Učesnice osmomartovskog marša o tome šta ih kao žene i dalje šokira u Srbiji

Grupa nevladinih organizacija Ženski pokret je danas u pet sati povela još jedan protestni marš: Smrt fašizmu - sloboda ženama!

Ove godine su se žene širom sveta, od Argentine do Poljske, od Irske do Meksika, okupile pod istom parolom - Štrajk žena. Ovaj globalni skup je otpor decenijama ekonomske nejednakosti, kriminalizacije i policijskog tlačenja, rasnog i seksualnog nasilja, rata i terorizma. Oklupljeni su marširali protiv opresivnih politika patrijarhata i kapitalizma koje ugrožavaju žene. Jedan od ciljeva protesta je bio da se skrene pažnja i na uzemirujuće prisustvo desnih politika na našoj političkoj sceni.

Svakodnevne situacije sa kojima se žene suočavaju su ponekad toliko nadrealne da više podsećaju na neki distopijski film nego na stvaran život. Nenormalno je zbog čega sve i dalje moramo da izlazimo na ulice i protestujemo - od nasilja i femicida, do populističkih slogana koji degradiraju sve žene u Srbiji.

Pitala sam učesnice protesta šta njih kao žene i dalje šokira u Srbiji.

Šokira me rasprostranjenost seksualnog uznemiravanja žena i nasilja generalno na svim nivoima. Mislim da je sveobuhvatna sizuacija jeziva - i to koliko žena radi za koliko malo para. Da se vratimo na prvu stvar, a to je seksualno nasilje - vidimo u vestima stalno da se to dešava, a nema nikakvih posledica.

Džoni Racković kao poslednji primer. U tome je verovatno najstrašnije to što neko ko je relevantan i priznat u javnosti koristi svoju moć da seksualno uznemirava žene i potom ljudi to normalizuju. To se sada gleda kao neka vrsta performansa. Ali ne, to je prosto nasilje bez obzira ko ga vrši. Ne šokira me toliko što se takve stvari događaju, ali je jezivo koliko je normalizovano. To je nastrašnije - trenutak kada nema reakcije.

A kako da bude reakcije kada posmatramo našu realnost, evo danas je ministar za socijalna i boračka pitanja poručio da sve samo čekamo da se udamo za bogate muževe i kako nam ne treba poštovanje nego nam treba ljubav. Ja bih rekla upravo suprotno - ne treba nam ljubav, žene će jedne drugima dati ljudbav, od muškaraca nam pre svega treba poštovanje.

Mnogo stvari me šokira, zaista. Najviše od svega me šokira broj ubijenih žena svake godine u Srbiji. A naravno uz to ide i broj žena koje trpe nasilje. To da bezbednost nije na nekom normalnom nivou je katastrofa, a ostale stvari me više ni ne iznenađuju u toj meri, što je najgore.

Šokira me to što žene zaista dobijaju otkaz kada se vrate sa porodiljskog. Odnosno nisu dobile otkaz, nego im ne produže ugovor što je potpuno ista stvar. To je potpuno skandalozno. Često se dešava, poslednje je bilo ono sa Air Serbia kada je izašla vest da su otpustili 28 žena posle porodiljskog. Posle su pričali da je taj broj manji, ali to ne menja situaciju. Takođe, žene još uvek na razgovorima za posao pitaju da li imaju muža ili planiraju decu. To čujem u vestima, a imam i primere iz ličnog života.

Mene i dalje šokira nivo nasilja koji trpimo i tolerišemo sve vreme. Takođe me šokira to što se dolazi do retradicionalizacije društva. Danas sam pročitala u jednom članku da se malde i starije žene mnogo više slažu i da imaju radiklanije stavove danas. Mislim da je Rekonstrukcija ženski fond objavila to istraživanje na Fejsbuku. Isto ne mogu da verujem da još uvek kada neko prijavi nasilje, organi koji treba da ih štite ne rade svoj posao i onda te žene završe ubijene.

Mene i dalje šokira to što svaki put kada se potegne pitanje nasilja i zlostavljanja žena uvek prva reakcija bude komentar da su i muškarci žrtve nasilja. To uvek bude prvi argument, ali statistika kaže drugačije. I na društvenim mrežama i u raspravama je uvek argument to što su čuli za nekog muškarca kog su prebili ili silovali. To naravno nije u redu, ali je baš simptomatična reakcija na nasilje nad ženama koje je sveprisutnije u svakom smislu. Prvo imamo tu zamenu teza, onda ide odbrana muškaraca nasilnika i napadanje žrtve, a vidimo i dosta negiranja samog nasilja.

Mene šokira to koliko su ljudi ovde šokirani ženama koje odluče da nemaju decu. To je povezano i sa onim sloganima za rađanje koji su osvojili nagrade na konkursu ministarstva. Ja ne želim decu. Možda se to promeni, ali ne želim da me napadaju zbog toga. Nivo pritiska koji žene doživljavaju kada kažu da ne žele decu je zastrašujuć.

Nervira me razlika u obraćanju muškaraca spram žena. Šta muškarci dozvoljavaju da kažu jednoj ženi, a šta ne dozvoljavaju da se njima kaže. I dalje ne postoji dovoljno jak socijalni pritisak da ne budeš svinja kada razgovaraš sa ženom. Ja uđem u taksi, onda me taksista pita dokle idem i kada mu kažem on se okrene i kaže ćero mogla si i peške. To neće reći drugom muškarcu. Ili mi dostavljač donese dve pice i pita da li ću obe sama da pojedem. Ma, mrš u pičku materinu!

Pogledajte fotografije sa protesta:

Fotografija: Vladimir Živojinović