Partizan na korak od proleća, hrabroj Zvezdi bod u Londonu

U minulih desetak dana, srpski fudbal obeležila je isključivo kontroverza. Plasman na svetsko prvenstvo, prvi posle osam godina, nije prošao nekažnjeno, pa je tako posle mini-ujdurme selektor Slavoljub Muslin smenjen (dobro, gurnut ako ćemo pravo) sa svoje pozicije iz i dalje misterioznih razloga. Dok se cela zemlja trenutno zanima ovom temom, i ljudi se vrbuju u „team Muslin" ili „team Kokeza", nekako smo skroz smetnuli sa pameti da je pred beogradskim večitima još jedan „evropski četvrtak".

I to ne tek bilo koji evropski četvrtak. Ne, ovaj je bio četvrti otkako su grupe počele, i predstavljao je svojevrstan ispit zrelosti. Jer, na prvom stepeniku druge polovine grupnog takmičenja, i Zvezda i Partizan morali su da odluče da li bi oni i dalje da se igraju fudbala u Evropi, i ako je odgovor da, da naprave odgovarajući iskorak u pravom smeru. Partizan se u Beogradu suočio sa gotovo „biti il' ne biti" situacijom, dok je Zvezda u Londonu jurila ne samo neki bod, već i potvrdu da je na pravom putu evropske reafirmacije i podstrek za dalje uspehe.

Prvi je na scenu izašao Partizan, koji je na svom stadionu dočekao albanski Skenderbeg. Znate i sami da je prošli meč ova dva tima, odigran u Elbasanu, ličio na svašta sem na nekakav fudbal. Mrljavili su se crno-beli sa oštrim, taktički dobro zategnutim Albancima, ali do gola – uprkos dve odlične prilike u samom finišu – nisu stigli. Ovaj put, greške nije bilo. Partizan je rano nametnuo inicijativu, smirio živce navijača golom pred kraj prvog poluvremena, i onda relativno rutinski priveo stvar kraju. Kažem relativno, jer je srpski šampion ponovo ispoljio par simptoma svojih standardnih dečijih bolesti. Ali krenimo redom.

Ponovo smo imali neizbežnu političku uvertiru, ovaj put zakuvanu od strane „lokalnih medija sa juga Srbije" koji su u četvrtak ujutru plasirali fantastičnu dezinformaciju da je u Beograd stiglo dve hiljade Albanaca iz Preševa i okoline i da planiraju da na stadionu JNA razviju veliku zastavu Albanije. Dodamo li na to i sada već tradicionalni apel na domaće navijače da ne skandiraju ništa što bi disciplinci UEFA mogli da interpretiraju kao nekakav govor mržnje, jasno vam je da je sve u najavi moglo da bude prilično eksplozivno.

Od toga, hvala svevišnjem, ne videsmo ništa, pa smo na miru mogli da se posvetimo fudbalu. Partizan je od prvog minuta krenuo agresivno i taj pristup im se isplatio – dva puta je Zoran Tošić ugrozio gol gostiju iz prekida, i dva puta su prvo odbrana, a zatim i iskusni golman Šehi vadili kestenje iz vatre. Treći put sreća se ipak osmehnula „Bambiju", koji je sa 25 metara elegantno plasirao loptu u donji desni ugao Šehijeve mreže. Jedan-nula za Partizan, trideset i deveti minut.

Tada na red dolaze već spomenute dečije bolesti. Nisu navijači ni pošteno seli na svoja mesta, a Skenderbeg je dva puta prilično opasno pripretio golu Vladimira Stojkovića, koji je još jednom bio na visini zadatka. U drugom poluvremenu, Albanci nastavljaju gde su stali, i Partizan je primoran da se brani.

Obruč oko šezdesetog minuta probija na ovoj utakmici dosta zapaženi Leandre Tavamba, koji svojim šansama prekida dominaciju Skenderbega. Isti igrač će u šezdeset i šestom minutu postaviti i konačan rezultat, nakon katastrofalnog kiksa golmana gostiju koji je poklonio loptu Ognjenu Ožegoviću, a ovaj je samo prosledio Kameruncu za dva prema nula. Do kraja meča, malo šansi za jedne i malo za druge, ali mreže ostadoše mirne, a tri boda u Humskoj.

Koliko je velika i bitna ova pobeda Partizana? Izuzetno. Nakon tuc-muc starta, debakla u Beogradu protiv Dinama i mršavih dva boda iz tri meča, crno-beli su sada stigli u poziciju da kolo pred kraj na svom stadionu odučuju o svojoj sudbini. Sve što im treba je ceo plen protiv švajcarskih Jang Bojsa, i beogradski klub će po drugi put od raspada SFRJ imati priliku da zaigra u Evropi na proleće.

Ali, i pored svega, ostaju neki znakovi pitanja. Još jednom je Đukić demonstrirao određenu dozu taktičke naivnosti, dok najviše možda brine i nedostatak komunikacije u odbrani. Da je na drugoj strani bio neki iole umešniji protivnik, možda bi konačan ishod meča bio i drugačiji. Protiv Dinama ste mogli da primetite kako klub solidnog evropskog iskustva kažnjava padove u koncentraciji – Skenderbeg je tu ipak klasa niže, i Partizan je na tome uspeo da profitira.

Samo, već koliko Jang Bojsi će biti tvrđi zalogaj, a da ne govorimo o izazovima koji čekaju kad se sneg otopi. Vremena je svakako dovoljno, i sve se da ispraviti, samo da je zabavno gledati kako igrači iznova prave iste svinjarije – baš i nije. Da na golu Partizana ne stoji Vladimir Stojković, ko zna da li bi ja uopšte danas i pisao o Partizanu u Evropi?

