srpski pasoš
Sve fotografije: Dominika Kandarova
Emigracija

Sve predrasude koje sam doživela kao Srpkinja u Austriji

Moj entuzijazam prema životu u Austriji skače i opada kao krvni pritisak kod neurotičara
17 Mart 2020, 11:57am

Sedamdesetih godina prošlog veka je veliki broj naših radnika pobegao u Austriju. Danas beže studenti, hirurzi, programeri, medicinske sestre i lajf koučevi, koji sa sobom vode pse i mačke, u nadi da će naći spas od potopa na ovoj bečkoj barci. Svi su u potrazi za boljim životom, i zato se jedan nevidljivi ali poveći srpski grad formirao unutar Beča. Ja sam bila jedna od mnogobrojnih entuzijasti__č__nih studenata.

Sa predrasudama sam se susrela pred kraj osnovne škole, kao mala metal(i)ka. Nazivali su me sektom i ni malo mi nije bilo svejedno - mnogo bi lakše bilo da sam se utopila u masu i sluđala Dina Merlina. Ali u isto vreme, biti drugačija, posebna i pomalo buntovna, sve to je bilo kul jednoj tinejdžerki. Kada sve to prođe, ostaju samo uspomene i analogne fotografije odeljenja. Tada, čak i kada se razlikujete, ljude baš briga i jedino ih zanima plaćanje računa i pljuvanje političara. Barem sam tako mislila.

Od gastarbajtera, koji su preko trideset godina u Austriji, pa sve do studenata juče pristiglih u Beč, stvorile su se i neke nove generacije, o kojima mi, koji smo odrastali u Srbiji, ne znamo puno. Oni komuniciraju na srpsko-nemačkom i maštaju o žutom limunu koji je tamo daleko u zemlji gde su ljudi neposredni, topli i piju kafe po ceo dan.

U potrazi za teglicom ajvara

Kako onda jedan Austrijanac može da nas razlikuje? Taj Austrijanac nije tako romantičan i pored toga što je savršen kao bečke podzemne železnice, ipak je samo čovek. Pored Austrijanaca, Beč je pun ostalih Balkanaca i drugih manjina iz trećeg sveta, koji se kriju po udaljenim becirkovima. Uglavnom se poštuju i drže zajedno ali i ogovaraju i gađaju predrasudama, što je uostalom uobičajeno za ljudski rod. Ipak i Austrijanci, ne baš skloni tračarenju, nekad eksplodiraju i tada izbijaju na površinu najoštrije predrasude prema nama iz bivše Jugoslavije.

Čim sam kročila na tlo Austrije, znala sam da sam stranac. Iako ne mislim za sebe da sam neka velika Srpkinja. Ne znam da igram kolo, kada se zadesi da odem u kafanu ne znam tekstove pesama (ali se očekuje od mene da se opravdam kako i zašto ih ne znam) i možda najveći greh prema mome urođenom srpstvu, ne jedem sarmu, ni ajvar. Tako da sam mislila da ću na tom zapadu odmah da se uklopim, uz sve te pristojne i odgovorne ljude.

Danas, ne samo da su mi najbolje drugarice iz Srbije, nego sam počela i sarmu da jedem. A evo kako je dotle došlo.

La vita è bella, Aca Lukas i ja

Prvi put sam u Austriji bila pogođena predrasudom od jednog našeg Balkanca, na početku mojih studija u Beču. Zvaćemo ga Adnan. Nabildovani, plavooki jaran me je pozvao je na dejt u kuhinju studentskog doma. On, dve kesice čaja i ja. Njegova ijekavica me je privukla i vec sam zamišljala našu svadbu u Tuzli. Da bi atmosfera bila opuštenija počeo je da traži neku muziku na telefonu i uskoro se zaorila pesma Ace Lukasa.

Razočarana njegovim muzičkim ukusom, trudila sam se da čaj popijem što pre. Da li sam toliko grozna da cu odbaciti ovakvog frajera samo zbog pesme? Da, ijekavica se pretvorila u iritantno razvlačenje svake rečenice, njegov šarm je ispario a Tuzla je opet postala neki tamo grad iz Čolićeve pesme. Kada je primetio kako glumim da mi vreli zeleni čaj nije zapalio ždrelo, rekao je, uz blagi osmeh: ,,Šta je bilo ba, pa on je tvoj?” To je bio prelomni moment kada sam shvatila sa čime ću morati da se borim narednih godina.

Iskreno, malo me je uplašila ta činjenica da imam nešto zajedničko sa Acketom. Kada bi došlo do holokausta, gde neki novi Hitler želi da strpa Srbe u logore, Acke i ja bismo delili koru hleba, obučeni u pocepana zatvorska odela sa zašivenom trobojkom. Pili bismo otmenu kiselu vodu u nedostatku viskija. Možda bi mi dao svoju poslednju crtu.

Slagala sam kako moram da obavim skajp poziv sa kevom i otrčala sa izgorelim jezikom u svoju sobu. Tada sam stala pred ogledalo. Bila sam u šoku! U odrazu sam nosila ogromnu grbu zemlje Srbije iz koje su se javljala obličja likova. Tu je bio Gavrilo Princip, Nikola Tesla, Aca Lukas, radnica iz Bille (supermarket), lik koji vozi kamione po Beču, još jedan gastarbajter koji radi na građevini i pljuje na ljude po ulici. Negde se nabio i Đoković koji je mahao reketom gađajući avokado, crno-beli Tito je bio u daljini a Jelena Karleuša je iskočila i upirala prstom na mene, dernjajući se kako nikada neću biti zvezda.

