Slep sam u Srbiji, ali nisam slepac

Izgubio sam vid u šesnaeastoj godini. Previše sam gledao u devojčice i, jebi ga. Dobio sam ablaciju retine. Desno oko mi je uništeno u inkubatoru, a levo sam koristio za kucanje mejlova, čitanje esemesova i ostalo, sve dok nije uništeno u Belgiji na operaciji - spaljen mi je očni živac. O nama se priča samo 15. oktobra, na Dan slepih. Neki i tada ćute.
Sada imam trideset godina i živeći u Beogradu, naučiosamsledeće:

Kuća-pos'o Kad bus ne stane na obeleženo stajalište, ja sam ugasio. Ne mogu da uđem u prevoz u koji i ne želim nešto preterano da uđem jer je uvek prenatrpan. Dok ljudi vide da ja ne vidim, već je vreme da nekako izađem. Parkovi po gradu nam nisu dostupni, klupu, recimo, ne možeš sam da nađeš jer ništa nije obeležno. U Knez Mihajlovu isto ne možeš jer nema taktilnih traka. Zvučnih semafora ima tu i tamo, kad ih nema, ženske štikle su od najveće pomoći - tako čuješ da li treba da kreneš ili staneš.

Najvažniji je dobar štap. Može glavu da spase. Onaj koji sam dobio od PIO fonda zamenio samštapom koji mi je iz Kanade doneo prijatelj. Sa štapovima se ne sme zezati - ako se polomi, kao da ti je ispalo oko.

Imamo Fejs, imamo Tviter. Slike ne vidimo, ali imamo čitač ekrana. Više volim mobilnu verziju jer manje smara pozivima za igrice.

Pare brojim kao i ljudi koji vide, samo malo drugačije – svaka novčanica ima hrapavi deo koji možda nikada niste osetili u rukama, ili bi trebalo da ima deo sa Brajevim pismom. Tako znamo da li novčanica koju držimo ima lik Mokranjca ili Slobodana Jovanovića.

Nikad ne možemo da budemo sigurni šta smo obukli tog dana.Kod kuće poređam stvari po bojama, pa znam da danas, recimo, imam crvenu duksericu. Valjda. Srednja škola Osećaš se grozno jer je realno tako - zatvorenost i odbačenost. Mi smo u srednjoj svi bili sa hendikepom, nisi imao mnogo izbora. Nema izlazaka i društvenog života. Smoriš se kad vidiš da nemaš koga da muvaš. Ali, moraš da se boriš i izboriš za sebe.

Moja generacija je bila prva koja je otišla na ekskurziju i imala proslavu mature. Ta ekskurzija nije bila ništa posebno, ali smo otišli. Kad smo prvi put predložili ekskurziju i maturu, rekli su nam da smaramo.

Ali ne treba da kriviš nikoga zbog onoga što ti se dešava, čak ni te koji ne razumeju, niti žele da razumeju. Shvatiš srednju školu kao prolazni period koji dođe i prođe. Kroz srednju sam prošao bez prvog seksualnog iskustva i bio jako smoren zbog toga. Posle je došao fakultet. Fakultet - izborio sam se Ima riba koliko hoćeš – zato treba da se krećeš i izlaziš što više. Nema sedenja kod kuće, nema kukanja. Sedeo sam u pušionici iako nisam pušač i pričao sa svim tim ljudima. To što si slep ne znači da moraš da se dokazuješ drugima. Tvoj život, kakav god je, tvoj je, i živiš ga za sebe. Neće te svako prihvatiti, i ne treba.

Kada sam diplomirao, aplaudiralo mi je 1,200 ljudi u amfiteatru. Na faksu sam se borio i izborio za knjige za slepe u klasičnom elektronskom formatu. Mnogi slepi su u fazonu nemoj mene, nisam ti ja za to, pasivni su. Treba biti aktivan i reći šta ti smeta.

A da, od svih riba na faksu, ja sam naleteo na slepu. Ali je radila u stručnoj službi, tako da sam stekao izvesne privilegije.

Posao

Ako si hendikepiran, ne znači da moraš da budeš socijalni slučaj. Prema nekim poslednjim zvaničnim podacima, u Srbiji posao ima oko 6.8 odsto ljudi sa hendikepom. Do posla se dolazi tako što poznaješ nekog ili imaš sreće. I ne, ne govorim o poslu pod ugovorom, osiguranjem i sličnim stvarima.

Ljudi sa hendikepom obično dobiju ugovor o privremenom radu ili ugovor o javnim radovima. Veliki broj mladih osoba sa invaliditetom odlazi u invalidsku penziju, jer nemaju uslova za rad. Trenutno samo Pravni fakultet u Beogradu ima sve knjige prilagođene slepima. To znači da bespotrebno školujemo mnogo slepih pravnika. Država bi trebalo da nam pomogne da sami zarađujemo, a ne da nas gura u socijalu i od nas pravi socijalne slučajeve.

Izlasci i muvanje Mi slepi ljudi se pipamo. Tako sam smuvao moju devojku – dozvolila mi je da je pipnem. Ljudi devedeset i pet odsto informacija dobijaju čulom vida, a za ovih ostalih pet je potrebno čulo dodira. Prvi poljubac sam doživeo sa 24 godine.

Devojke nisu spremne da pobaju vezu sa osobom sa hendikepom. Ali, slepima bih imao da kažem samo jedno - uvek pitaj, pa šta bude. Ja do 24-te godine nisam znao kako da pitam, onda sam naučio.

Klasične žurke sa mnogo glasnom muzikom ne volim jer tada, 'ajde što ne vidim, nego ništa ne mogu ni da čujem. Ne mogu da vidim tvoju gestikulaciju. Ne mogu da priđem devojci i kažem što si lepa, biće pljus, jebi ga, nisam žensko. Seks Šta ko voli u krevetu je individualno i to nema veze sa vidom. Voleo bih da probam seks sa devojkom koja vidi, do sada nisam imao iskustva. Osobe koje ne vide nemaju drugačije potrebe od običnih. Imamo istu seksualnu želju, e sad, način zadovoljavanja potreba možda je malo drugačiji od onih koji vide.

Na primer, muškarci koji vide, gledaju guze. Ja to ne vidim. Moj fetiš su ruke - kada žena nosi lepe rukavice. To je ufff. To mogu da pipnem i osetim. Malo ih žena nosi.

Ljudi me često upoređuju sa Sašom Matićem. To nije ni malo seksi.