Da okončam priču o Partizanu sa dve stvari. Prvo, jedva petnaest hiljada duša došlo je na stadion da pogleda krucijalni meč voljenog kluba – premalo. Drugo, Tošićev „parni" karton je nesmotrenost za koju će se tek utvrditi koliko će boleti. Nadamo se ne previše.

Naš drugi predstavnik izašao je na teren u Londonu desetak minuta nakon što je onaj prvi ušao u svlačionicu sa osmehom na licu, i njihova misija bila je jasna – herojski izginuti, pa šta bude. Videli su crveno-beli pre dve nedelje na „Marakani" da ovaj krnji Arsenal nije bauk, i da se sa njima da igrati pa čak i nadigravati. Samo je loša sreća sprečila Zvezdu da u Beogradu otkine bod velikanu sa „Emirata", može li se onda barem u Engleskoj napraviti neki rezultat? Ispostavilo se da može.

Utakmica koju je Zvezda odigrala u britanskoj prestonici jedna je od kvalitetnijih u minulih deset godina. Nakon herojskog trijumfa u Kelnu, kao i velikih pobeda nad Krasnodarom i Spartom u kvalifikacijama, crveno-beli su ponovo podsetili na neke davno minule dane kada se Evropa sa razlogom tresla na sam spomen imena kluba iz Ljutice Bogdana.

Zvezda je, pre svega, odigrala taktički zrelo, što je rezultovalo inicijativom i viškom šansi u prvih četrdeset i pet minuta. Fantastičnu je priliku propustio Ričmond Boaći kada ga je Gelor Kanga proigrao kao trouglom u PES-u, a još bolju šansu imao je Vujadin Savić, čiji je pokušaj glavom (kao i osamdeset i pet hiljada novinskih naslova o tome kako je „u Londonu muk") zaustavila prečka. Solidnu šansu za domaće imao je ko drugi do Olivije Žiru, ali njegov je pokušaj osujetio ponovo sjajni Milan Borjan.

Drugo poluvreme donosi već sada standardni pad tempa u igri Crvene Zvezde, ali ne u tolikoj meri koliko smo navikli. Za razliku od prethodna dva evropska meča, crveno-beli nisu fizički kolabirali posle 65-70 minuta igre – štaviše, bili su konkurentni do samog kraja. U ovom periodu igre bolje prilike imali su igrači Arsenala, pre svih Džek Vilšer čiji je šut već bio viđen u Borjanovoj mreži, međutim najgore je sprečio Damjan Le Talek fantastičnom intervencijom na gol liniji.

Mogla je Zvezda u završnici i do sva tri boda, i to ne bi iznenadilo nikoga. Ponovo je Boaći bio u stopostotnoj prilici, ali je egzekucija još jednom izostala. Podela bodova nametnula se tako kao možda i najpravednija solucija, što je i sam Arsen Venger apostrofirao na konferenciji za štampu posle meča.

Zvezda na kraju dana možda može i da žali za nečime, ali taj žal mora biti kratkog daha. Beogradski klub odigrao je izuzetnu utakmicu protiv veoma kvalitetnog protivnika, i pokazao još jednom da njihove dobre partije ove jeseni uopšte nisu slučajnost. Pred crveno-belima su sada dve ključne partije, i sve karte su ponovo u njihovim rukama. Četiri boda iz naredna dva meča učiniće dalji plasman izvesnim – prvo treba preživeti Belorusiju, a onda u Beograd stiže i Keln, koji je živnuo nakon pobede nad BATE-om od 5-2.

Ipak, ne mogu se oteti utisku da je ovaj meč doneo Zvezdi i njenim navijačima – pa i meni sa njima – više od tog jednog boda. Mnogi od nas odrasli su uz usmena predanja očeva i dedova o velikim evropskim mečevima, mnogi od nas gledali su Real, Milan, Bajern, Marsej i druge stvari, i mnogi od nas i dalje, tamo negde u dubinama moždane kore, kriju iluziju o velikoj evropskoj Zvezdi, tom mitskom klubu koji ruši „Engleze, Švabe i Ruse" što bi rekao dr. Karajlić. Ta iluzija već godinama umire bolnom smrću, ali nikako da fakat i odumre. Ne da se.

Po prvi put posle deset pa i više godina, ista iluzija preti da ponovo postane realnost, makar na tren. Nakon vaspitnih šamara Božovićeve ere, gde su nas na smenu preslišavali Kairat, Ludogorec, Sasuolo a bogami i za malo Valeta, skoro pa smo i poverovali u priču da danas svi igraju fudbal i da nije do nas, nego do njih. Vladan Milojević vratio je Zvezdašima uverenje da možda ipak nije samo do njih, nego da i mi tu imamo nešto da kažemo. Nema više Piksija, Prosinečkog, Savićevića, Stankovića i drugih, ali ovi što igraju igraju hrabro i ponosno. Ne daju na sebe. Ne daju na grb.

Ispiti zrelosti položeni su sa visokim ocenama, i sada je red na diplomski rad. Za tri sedmice Partizan ima prvu meč loptu – a ako se kockice poslože, možda i Zvezda. Evropski san se i dalje sanja, i proleće, to gotovo neuhvatljivo evropsko fudbalsko proleće, je na dohvat ruke tj. noge. Nema smisla zaustaviti se sada.