Ova grba je bila groteskna i dobila sam nagon za povraćanjem. Svi ti Srbi na jednom mestu, uopšte ne deluju kao skupina srdačnih i toplih ljudi. Zaličila sam sebi na hibridno biće sa deset glava iz horor filmova, koje je rodila žena-demon, zvana Majka Srbija.

Razmišljala sam kako da rešim ovaj problem. Palo mi je na pamet da zovem babu da mi pošalje nekoliko kutija bromazepama preko Niš ekspresa, pored teglica džema. Ali sam shvatila da bih tako samo zaspala sa grbom uz Netflix. Ona je bila deo mene i nekako ću morati da je prihvatim i pomirim se sa tim. Jebeno mi je bilo lakše kada sam bila samo metalka. Pogledala sam sa setom martinke u ćošku, koje sada nosim samo zato što su moderne i zato što su mi konačno taman.

Svako u Austriji je video jedan lik iz grbe i poistovećivao me sa njim. Adnan je na primer video Acu Lukasa.

Baba sera

Obično sam, kao i svaki prosečan Srbin, nonšalantno prelazila ulicu na crveno svetlo. Jednom me je zaustavio austrijski policajac, koji je definitivno u meni video nešto drugo. U to vreme sam slabo pricala nemački i pravdala se kao prava gastarbajterka, pružajući moj dokument ujedno i najveći znak moje stigmatizacije - srpski pasoš.

Kako me vidi austrijski policajac

Drao mi se i kada je video odakle sam, rekao mi je da se vratim kući i da tamo prelazim ulicu kao divljak. Pored njega je bio još jedan policajac koji je sve vreme zurio u pod, izigravajući nekog dobrog, mutavog lika. Žalosna je bila ova ova crtica mog zivota, i meni i mutavom policajcu. Na kraju mi Gestapo nije napisao kaznu ali sam ipak otišla u studentski dom da plačem. On je verovatno u meni video neku našu/vlajnu čistačicu iz Prahova. Nadam se da je bar bila dobra riba.

Prosečan Austrijanac ipak ne reaguje tako burno. Dosadna priroda i mentalitet bez temperamenta, mu ne dozvoljavaju da se cima. On samo blago klimne glavom i mirno ode u nepoznatom pravcu. Hiljadu puta mi se desilo da mi priđe neki Austrijanac i kada čuje odakle sam, bukvalno ode. Ili ne ode, nego nakon klimanja glavom usledi kratka pauza i pogled u daljinu, verovatno misleći kako jeste bezveze, ali jebiga seks je seks. Onda ja promenim pravac, sa mukom u želucu. Ipak sam Srpkinja i ne umem bez lupanja šake o sto i gađanja tanjirima sa dragim.

Par puta sam probala jedan jednostavan eksperiment, a to je da slažem odakle sam. Španija, Meksiko, veliki fetiš, neki bi te i ženili. Čak i Rusija im deluje primamljivo, samo što je to bilo malo teže odglumiti, jer ličim na Ruskinju jedino ako mi je tata iz Sirije. Tada sam shvatila da smo im čistači sa grbe. I to oni koji grade zlatne grobove u kućama, sa lavovima ispred njih.

Peace will guide the planets!

Dobro, postoji i mali procenat onih koji nas vole. To su neoliberalni nju ejdž hipici koji putuju stopom, duvaju uz kafu i mnogo im je kul Beograd i ljudi su im komunikativni i otvoreni. Njima je verovatno prababa iz Srbije, a upoznala sam lika čiji je otac davalac sperme sa Balkana, zbog čega je godinu dana živeo u Beogradu tražeći svoje korene (puši travu i uz vodu).

Oni skaču kada čuju trubače, dele flajere levičarskih partija i marširaju na antifašističkim skupovima. Vegani su, meditiraju na pečurkama i nose održivu, second hand garderobu. Imaju dredove, pirsinge i one proširivace u ušima. Sve u svemu, slatki su, ali njihov hipi način života…Pa ne bih baš da isprobam ako ne moram. Ne bih smela da im kažem da ni bicikl ne umem da vozim, što je njima jedino prevozno sredstvo osim tih kola, koja su stopirali. A tek što ne umem da kampujem po nekoj prirodi bez tuša, struje i čiste postelje…Odmah bi se utripovala da ću da dobijem lajmsku bolest.

Uz svu kuknjavu i nerviranje sam shvatila da je najbolje prihvatiti i zagrliti svoju grbicu. U ignorisanju stereotipa je i ključ za integraciju. U poigravanju sa njima. Šta fali čistačima sa zlatnim prstenom i lavovima ispred kuća? Vredno rade svoj posao decenijama i Beč ne bi ni bio ovako uglančan i nalickan da nije njih. Pogledala sam se u ogledalo i rekla. Ja sam Aca, ja sam Ceca, ja sam čistačica, ja sam konobarica, ja sam umetnica, ja sam naučnica, ja sam Tito. I bilo mi je lakše.