'Bila sam okupana krvlju': Šta se desilo kad nam je ISIS upao u logor

Napomena autora: U martu prošle godine, Kimberli Tejlor je postala prva (i jedina) Britanka koja je otputovala u Siriju i uzela oružje u ruke da bi se borila protiv ISIS-a. Svega nekoliko dana nakon što je stigla, ova dvadesetoosmogodišnja bivša studentkinja matematike iz Blekberna pridružila se Ženskim zaštitnim jedinicama — čisto ženskom ogranku Narodnih zaštitnih jedinica u sirijskom delu Kurdistana — i od tada se bori se rame uz rame s njima. Poslednja tri meseca, Kimberli — koju prijatelji znaju kao Kimi, ali saborci kao Zilan Dilmar — učestvuje u ofanzivi za oslobođenje Rake, de fakto prestonice ISIS-a. Pričao sam krajem marta sa Kimberli u nizu razgovora vođenih preko Skajpa da bih saznao kako izgleda život žene na prvoj liniji fronta protiv ISIS-a. Ona je dva dana kasnije bila prebačena u Raku da bi učestvovala u nečemu što će verovatno biti poslednji ogorčena linija otpora ISIS-a. Ovo su njene reči, ali su prošle redakturu i sažimanje kako bi bile jasnije.

PONEDELJAK

Probudila sam se u tri izjutra da bih išla na stražu — dva sata sama na krovu naše spavaonice. Čkiljeći u noć, nisam mogla da razaznam ništa u mraku. Grickala sam pakovanje semenki od suncokreta.

Uvek sam prestravljena dok sam na straži. Stalno razmišljam: "Gospode, šta ako me snajperista ISIS-a skine jednim hicem, ušunja se u zgradu i digne moje prijateljice u vazduh?" Nikad nisam čula da se tako nešto desilo, ali to je psihološka stvar. Ako ste na straži, nema šanse da sprečite da vas upuca snajper. To je to — mrak, kraj. Ne bih bila ni svesna šta se desilo. Ali kao što moja komandirka, tridesetogodišnja Sorksvin, uvek kaže: "Strah je dobar; drži te na oprezu.'

Sunce je izašlo oko pet i niko nije pucao u mene, pa sam obavila smenu straže sa sledećom devojkom i nakratko se vratila u krevet. U danima kad ne napredujemo, ostajemo da spavamo koliko god možemo, obično sve dok se Sorksvin ne naljuti. Sve smo ustale u šest, oprale se u kofi i pripremile doručak. Za svaki obrok jedemo isto: sardine u konzervi ili pileći mesni narezak sa naan hlebom i trokut sirom. Trudimo se da obrok bude što više u skladu sa standardima Ženskih zaštitnih jedinica, seckajući ga u pravilne kockice i stavljajući u činiju. Jelo zalivamo čajem i začinjavamo cigaretama.

I dalje smo ulogoreni u jednom od sela koja se protežu duž severnu obalu Eufrata, petnaestak kilometara istočno od Rake. Ali ove nedelje smo prošli kroz toliko njih da ne mogu da se setim kako se zove. Da budem iskrena, ne mogu više da zapamtim ni koji je dan, sve se dešava toliko brzo. Ili toliko sporo, u zavisnosti od toga da li je u toku nekakva akcija ili ne.

Kažu da je rat 99 odsto dosade i jedan odsto akcije. A danas, dok iščekujemo naređenja, definitivno smo u onih 99 odsto. Spori dani umeju da budu istinski dosadni — bukvalno nema šta da se radi. I tako uglavnom razgovaramo: o kurdskoj revoluciji ili životima jedni drugih, o budućnosti ili o ratu. Takođe, učim Sorksvin engleski. Istinski je željna da nauči jezik mada, iako smo to prošli 40 puta, njeno " hello, how are you" i dalje više zvuči kao " hullabaloo".

Posle podne smo se nekoliko devojaka i ja vozile okolo da bismo proverile položaje druge obližnje jedinice i ćaskale, pile čaj, grickale semenke suncokreta i pušile. Mnogo pušimo.

Sa svojim sadašnjim pešadijskim taburom [vodom] sam dva meseca, otkako sam se pridružila operaciji Gnev Eufrata za oslobođenje Rake, a ove devojke su mi već kao sestre. Većina je u ranim dvadesetim i neverovatno su simpatične, mada pomalo naivne kad je u pitanju današnji svet. Stalno me zapitkuju o životu na Zapadu i misle da je Evropa jedna velika zemlja. Govore stvari kao što su: "A da li govoriš strani jezik?" Ja ih pitam: "Koji strani jezik?" One misle da je Evropa jedna velika magična utopijska zemlja.

Nikad neću zaboraviti šta su učinile za mene prošlog Božića. Objašnjavala sam im da želim da nađem internet kako bih pričala sa svojom porodicom za Badnje veče, a one su me pitale: "Šta je Božić?" Objasnila sam im da je Hrist hrišćanska verzija Muhameda i da mi slavimo njegovo rođenje. I dalje im ništa nije bilo jasno. "Ti nisi religiozna", rekle su, "zašto onda to slaviš?" Kad je osvanuo Božić, slale su me negde napolje čitavo pre podne dok su one užurbano ulazile i izlazile iz naše kuće, kikoćući se i šapćući, kao da spremaju nekakav tajni plan. Konačno, u vreme ručka, uvele su me unutra, gde me je na krpi prostrtoj na podu čekala prava mala gozba od čipsa, slatkiša i torti. Te stvari je teško nabaviti ovde na frontu. Otpevale su mi "Srećan rođendan" na nespretnom engleskom. Nisam mogla da poželim lepši poklon.

