Bila sam na prvom Hari Poter danu u Beogradu

Na prvu Hari Poter konvenciju u Srbiji otišla sam ne znajući šta me čeka. Već na ulazu u Dom omladine u Beogradu, tri tinejdžerke sa žuto-crnim kravatama projurile su pored mene uzbuđeno govoreći "Kasnimo!"

Nisam imala bolji plan, pa sam pošla za njima u veliku salu. Već je bila puna. Svi su sa nestrpljenjem čekali da se popnu na binu da bi ih čuveni hogvortski šešir razvrstao u jednu od četiri kuće, posle čega će moći da učestvuju u raznim igrama (rešavanje zagonetki, traženje skrivalica, sklapanje slagalica) i timski osvajaju poene.

Kad sam videla njihova ozarena lica, očekivala sam neku napredniju tehnologiju koja će po komplikovanim kriterijumima odrediti ko kojoj kući pripada. Međutim, princip je bio sasvim jednostavan: devojka koja drži šešir bi, prema stavu prozvane osobe i bojama koje nosi, procenila da li ide u zeleni Sliterin, crveni Grifindor, plavi Revenklo ili žuti Haflpaf. Najgromoglasniji aplauz dobila je sićušna šestogodišnjakinja koja se hrabro popela na binu i žustro uputila ka šeširu skoro njene veličine. Naravno, svrstana je u Grifindor.

Pitala sam crvenokosu devojku pored mene u kojoj bi kući želela da bude. "Revenklo. Na Pottermore-u sam u Revenklu", izgovorila je sa takvom sigurnošću da se iskreno nadam da su je tamo i svrstali.

Bilo je previše prijavljenih ljudi za ceremoniju razvrstavanja, što znači da za mene nije bilo mesta. Da jeste, sigurna sam da bih završila u Sliterinu. Ovako, odlučila sam da vidim šta još konvencija ima da ponudi. Jedan sprat bio je ispunjen raznoraznim Hari Poter stvarima: napici, minđuše, majice, čarobni štapići, jastuci…

Jedan četrdesetogodišnji otac pokušavao je strpljivo da ubedi ćerku da kupi "praktičniju" uspomenu: "Uzmi ovu majicu sa Harijem. Moći ćeš u školu da je nosiš. Hajde, Marija, vidi kako je lepa". Ipak, Marija je pobedila i dobila glomaznu ogrlicu u obliku Hermioninog štapića.

Petnaestogodišnjakinja ogrnuta crnim plaštom razočarano je ponavljala za izlagačem: "Nemate štapić od Džini?!" Izgledala je kao da joj se ceo svet srušio.

Na jednom od štandova mogli ste i da dobijete diplomu Hogvortsa. Troje dece nestrpljivo je čekalo da dobiju diplome sa svojim imenom, dok je otac ponosno rekao kaligrafkinji: "Svi su u Grifindoru."

Pitala sam devojke koje su dodeljivale diplome da li su i one fanovi Harija Potera. Jedna od njih je potvrdila i pokazala na svoju ogrlicu u obliku Hermioninog rotirajućeg vremeplova ( time turner): "Ja sam u Revenklu i jedva čekam da ugrabim malo vremena da se prošetam kroz konvenciju. Ima mnogo više ljudi nego što sam očekivala. Nismo ponele dovoljno vizit karti", rekla je uz veliki osmeh.

Neobično mi je bilo što nisam nikog čula da se izjašnjava da je iz Sliterina. I na samoj ceremoniji razvrstavanja uglavnom su se čuli Revenklo i Grifindor. Međutim, ubrzo sam naletela na dve trinaestogodišnjakinje koje su se uzbuđeno došaptavale. Uhvatila sam samo deo: "Ali on je Sliterin, kako može da ti se sviđa?" Iskreno sam želela da čujem protiv-argumente, ali sam u tom trenutku videla jednog od četiri kućna duha koji su zaduženi za postavljenje zagonetki.

Duh Haflpaf kuće mi je dozvolila da se takmičim, iako nisam prijavljena, ako pristanem da poene koje osvojim dodelim njenoj kući. Izvukla sam: "Nit šušnu, nit bušnu, a u kuću uđe." Imala sam dva minuta da rešim, a ona je bila dovoljno dobra da mi da hint: "Deca se toga plaše". Shvatila sam rešenje i osvojila pet poena za Haflpaf. Za uzvrat, pitala sam je koje je ime njenog lika. Tiho je rekla da ne zna i, pokazujući mi izgravirani prsten, priznala da je više ljubitelj Gospodara prstenova.

