Quantcast
Ateizam plaši ljude jer nas navodi da razmišljamo o smrti

Kada se ateisti javno deklarišu kao takvi (hrišćanima, makar), prva reakcija često ima veze s paklom", rekla mi je Kristina

Foto by Flickr/korisnik Hans Van Den Berg

Kada je moja prijateljica i kolega nevernik Greta Kristina napisala svoju najnoviju knjigu Deklarisati se kao ateista: Kako to uraditi, kako pomoći jedni drugima i zašto , zapazila je zajedničku temu među više od400 priča koje je sakupila: često se postavilo pitanje smrti.

"Kada se ateisti javno deklarišu kao takvi (hrišćanima, makar), prva reakcija često ima veze s paklom", rekla mi je Kristina. "Ponekad je reakcija manipulativna ili neprijateljska, pokušaj da se ateisti zastraše tako da opet počnu da veruju. Najčešće se, međutim, radi o iskrenoj brizi ili strahu —vernici zaista veruju da će ateisti goreti u paklu i ne žele da se to desi ljudima koje vole."

Nova studija koju je izradio Kori Kuk, pod naslovom "Šta ako su u pravu za život posle smrti? Dokaz uloge koju egzistencijalna pretnja ima na anti-ateističke predrasude", baca malo više svetla na fenomen koji je primetila Kristina. Kuk, socijalni psiholog na Univerzitetu u Vašingtonu, rekao mi je da iako se u anketama godinama pojavljuje opsežno dokumentovano nepoverenje prema ateistima, nema mnogo literature o tome zašto vernici u Americi doživljavaju ateiste tako kako ih doživljavaju.

Kad su učesnici razmišljali o ateizmu, to je kod njih izazvalo brigu zbog smrti u istoj meri u kojoj bi se to desilo da su razmišljali o smrti.

Kukova studija izlaže hipotezu koju on naziva "teorija o izlaženju na kraj sa strahom". Ideja je da svest o smrti može da preplaši ljude, ali ti strahovi su ublaženi osećajem kulture u kojoj živimo da smo svi mi smisleni deo univerzuma. Anti-ateizam, stoga, proističe "delom iz egzistencijalne pretnje koju donosi oprečni pogled na svet".

"Ustanovili smo da kad su učesnici razmišljali o ateizmu, to je kod njih izazvalo brigu zbog smrti u istoj meri u kojoj bi se to desilo da su razmišljali o smrti", rekao mi je Kuk.

I sam ateista, preneo sam Kuku svoj utisak da možda bezazleno navođenje ljudi da razmišljaju o svojoj smrtnosti nije tako strašna stvar kao što to zvuči prema teoriji o izlaženju na kraj sa strahom. Kuk se delimično složio sa mnom i odgovorio da svesnim razmišljanjem o smrti "možete više da cenite stvari" i da to "može biti sjajno", dodavši da je to utemeljeno u 30-godišnjem istraživanju. Međutim, "različite su reakcije kad o smrti razmišljamo svesno i nesvesno."

Kukova studija više se bavila nesvesnim. Uradio je to upotrebivši dva različita eksperimenta sprovedena na studentima Koledža Stejten Ajlend, koji je, objasnio mi je, delom odabran zbog raznolikog sastava studentske populacije.

U prvom eksperimentu, u kom je učestvovalo 236 studenata (172 devojke, 64 momaka, većinom hrišćana), od učesnika je zatraženo da zapišu " šta misle da će im se dogoditi fizički kad umru " i potom "opišu osećanja koja je u njima pobudila pomisao na sopstvenu smrt". Potom su upitani za svoja osećanja prema ateistima ili Kvekerima, uključujući rangiranje poverenja prema njima.

U drugom eksperimentu, od 174 studenta zatraženo je ili da opišu osećanja prema sopstvenoj smrti ili da "zapišu, što konkretnije mogu, šta za njih znači ateizam." Potom su studenti morali da dovrše delove reči koje mogu da se čitaju kao neutralne ("banja") ili da imaju neke veze sa smrću ("lobanja").

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Ako vas zanimaju slične teme pogledajte : VICE upoznaje advokata eutanazije Dr. Filipa Nička prvog lekara u svetu koji se zalaže za legalnu smrtnu injekciju u Severnoj Australiji

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Kukovi eksperimenti bili su konkretniji od običnog razgovora o smrti. Učinili su je opipljivijom. A kad se, prema teoriji o izlaženju na kraj sa strahom, to desi, "ljudi se zainteresuju za druge ljudi koji štite ili podržavaju njihov pogled na svet i sve više omalovažavaju ljude koji drugačije gledaju na svet. Kad vam vaše vrednosti odjednom postanu važnije, to je nesvesna reakcija — niste svesni da vam znače više nego pre samo par minuta."

