Beogradske kućne žurke kojih više nema

Na žurci je bilo tridesetak ljudi. Većinu sam poznavao. Oni koje nisam, prilazili su da mi traže da pustim Robija Vilijamsa. Oni koje jesam, raspitivali su se da li imam rizle. Nju nisam znao i nije me ništa pitala.

Bilo je toplo veče krajem maja. Nosila je belu letnju haljinu, minimalne sandale na štiklu sa otvorenim prstima, od nakita je imala samo jedan mali srebrni prsten na nozi, nokte lakirane u crno, kao noć crnu kosu, paž frizuru, dva prednja zuba veća od ostalih, pune usne i osmeh na koji bi bila ljubomorna i Ana Karina.

Iako je tek počeo 21. vek, umesto muzike na kompakt diskovima imao sam pun ranac kaseta. Svaka je bila premotana na početak one pesme koju sam planirao da pustim, osim dve kompilacije napravljene tog jutra, koje bi išle kada sam hteo da odmorim. Videvši je u kuhinji kako priča sa slavljenicom, znao sam da je došlo vreme za kompilaciju.

Dok sam prilazio stolu sa sendvičima, slavljenica me pitala za ime pesme koja se upravo završila. Znajući njen muzički ukus, bilo mi je čudno da se zanima za Žobimovu bosanovu. Kada mi je rekla da to zapravo zanima Anu Karinu, uskomešalo mi se sve u stomaku. Ili u glavi. Ili obrnuto.

Povezano: O politici na studentskoj žurki u Mančesteru

Pružio sam joj desnu ruku, rizikujući da mi sa papirne tacne iz drhtave leve ruke ispadne sendvič. Nisam zapamtio kako se zove. Mirisala je na leto, džez i parfem kome nisam znao ime. U tom momentu se čulo zvono i slavljenica nas je napustila. Pored nas, u kuhinji je bio još jedan par. Visoka plavuša i još viši tip sa nekom trendi frizurom. Nisam ih poznavao. Bilo je očigledno da smo obojica na istom zadatku. Samo, on je ličio na Dejvida Bouvija, a meni je sendvič i dalje đuskao u tacni.

Počeli smo priču o Žobimu i brazilskoj muzici. A onda o fakultetu. Taman kada sam hteo da joj objasnim da ne studiram filozofiju zato što mi je bitno Kantovo mišljenje o bilo čemu, već da bih imao potvrdu sa faksa da ne odem u vojsku, dva tipa su ušla u kuhinju da uzmu pivo iz frižidera. Jedan od njih me je pola sata ranije pitao da pustim Pilote. Tražili su otvarač, a kada su ga napokon našli ostali su u kuhinji, merkajući Anu. Kada ju je Kiki pitao gde je kupila prsten koji je imala na nozi, predložio sam joj da izađemo na terasu. Pogledom mi je rekla "hvala" iako ništa nije rekla.

Nikada se nisam ložio na gužvu i gomilu nepoznatih ljudi. Međutim, ljude koje volim, mnogo volim. Možda čak više nego što ne podnosim one koji me smaraju. Upravo je to glavni razlog što sam od 1993. do 2005. početkom svakog juna pravio kućne žurke. Bio mi je gušt da jednom godišnje budem u gužvi u kojoj se osećam prijatno. Na njih sam pozivao bukvalno sve koji su mi važni u životu, a neki od njih su dovodili neke koji su njima važni. Rezultat su bile žurke na kojima je uvek bilo između pedeset i sedamdeset ljudi. Gotovo ceo stan od 64 kvadrata je bio otvoren za goste, osim jedne sobe u koju sam nagurao televizor, tepihe, saksije sa cvećem, vaze i veliko ogledalo, uprkos tome što je ono verovatno nedostajalo parovima koji su se povremeno zaključavali u moju sobu.

Terasa i svi prozori su bili širom otvoreni, muziku je uvek puštao čovek od poverenja, džointi su bili unapred smotani, ispod mene je živela gluva baba, iznad je bila zajednička terasa, s leve strane lift, a sa desne bočni zid zgrade. Za klopu je svake godine bila spremljena tona mini pica, torta unapred isečena na parčiće, razna alkoholna pića i tri bureta ledene Koka kole, od toga dva za mene lično. Nikome nismo smetali iako su Kurtis Mejfild, Sonic Youth, Beastie Boys, Tom Vejts i Morphine bili otpanjeni do daske. Nikada nisu bili panduri. Nikada nije padala kiša.

Za tih 12 godina, ljudi su se upoznavali, smuvavali, raskidali. Nije zgoreg pomenuti da sam mnogo godina kasnije saznao da je jedan prijatelj, verovatno jedan od onih kojima je nedostajalo ogledalo u mojoj sobi, upravo na mom krevetu izgubio nevinost. Da ironija bude veća, moj dušek je bio svedok tuđeg gubljenja nevinosti nekoliko godina pre mog. Posle tog saznanja, taj krevet više nikad nisam gledao istim očima.

Nisam religiozna osoba, ali ako sam nekad lično ja pravio slavu, onda je ona bila ta početkom juna. Mogao je čak da dođe i pop. Ne pravi, više neki GistroPop.

Terasa je bila mala, taman za nas dvoje. Ispod su prolazili poslednji tramvaji Požeškom, a u parku preko puta su se mimoilazili zagrljeni parovi i šetači pasa. Na nebu su bili žuti obrisi mesečine, ali mesec nismo videli. Bio je sa druge strane zgrade. U kuhinji iza nas su se smenjivali ljudi. Nekoliko puta su svraćali na terasu ali kada su nas videli, bilo im je jasno da su višak. Čak je i Kiki to skapirao.

Kada sam iz druge sobe čuo "Jeepers Creepers" Luja Armstronga, poslednju na kaseti, znao sam da je vreme da se okrene strana. Prva pesma na B strani bila je "Cybele's Reverie" francusko-engleske grupe Stereolab. Kada sam se vratio na terasu, Ana je naslonjena na sims gledala u noć i jedva primetno njihala kukovima. Pitala me je ko svira tu pesmu, a onda je dodala da ne pamti imena grupa, ali da se seća melodije sa radija. I dodala je još neke fascinacije u vezi sa Francuskom, ali njene reči su mi odlazile u fejd. Nisam mogao da je se nagledam.

Dok je pričala gledao sam kao hipnotisan u njeno lice, usne i zube. Kada stavite na jedno mesto sve Mona Lize, sve bele albume, svu braću Karamazove, sve paklene pomoranže, sve suncokrete, sve tamne strane meseca, sve majstore i Margarite, svih 12 gnevnih ljudi, sve male prinčeve, sve astralne nedelje, sve kumove, sve kradljivce bicikala i kada ih uporedite sa majkom prirodom, skapirate koliko su inferiorni. Njeno lice bilo je živ dokaz za to. Iako sam znao da je njoj to lice Ane Karine dato, da gotovo uopšte nema zasluge za njega, isto kao što je meni dato da ne ličim na Dejvida Bouvija ili Kerija Granta.

Kad smo već kod Bouvija, njemu je plavuša uveliko sedela u krilu za kuhinjskim stolom, dok ju je on hranio sendvičima. Ana ih je pogledala odmahujući glavom, sa osmehom na licu. Predložila je da uđemo unutra jer joj je bilo hladno. Već na vratima dnevne sobe, prišle su joj dve devojke koje su je znale i očigledno je dugo nisu videle. Seo sam za svoj "miks pult" i ponovo počeo da puštam pesmu po pesmu.

Na stolici pored mene su se smenjivali radoznali prijatelji. Sva njihova zapitkivanja bi se mogla svesti na jednu rečenicu "jesi li joj uzeo broj telefona?". Kako da im objasnim da mi nikada pre toga u ruci nije đuskala nijedna papirna tacna kada sam pričao sa nekom devojkom? Kako da im objasnim da sam prvih pola sata bio gotovo paralisan od njene lepote iz francuskog crno-belog noir filma? Kako da im objasnim da mi je dok su svirali Stereolab rekla da ima dečka koji se sutra vraća iz Francuske i kog jedva čeka da vidi nakon dve nedelje? Nikako, eto kako. Samo sam odmahnuo glavom.

Vraćao sam se na Voždovac prvim jutarnjim busom. Počelo je da sviće. Iz ranca sam izvukao Nika Drejka i ubacio u vokmen (mislim da je to jutro bilo jedno od poslednjih kada sam slušao vokmen - par nedelja kasnije u moj život je ušao prvi diskmen). Slušao sam Nikovu "Saturday Sun", gledao sunce koje se pojavljuje na istoku, dok su mi u nozdrvama bili pomešani mirisi vrućeg peciva i pokošene trave na benzinskoj pumpi. Uprkos svemu, nisam bio tužan. Znao sam da je samo pitanje vremena kada će se u senci iza vrata pojaviti prava Ana, ona koja nema dečka u Francuskoj. Unapred sam se radovao novoj kućnoj žurci.