Višedecenijski rivalitet dva londonska lovca na vampire

Jednog petka ujutru u februaru 1970, Hampsted end Hajgejt Ekspres objavio je naslov osmišljen da zaledi krv u žilama stanovnika širom severnog predgrađa Londona: „Da li vampir šeta Hajgejtom?“

Oblast poštanskog koda N6 godinama godinama je bila mučena serijom naizgled neobjašnjivih događaja i pojava, unutar i oko groblja Hajgejt.

1967, dve maloletne devojčice koje su išle kući pored obližnjeg jezera Svejn su tvrdile da su videle mrtve kako se dižu iz grobova pored severne kapije groblja. Još jedna tinejdžerka se jedne noći probudila kada ju je „nešto hladno“ uhvatilo za ruku, od čega su joj sutradan ostali vidljivi tragovi, a kružili su i izveštaji o nekom „visokom čoveku sa šeširom“ koji hoda po tom kraju i nestaje u zidovima groblja.

Situacija je postala gadnija prvih meseci 1970, kada je nekoliko životinja pronađeno mrtvo, sa telima isceđenim od krvi i sa površinskim ranama na vratovima. Šestog februara iste godine, lokalni stanovnik i samoproklamovani mađioničar Dejvid Farant je Hemu end Haju pisao da je nedavno ugledao sivu priliku za koju je siguran da je natprirodna – što je verovanje koje je sa njim delilo nekoliko lokalnih stanovnika, na stranicama sa pismima čitalaca.

Njegovo svedočenje nije dugo ostalo bez osporavanja. Farant je od početka imao rivala, čoveka koji je tvrdio da je imao još neveratnije paranormalno iskustvo, potkrepljeno karijerom i samoproklamovanog isterivača đavola, i lovca na vampire, i biskupa tajanstvene „Stare katoličke crkve“. Zanovano na dostupnim dokazima i svedočenjima, Šon Mančester je bio siguran: „Postalo je zastrašujuće očigledno“, kasnije je napisao, „Da stanovnici Hajgejta nisu viđali duhove… već vampira“.

Nisu samo lokalni mediji upali u narastajuću histeriju nakon što su Mančester i Farant saopštili da će uništiti zlu pojavu za koju su obojica tvrdili da opseda Hajgejt (iako je Farant uporno odbacivao bilo kakvu mogućnost da je u pitanju pravi vampir u stilu Hamer Horora). Groznica je dostigla vrhunac u petak, 13. februara 1970, kada je TV Temza prikazala program o tekućim događajima, veče pre zakazanog lova. U roku od nekoliko sati posle emisije, na desetine „lovaca“ opremljenih kočevima domaće izrade, sjatile su se na groblje iz svih krajeva Londona, razbivši na brzinu oformljeni policijski kordon.

U avgustu te iste godine, nađeni su oskrnavljeni posmrtni ostaci jedne žene, stari više vekova, u blizini grobnog mesta. Nekoliko nedelja ranije, Farantu se desilo da bude uhapšen u porti obližnje crkve, noseći raspeće i drveni kolac – a kasnije je tužio Njuz of d Vorld zbog klevete da je potencijalni ubica mačaka. Priča je zvanično završena 1973, kada je Mančester tvrdio da je zabo kolac u vampirovo srce, u obližnjoj „Kući drakule“ u Krauč Endu.

Navodne natprirodne sile su možda bile poražene, ali stvarni strah i gađenje u epicentru priče o hajgejtskom vampiru su zapravo tek počinjali.

Tokom narednih 50 godina, interesovanje i angažovanje javnosti su varirali, ali jedna stvar je ostala postojana: nivo animoziteta između dva čoveka koji su tvrdili da vladaju narativom vezanim za vampira iz Hajgejta. Sukob između Dejvida Faranta i Šona Mančestera je tokom decenija prolazio kroz razne obrte i preokrete, nesmanjenim intenzitetom sitničave – i često nadrealne – osvetoljubivosti, sve do Farantove smrti u aprilu 2019.

Dok je Farant predsedovao britanskim Društvom za okultno i vidovitost, Mančester je osnovao britansko Društvo za okultno. Kada je Mančester 1985. objavio svoju senzacionalističku knjigu Vampir iz Hajgejta, Farant je 1991. uzvratio knjigom Šta stoji iza hajgejtskog vampira. Kada je Farant 1974. uhapšen zbog skrnavljenja groba (što je optužba koju je uvek poricao, iako je priznao da je poslao vudu lutke dvojici policajaca), Mančester je retko propuštao priliku da ga nazove osuđenim prestupnikom, u nekom od svojih brojnih blogova.

Ovaj dvojac je razmenjivao uvrede u štampi sve do Farantove smrti, iako je sukob dostigao dramatični vrhunac 1973, kada su obe strane objavile da će izaći na „dvoboj u magiji“, koji je trebalo da se održi na Parlament Hilu u Hampstedu, pre nego što su se ohladili i otkazali sukob.

Prema izjavi objavljenoj 2013, Mančester se te godine povukao iz javnog života da bi se posvetio „kreativnoj kontemplaciji“, iako ga to izgleda nije sprečavalo u tome da nastavi da žestoko brani svoju vezu za hajgejtskim vampirom. Dobio sam učtiv – mada pomalo hladan – odgovor nakon što sam ga u decembru 2019. kontaktirao preko Fejsbuka.

Jedno od mojih pitanja je smesta dovelo do prekora, „Da ste zapravo pročitali moje objavljeno svedočenje… već biste bili svesni odgovora“. Ostali odgovori su bili malo više ambivalentni. Kada sam ga pitao da li bi se ikada vratio na Hajgejt, odgovorio je da „javnost zna da bih učinio to da sam u stanju, ali uvek diskretno i bez ikakvih smetnji od strane medija, što je tačno ono zbog čega ne potvrđujem niti poričem da to trenutno radim, ili da sam to uradio u skorije vreme“.

Da bi se shvatio smisao ove priče, mora se shvatiti priroda ovog komšiluka i razumelo vreme u kome se odigrala. Hajgejt je samo jedno od brojnih londonskih satelitskih sela, ali njegova istorija je neuobičajeno krcata čudnim i mračnim pričama, uključujući i utvaru „avetinjske kokoške“ – što je priča iz 17. veka, u koju su umešani ser Fransis Bejkon i duh kokoške sahranjene u snegu u blizini Pond Skvera.

Tokom moje prve posete u decembru 2019, na putu od stanice metroa do groblja, prošetao sam pitoresknom glavnom ulicom Hajgejta, kao i kroz lavirint uglednih kuća vrednih po više miliona funti. Ovaj kraj ima nepogrešiv šmek izobilja – ovo je koalicija novca, i starog, i novog. Čak je i kafeu Nero u glavnoj ulici izgleda neprijatno zbog toga što joj kalja ugled, pa mu je firma napola skrivena iza krošnje drveta.

Hajgejt je 1970. bio drugačiji, baš kao što ni hajgejtsko groblje tada nije bilo benigna turistička destinacija kakva je danas. Umesto pažljivo održavanih grobova i staza, vladala je sveopšta zapuštenost, koju su karakterisali divlji vandalizam i tračevi o paganskim seksualnim orgijama koje su se tamo odvijale pod okriljem noći.

Na opštim izborima 1978, Dejvid Farant se kandidovao u Hornsiju kao jedini kandidat sopstvene Partije vikanskih radnika, sa platformom o slobodnom seksu i golotinji, obnavljanju vikanskog kreda, stavljanju komunizma van zakona, osnivanju državnih kupleraja, obnavljanju stvarne moći monarhije, i izlasku iz Evropske ekonomske zajednice. Farantova vrsta izbornog paganizma možda je bila neuspešna, ali to nam govori nešto o vremenu kada je London bio u stanju da pruži dom ekscentricima i čudacima, i kada je mogao da bude poprište spektakularno teatralne natprirodne priče.

Merlin Koverli, autora Okultnog Londona, koji sadrži poglavlje sa pričom o Hajgejtu, misli da je ova priča mogla da se razbukta samo u to doba.

„U čitavom tom periodu, svi su bili obuzeti povratkom narodnog horora. Ključna godina je 1973, ’nulta godina’ narodnog horora, kada je objavljen Viker men“, kaže on. To je takođe i godina kada je sukob između Faranta i Mančestera bio na vrhuncu, kulminirajući dvobojem u magiji koji je trebalo da se odigra na Parlament Hilu, ali nikada nije došlo do njega“.

To je takođe bila i decenija duha iz Enfilda, još jedne prekretnice u novijoj paranormalnoj narodnoj istoriji ovog grada. Uzimajući u obzir količinu neuroze u to doba, teško da iznenađuje to što je Stiven King izabrao severno predgrađe Londona za predvorje pakla promenljivog oblika, u svojoj kratkoj priči iz 1980, Krauč End.

Specifični kulturološki trenutak nije jedino što je tokom decenija izazivalo zanimanje za ovu priču. Za Koverlija, kao i za mnoge druge, ovo je priča koju pokreće rivalitet. „Sukob između Faranta i Mančestera je izgleda davao dinamiku ovoj priči, i animozitet između njih ju je održavao živom. Kada biste njih izbacili iz priče, zapravo ne bi preostalo mnogo toga, a svakako ne nečega dovoljno bitnog da održi rasprostranjeno interesovanje za ovu priču 50 godina kasnije. U tom smislu, oni zaista i jesu ta priča, a vampir iz Hajgejta je samo splet okolnosti koji ih je sastavio“.

Jedne nedelje uveče tokom januara, imao sam dugačak razgovor preko Skajpa sa Donom Ekerom, dugogodišnjim šefom istraživačke redakcije UFO Magazina, i dobro poznatoj figuri sa rasprostranjene medijske scene paranormalnog u SAD. U prošlom životu, ovaj tipični Amerikanac bio je službenik snaga zakona, i preneo je svoj profesionalni skepticizam u svoju medijsku i novinarsku karijeru. Njegova povezanost sa vampirom iz Hajgejta datira sa početka 1980, nakon što ga je njegov zet uzgred pomenuo.

Prošle su godine pre nego što je Don naišao na radove Šona Mančestera. Uzbuđenje u njegovom glasu povodom toga šta se zatim dogodilo i dalje je uočljivo, posle toliko decenija: „Želeo sam da ga kontaktiram preko jednog zajedničkog prijatelja, da vidim da li bi bio zainteresovan za intervju. Ispostavilo se da uopšte nije. To mi je bilo pomalo čudno, u najmanju ruku“.

Kao nekadašnji istražitelj kriminala, kada namiriše nešto, Don ne popušta. „Imao sam stav da tom tipu nisu baš sve ovce na broju. Imaš tipa koji na sve strane vrišti da vampiri postoje, da su neposredna pretnja za civilizaciju, i sve to. Ali ne želi da ga intervjuiše neko prilično poznat u SAD? Znao sam da su ’pravi vampiri’ budalaština, ali želeo sam to malo dublje da pročačkam“.

To čačkanje ga je dovelo do Faranta, čoveka o kome Don govori sa naklonošću: „Stvarno mi je bio prijatan. Bio je duhovit. Moj bože, imao je neke urnebesno smešne priče“.

Do preokreta je došlo početkom dvehiljaditih, kada je Don postavio jedno pitanje na blogu o Mančesteru, za koje priznaje da je imalo oštar ton. Nekoliko dana kasnije, počeli su da mu stižu mejlovi od „Udruženja prijatelja Šona Mančestera“.

„Čoveče, tog prvog dana sam ih dobio između 10 i 15“, kaže mi on. „I do dan-danas sam ubeđen da taj čovek nema sekretaricu“.

Ubrzo je počelo i blaćenje, nakon sve apsurdnije prepiske mejlovima koju je Don dokumentovao u svom sopstvenom radu na ovu temu. Jedan natpis iz 2010. na blogu Udruženja prijatelja Šona Mančestera tačno opisuje ton pogrda. „Don Eker je mrzovoljni stari Amerikanac koji, kao i Dejvid Farant… u redovnim vremenskim intervalima biva opsednut biskupom Šonom Mančesterom. Iako ga poznaje samo preko interneta, prilično je očigledno da se g. Farant pribojava Dona Ekera. Može se čak reći i da se baš plaši ovog vulgarnog neandertalca“.

U Donovom glasu se i dalje može prepoznati nijansa začuđenosti, mnogo godina nakon njegovo poslednjeg kontakta sa uvrnutim i često zbunjujućim svetom hajgejtskog vampira: „Ništa me to nije doticalo, ali sam gledao kako izgleda kada se Udruženje prijatelja Šona Mančestera svim silama obruši na nekoga“.

Kod izveštavanja o ovom slučaju danas postoji jedan ključni problem. Faranta više nema, njegova strana priče zavisi od često varljivih sećanja drugih, a Mančester i dalje nije raspoložen da popusti svoj stisak nad vlasništvom u ovom slučaju – na kraju krajeva, to je njegovo životno delo – dok baš i nije predusretljiv kada su u pitanju molbe za intervju.

Ne želi svako da se seća duha hajgejtskog vampira, čak ni kao kemp bizarnost u skorijoj društvenoj istoriji Londona. Preko novinara Hem end Haja sam pokušao da stupim u kontakt sa dugogodišnjom Farantovom partnerkom, Delom – ali ona je odlučila da mi ne odgovori.

Sa groblja u Hajgejtu su odbili da daju komentar, što je razumljivo, kada uzmemo u obzir da je njihova odgovornost da se staraju o grobovima koji su bili oskrnavljeni tokom inicijalne histerije – što je faktor koji donekle umanjuje šarm čitave priče, kada pomislite na bol i muke koje su doživeli voljeni onih koji tamo večno počivaju.

Ispostavilo se da Farantova smrt nije kraj priče. Kada je umro, došlo je do izliva naklonosti i sećanja, uključujući i nekrolog u Hem end Haju, istim onim novinama koje su pomogle da se rasplamsa priča o vampiru iz Hajgejta, pre toliko mnogo godina.

Nisam sasvim siguran šta sam očekivao kada sam zamolio Šona Mančestera da mi prenese neke svoje misli o starom rivalu, ali svakako nisam očekivao link ka relativno velikodušnom samohvalisanju. Možda je već trebalo da shvatim da bi čovek, kada je reč o vampiru iz Hajgejta, svaka razumna očekivanja trebalo da skloni u stranu.

@Ffranciscodgf

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.