Pogledajte i VICE dokumentarac "Islamska država":

Sorksvin je verovatno moja najbolja prijateljica. Ona je jedna od tri komandirke koje koordiniše prvu liniju fronta i najviše na svetu voli da se sprda sa mnom. Uvek me pita, kao što me je pitala danas za ručak: "I, kad se vraćaš u Evropu? Tamo je lepo, zar ne?" A ja joj uvek kažem: "Ne, Sorksvin, ti dobro znaš da ne volim Evropu. Tamošnji sistem je užasan, zato sam ovde." Ona se mangupski smeška — misli da je urnebesno to što više želim da sam ovde nego u bezbednoj Evropi.

Posle večere smo očistile svoje oružje i pošle u krevet. Nikad nemamo dovoljno ćebadi tako da moramo da se zbijemo sve zajedno, dve devojke na jednu strunjaču za spavanje. I, naravno, spavamo sa svojim kalašnjikovima. Moj je poljski i stariji je od mene. Napravljen je 1987. godine, malo je izubijan, prethodni vlasnici su na kundaku urezali razne rezbarije. Ali ne može da zarđa i lako ga je rastaviti i očistiti, a do sada mi se nije nijednom zaglavio. Ako dođe vreme da moram da ubijem nekoga u borbi, spremna sam.

Kad smo u ofanzivi, obično se pridružim Sorksvin na čelu, odmah iza borbi. Zajedno identifikujemo neprijateljske položaje da bismo naredile kopneni napad ili da bismo pozvale napad iz vazduha, koje snimamo na ajpedu.

Sve postaje čudnije. Što smo bliži Raki, sela izgledaju napuštenije, ako ne računamo divlje pse i mačke. Kao da su najvažniji ljudi pobegli u Raku, ostavljajući za sobom manje bitne da poginu. Kao kad smo pre dva dana opkolile neprijateljsku vilu. Taman kad smo se spremale da pozovemo napad, grupa vrlo mladih boraca ISIS-a u poznim tinejdžerskim godinama izašla je mašući belom zastavom i ridajući. Imali su crne brade i kamuflažne uniforme, a smrdeli su kao da se nisu kupali nedeljama (svi borci ISIS-a koje sam videla bili su prljavi). "Ne želim više ovo da radim", vikali su na arapskom dok ih je muška Zaštitna jedinica zarobljavala. "Želim da idem kući." Bilo je to smešno — ISIS nije uspeo da ubedi čak ni sopstvene borce da daju život za njihov kalifat.

Čini se da komandiri ISIS-a žive kao carevi. Ostavili su za sobom prazne ogromne vile, sa sve potkresanim vrtovima, ukrasno izrezbarenim drvenim vratima, popločanim podovima — čak i sa zapadnjačkim toaletima! Nisam bila u zapadnjačkom toaletu godinu dana, tako da sam juče, kad smo oslobodili jedan gradić na obali Eufrata, iskoristila tu priliku, što je bilo baš lepo. Njihovi stanari očigledno su otišli u žurbi; pronašli smo zlatne satove, nakit i kofere pune odeće. Juče je Englez kog poznajem čak našao tubu lubrikanta na noćnom stočiću. Njegov kurdski nije dovoljno dobar da bi rečima objasnio čemu to služi, te je morao to da odglumi pred borcima Zaštitnih snaga. Momci su mislili da je to urnebesno. Jedina devojka u prostoriji izletela je napolje od sramote.

To ne znači da su devojke iz Ženske zaštitne jedinice sramežljive u borbi. Kad meci krenu da zvižde kao da neko pritisne prekidač u njima i svaka zna tačno šta treba da radi. One trče ka borbi, bez straha u očima. Nikad nisam bila ponosnija što sam sa Ženskom zaštitnom jedinicom nego kad su u februaru našu bazu napali samoubilački bombaši.

Probudila sam se u četiri ujutro na to da borci ISIS-a upadaju u naš kompleks pucajući. Devojka koja je bila na straži na krovu pogođena je u ruku, ali je nastavila da se bori. Pala je tek kad joj se u glavu zabio komad šrapnela. Dok smo zauzimale odbrambene položaje napolju, čule smo urlik "Alahu Akbar" i čovek sa crnom bradom otrčao je iza ćoška i digao se u vazduh. Njegova utroba i delovi tela leteli su svuda, a ja sam bila okupana krvlju. Nisam mogla da jedem dva dana posle toga. Svega nekoliko trenutaka kasnije, drugi čovek potrčao je pravo ka nama. Kad je stigao na petnaestak metara od nas, grupa devojka ispred mene uspela je da ga pokosi pre nego što je detonirao prsluk s bombom. Prilično sam sigurna da im dugujem svoj život.

Neće proći još dugo pre nego što krenemo na Raku. I nemamo nikakvih iluzija oko toga da će to biti borba naših života. ISIS je imao četiri godine da se tu ušanči: njihovi najbolji borci su tamo i minirali su svaka vrata, prozor i praznu prodavnicu koju su našli. Biće to krvoproliće, ali mi ćemo uspeti da ih isteramo — koliko god nas to koštalo.

Ne plašim se. Osećam se bezbedno s ovim devojkama. One su neustrašive i organizovane u borbi. One nisu samo devojke sa puškama, nisu ovde samo radi parade – one su vojnici, jednako čvrste i borbene kao i svaki muškarac kog poznajem.

Još na VICE.com:

Kako je gasiti požare koje podmeće ISIS dok se povlači

Zašto Islamska država tako često koristi decu u propagandnim video snimcima

Kako je britanska studentkinja počela da radi za ISIS