To mi je dalo ideju – odlučila sam da sprovedem anketu i vidim ko ovde zaista zna sve o svetu Harija Potera. Moram da priznam da nisam bila zadovoljna odgovorima. Čak sam uspela neke da ubedim u netačan odgovor, dok su klimali glavom i govorili da su znali, samo nisu mogli da se sete. Krvavi Baron i Siva Dama su uspešno prošli moj test i poprilično ostali u likovima koje su igrali.

Za to vreme deca sa roditeljima i tinejdžeri su jurili unaokolo dovikujući se: "Ali, kućni duh je rekao da je skrivalica dole negde! Pogledaj iza plakata 9 ¾! Pa, ako nije tamo, ja odustajem! "

Stariji, tj. pretežno dvadesetogodišnjaci, uglavnom su posećivali tribine, razgledali rukotvorine, slagali slagalice ili se pozdravljali sa ostalim posetiocima. Činilo se da se skoro svi poznaju od ranije… Verovatno sa drugih dešavanja koje je Sakurabana organizovala.

Devojka koja je zadužena za izlagače uzbuđeno je pričala svima koji nisu bili okupirani traženjem skrivalice: - Ovo je prva Hari Poter konvencija u Srbiji. Sakurabana bi trebalo sav prihod od ulaznica da iskoristi za otvaranje svog kulturnog centra, u kojem bi organizovali raznovrsne radionice namenjene prvenstveno kreativnim mlađim ljudima koje interesuje nešto drugačije od onoga što se sada nudi u Beogradu.

Kada su Dolores Ambridž i Belatriks Lestrejndž prošle pored mene, shvatila sam da je došlo vreme za pivo. U krčmu " Tri metle" mogli su da uđu samo punoletni. Atmosfera je bila znatno mirnija nego na donjim spratovima. "Stariji" posetioci su igrali video igre, pili pivo i odmarali od graje, ali slušali smeh iz obližnjeg toaleta koji bi usledio kad god bi neko ugledao Jecajuću Mirtu.

Razočarana što nemaju čuveno krem pivo, uzela sam jedan Leaky Cauldron Porter , koji je bio iznenađujuće ukusan. Nekoliko ljudi nije moglo da mi da odgovor zašto ne služe krem pivo, sve dok Sliterinka iz organizacije festivala nije iskreno rekla: "Ispostavilo se da je recept komplikovaniji nego što smo mislili."

Maskirane punoletne devojke pored mene jele su kapkejks i ozbiljno raspravljale o najboljem načinu za pravljenje štapića. Drvofiks se podrazumeva kao najbitniji sastojak. "Ron mi je omiljeni lik, ali sam devojka, pa sam se maskirala u Hermionu. Deo čiviluka koji mi je otpao sam iskoristila za pravljenje štapića."

Nastavile su da razgovaraju o kostimima i bojama za lice, dok su pored nas prošli Melfojevi (Lucijus i Drako), jedna devojka sa vilenjačkim ušima iz Tolkinovog sveta i jedan zalutali Floki iz Vikinga.

Atmosfera se zahuktavala, tribine su se smenjivale, a fandomi su se mešali. Kao veliki fan Harija Potera i ponosna Sliterinka, ali i osoba koja inače ne posećuje ovakva dešavanja, pokušala sam da razaznam šta je to što je, po mom mišljenju, nedostajalo.Sve je bilo tu, ali nešto je falilo.

Možda je to entuzijazam kod starijih posetilaca. Nekoliko njih je u prolazu komentarisalo kako oni i ne vole Harija Potera i došli su "čisto, eto tako". Uglavnom bi sledio nastavak: "Ja sam za Gospodare". Ne vidim zašto jedno mora da isključuje drugo, ali njima je očigledno bitno da negde podvuku crtu. Drugi su govorili kako ovaj događaj suviše liči na ostale događaje koje Sakurabana organizuje. Treći su se žalili kako su uvek isti ljudi prisutni. S druge strane, čini mi se da deci i mlađim tinejdžerima ništa od ovog nije smetalo. Oni su se ponosno borili za svaki poen u ime svoje hogvortske kuće. Stresirali su se oko zagonetki i pronalaženja skrivalica, ali su se i divno zabavljali.

Nakon što sam celu konvenciju prešla uzduž i popreko nekoliko puta, potrošila i suviše para na bočice i kutijice koje mi nisu potrebne, i u strahu da ću potrošiti još više ako ostanem, shvatila sam da je vreme da ostavim beogradski Hogvorts za sobom i prepustim se sunčanim ulicama u nadi da će do sledeće godine pronaći jednostavniji recept za krem pivo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu