ode.

Svaki put joj nudim bar tri opcije, svoje obroke, pašteta (koju je nekada baš volela, određena marka), jogurt, supa (domaća), granule, ali one za mačke. Ono što će jednog dana s radošću jesti sutra će samo omirisati i otići. Dva dana bi jela meso iz supe, pa ga onda odbijala nedeljama. Granule nije htela mesecima, pa htela danima. Odjednom jede žumance, ribu iz konzerve, pa onda to neće da pogleda. Obožavala sam kad mama sprema punjene paprike jer ih je Anki baš volela. Znala sam da odlepim od sreće kad nešto hoće i kad se najede. Ako to ne povrati kroz par sati.

Za Ankine mladosti i zrelosti, mi njene trase za šetnju uopšte nismo znali. Tada smo imali još četiri psa. Iskrade se onako mala i ode sa komšijinim avlijanerom, nema je satima. Čak smo saznali da je žena koja živi par kuća dalje jedno vreme mislila da je Anki njena, mada joj je bilo čudno što je njena samo nekoliko sati dnevno.

Kao starija, sa mojom majkom je svakog dana išla do prodavnice, to je bila njena dnevna trasa. Deo puta bila je na povocu, deo slobodna. Onda je krenila sa mnom, isključivo na povocu. Mislila sam da tako mogu da je zaštitim od napada većih pasa, brzo zgrabim u naručje, ako treba ubacim u nečije dvorište, znala sam tačno gde. I onda, odjednom shvatim da joj je put čak i do prodavnice, oko 10 minuta laganog hoda, previše naporan. Prvo može samo do pruge, pa do komšinice Race, pa do komšije Mirka, pa do druge komšinice Bose.

Sama je birala koliko može, ja sam povodac držala ovlaš na kažiprstu. Ona je određivala trasu i tempo. Trasa je bivala sve kraća, tempo sve sporiji. Imala sam utisak i da ću zaspati tokom šetnje. Ali, svakog dana Anki bi lajala u isto vreme, podsećala me, pa „vrištala“ od sreće kad uzmem povodac i pokažem joj. Prošetale bi par minuta i vratile se. Moja majka se baš smejala našim šetnjama. Anki je toliko mogla, ali je i dalje baš želela. Do smrti.

U jednom momentu Anki je počela da se plaši i traži me dok je vodim na povocu. Bilo je to u proleće 2019. Ne shvata da sam kraj nje. Samo stane nasred puta, ukoči se i gleda oko sebe. Traži me, više me ne vidi, slepa je. Sagnem se i pomazim je po glavi, ona mi onjuši stopala, shvati da sam tu pa krenemo dalje.

Na ulazu u moju kuću, zapravo ka terasi, je oko 10 stepenika. Anki je nekada „letela“ preko njih, u oba smera. A onda je počela da se sapliće i kotrlja niz stepenište, pa cvileći penje uz njega. Boleli su je zglobovi. Od jeseni 2019. hodala je kao robot i po ravnom, imala sam utisak da čujem kako joj škripe zglobovi. Od kraja 2019. nosila sam je i uz stepeniše i niz njega. Za boljih dana uspevala je sama da siđe, ali više nije mogla da se popne sama.

I dok nam je trasa za šetnju bivala sve kraća, pa od leta 2019. nismo išle zajedno do lokalne prodavnice, trgovkinje su počele da se raspituju zašto nema Anki da me čeka ispred STR „Ukus“ u naselju Beloševac, grad Kragujevac.

Komšije 10 kuća dalje pitale bi me gde je Anki, zašto je ne viđaju. Imala sam utisak da mi prebacuju, misle da neću da je šetam. Pravdala sam se da ona sada može samo do prvog komšije. Svi iz kraja znali su koliko joj je godina. Neki od tih ljudi ne znaju moje ime.

Klinci iz naselja su me pitali zašto se Anki „trese“, drhti i kada nije hladno, a obukla sam joj prsluk. Objašnjavala bih, pričala o starcima (ljudima) čije ruke drhte dok drže štap, o tome da je isto i sa životinjama. Klinci trepnu, valjda začuđeni što smo tako slični sa psima. Sledeći put se zalete da je maze i grle, kažu da to čine jer je stara, a stare treba maziti.

Ne možeš da odeš nigde nekoliko dana ako imaš starog psa. Posebno ako ga niko u kući neće nutkati hranom tri puta dnevno i brisati pod ako povrati. To je takva obaveza, da je meni bilo mučno da to tražim i od rođene majke. Ali, ona je bila svesna naše obaveze prema baba Anki, da zajedno guramo do kraja, pa je baš mazila dok sam ja bila odsutna. A i kuvala je punjenu papriku, koju je Anki baš volela, te je sve bilo lakše. Ali, ako nećemo ovaj problem kroz šale, i tvoja porodica nije ovako posvećena, nećeš moći nigde da mrdneš ako imaš starog i nemoćnog psa. Mislim, ako osećaš da moraš sa njim da budeš u starosti kao što si bio dok je pas bio mlad, jeo sve i znao gde treba da piški. Mislim, ako bi „da se bakćeš“.

U danima kada je Anki samo pila vodu i povraćala, a ja to brisala i mazila je, poželela bih da se sve završi, da se sutra ujutru ne probudi. Ujutru bih prvo pogledala mrda li se grudni koš. Pa svog matorog psa zvala, pa ga munem rukom pošto ne čuje, pa se kezim kad me pogleda slepim očima, onjuši i lagano ustane. Pa mu pričam ono što pričam kad niko ne čuje. I ljubim u glavu izlapelu. Još ako on tog dana hoće da jede pečeno pile, hranila bih ga dok traži, ne misleći na ukućane, na preterivanje, na moguće povraćanje. Jer nikad ne znaš kada je tvom matorom psu poslednji dobar dan.

Moja Anki se koji dan pre smrti zaglavila u grmu ruže u dvorištu. Onako slepa, u čupavoj jakni, nekud krenula i zaplela se. Komšinica Ljilja videla i pozvala me. Izbavih je, trn ruže me ubo baš na mestu gde je vena, cela šaka krvava. Otok, alkohol, jod i zavoj. Tog dana Anki je htela sirovo pileće meso, koje nije jela nikada. Baš se najela. Dobar dan. Valjda poslednji.

Dođeš u situaciju da biraš između svojih i potreba životinje, između sebe koji danas pati i sebe koji se davno, udomljavajući psa, zarekao da je to do kraja. Imati ljubimca je ipak stvar izbora, ali briga o njemu do kraja nije stvar izbora, makar ne bi trebalo da bude - kada se već odlučiš da imaš ljubimca.

Ako rešiš da to ipak nije za tebe, pa ne udomiš psa, sigurno se nećeš pokajati. Nećeš doći u situaciju da ti kažu da si tek pokušaj čoveka i prijatelja, koji matorog džukca poklanja onda kada je kučetu napotrebniji, ostavlja ga u azilu ili na nekoj magistrali. I nećeš biti loš jer ne želiš da služiš psu, samo ćeš pokazati da si odgovoran, i to više nego mnogi „ljubitelji“ životinja.

Ako rešiš da stvarno možeš, što znači da ćeš ostati s tim kučetom do kraja iz nekog svog razloga. I možda ćeš se baš namučiti, ali mogu da tvrdim da nećeš zažaliti, kad prođe neko vreme. Ja nisam.