Zanimljivo je da ni ateisti u njegovoj studiji nisu bili imuni na ovu pojavu. "Otkrili smo taj efekat čak i kad smo u našu studiju uključili ateiste. Zato što i kao ateista morate da se suočite sa pitanjem: 'Čekaj malo, a šta će onda da mi se desi?' Ateizam navodi na više razmišljanja o smrti čak i kod ateista."

Foto via Flickr/korisnik Ben Francis

To očigledno pogađa pravo u metu. Pitao sam Garija Lejdermana , profesora Američke verske istorije i kulture na Univerzitetu Ejmori i autora dve knjige o smrti u Americi, šta on misli o studiji. Nije bio iznenađen rezultatima istraživanja, mada se činilo da ih stavlja u širi kontekst ljudi koji preispituju intimna religiozna verovanja o smrti. "Moć [verskih] institucija i tradicionalno kulturnih vlasti u poslednje vreme zaista slabi na različite načine", rekao mi je on. "Ljudi su voljniji da prihvate širok dijapazon najrazličitijih mogućnosti u vezi sa smrću. Ali jedno sa čim većina ljudi ne želi da se suoči jeste ono što asociramo sa ateizmom. Ideja da nema ničega posle smrti. Nema prelaska u neki drugi oblik života. Dakle, to je ono što je najzanimljivije u vezi s ovom studijom: ona prodire dalje od očigledne teološke debate i naginje više egzistencijalističkim, osnovnim idejama o ljudskom životu."

Ideje o tome kako i kada umiremo takođe se dovode u pitanje. Kada sam pričao sa Mišel Burstin, novinarkom zaduženom za veru u Vašington Postu , ona je pomenula primer eutanazije. "Kako sve više budemo u našem društvu govorili o samoubistvu uz nadzor lekara i zamisli da ljudi sami mogu da odlučuju o svojoj smrti, to će se više javno raspravljati o tome. Mislim, mi ionako ne pričamo mnogo o smrti."

Iako je smrt uglavnom tabu tema, Amerikanci ulažu napor da je rasterete — uglavnom na osnovu sekularnih ideja.

Burstin veruje da će sve to uticati na sve veće prihvatanje ateizma. "Kad vidite da raste procenat ljudi koji su za samoubistvo uz nadzor lekara i slično, to dovodi u pitanje ideju da 'samo Bog može da odluči kad mi je vreme'. Kako budete viđali da sve više ljudi razmišlja o tome šta želi za sebe pred kraj života i pita se čemu, to će [pozitivno] uticati na stavove ljudi prema ateistima do mere u kojoj će počinjati da se slažu s njima po ovim pitanjima."

Ljudi koji nemaju nikakvu veru (Ništavci, kako se zovu) segment su američke populacije koji je u najbržem porastu — ispred njih su samo katolici, a čine trećinu odraslih ispod 30 godina. Da budemo precizni, većina Ništavaca se ne deklariše kao ateisti a mnogi od njih i dalje insistiraju na veri u natprirodno, ali nemaju religijsku pripadnost koja utiče na to kako izvode svoje pogrebne rituale. Na to dodajte još dve trećine Amerikanaca koji podržavaju samoubistvo uz lekarski nadzor i nekoliko saveznih država koje su izglasale zakon kojim se ova praksa legalizuje. Iako je smrt uglavnom tabu tema, Amerikanci ulažu napor da je rasterete — uglavnom na osnovu sekularnih ideja.

Međutim, kako ističe Kukova studija, i dalje je velik otpor prema sekularnoj ideji da je smrt kraj, budući da većina Amerikanaca i dalje žudi za životom posle smrti. Kako onda da se ateisti izbore sa teskobom koju u mnogima izaziva odsustvo života posle smrti? Jedan od puteva je svakako onaj koji je odabrao Kristofer Hičens, koji je u svojim knjigama i govorima tvrdio da je sama ideja o raju visoko precenjena. On je 2010. i 2011. veoma iskreno pisao o svojoj "godini umirućeg življenja" u seriji članaka za Vanity Fair posle dijagnoze da ima rak jednjaka. Pod uticajem kritike protiv američke pogrebne industrije njegove stare prijateljice Džesike Mitford, Hičens je takođe donirao svoje telo nauci i odlučio da nema sahranu — principijelni stav koji je, po mom mišljenju, zaslužio malo više pažnje nego što je dobio.

Hoće li više ateista slediti Hičensov primer? Ja se nadam. Smrt utiče na sve i ne bi trebalo da se plašimo smislene i otvorene diskusije na tu temu. Hoće li usput doći do nekih teoloških neslaganja? Apsolutno. Međutim, kao odrasli ljudi — bilo da smo vernici ili ne — moramo da budemo sposobni da posmatramo svet oko sebe i pokušamo racionalno da ocenimo ponašanje drugih ljudskih bića sa kojima živimo. Strah mnogih vernika da življenje jednog života koji imamo bez očekivanja ičega posle njega nekako dovodi do širenja amoralnosti može se pokazati kao neopravdan svima koji su to spremni da prihvate.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu