Zašto se toliko Holanđana ubilo početkom Drugog svetskog rata

Na veče 15. maja 1940, samo pet dana pošto su nemačke snage izvršile invaziju na Holandiju, jevrejski pisac Abel Hercberg šetao je Amsterdamom. Bio je zadužen da pazi da svetla u gradu budu pogašena, da bi nacistički bombarderi teže pronalazili mete. Naišao je na uplašenu služavku koja ga je zamolila da pođe sa njom.

U obližnjoj kući, Hercberg je zatekao tela holandskog bračnog para koji je pokušao samoubistvo. Nije uspeo da im spase život. Istog meseca se čak 350 ljudi u Holandiji odlučilo na samoubistvo – u nekim slučajevima cele bile su u pitanju porodice.

U knjizi pod naslovom Mij krijgen ze niet levend („Neće me zateći živog"), pisac i novinar Lukas Ligtenberg bavi se ovim užasnim periodom, priča o ljudima koji su izgubili i poslednju nadu. Razgovarali smo sa Lukasom o novoj knjizi i o holandskim istoričarima koji su dugo izbegavali ovu temu.

VICE: Šta vas je motivisalo da napišete ovu knjigu?
Lukas Ligtenberg: Ta tema me je oduvek fascinirala i zbunjivala. Kad god se u Holandiji pomenu ratna samoubistva, u pitanju bude samo par istaknutih autora ili naučnika. Mene su zainteresovale priče koje su ostale zanemarene. Izučio sam standardne izvore kao što je „Holandsko kraljevstvo tokom Drugog svetskog rata" Luja de Jonga, ali ni tu se nije išlo u detalje, nije bilo ličnih svedočenja.

Zašto su po vama ove priče važne?
One ilustruju paniku i šok ljudi suočenih sa okupacijom. Teško je u punoj meri shvatiti šta su Holanđani – posebno oni jevrejskog porekla – mislili u vreme nemačke invazije. Za mnoge od njih, pomisao na život Hitlerom bila je previše zastrašujuća pa su došli do zaključka da im je jedino samoubistvo preostaje. Neki su izdržali pet dana okupacije. Ako bismo bolje shvatili njihove priče, imali bismo bolji uvid u ta strašna vremena.

Kako je na vas uticao rad na ovoj knjizi?
Danas ne mogu da vozim bicikl Amsterdamom a da se ne prisetim svih ljudi o kojima sam pisao. Gde god krenem, pomislim „Aha, ovo je ulica u kojoj se ubio taj-i-taj, a onaj drugi je umro tamo." Istorija je ostavila svoj trag na ovom gradu.

Zašto su istorijski udžbenici zanemarili samoubistva pod okupacijom?
Negde je bilo ličnih razloga. Pomenuti istoričar Luj de Jong, Jevrejin, pobegao je sa susedima u luku Ejmojden dan posle kapitulacije. Tu su se razdvojili, De Jong i supruga su stigli do Londona ali njihovi susedi – porodica Vin – su morali da se vrate kući. Iste večeri, izvršili su kolektivno samoubistvo. De Jong im je bio blizak, zajedno su jedrili. Možda ga je bol naterao da preskoči taj period. Samoubistvo je samo na jednom mestu usput pomenuo.

Da li i vama nekad bude previše teško?

Da, jedna od slučajeva koji su me posebno šokirali bio je Bruno Aš. Ovaj dobro poznati Nemac jevrejskog porekla živeo je sa porodicom u Holandiji te 1940. godine. Kada su invazione snage doprle do Amsterdama, on je sebi oduzeo život. Mogu samo da zamislim da se kajao što porodicu nije na vreme izveo iz opasnosti.

Ženu i decu su mu kasnije uhapsili Nemci i poslali ih u koncentracioni logor. Jedna ćerka je uspela da izbegne hapšenje – desilo se da je bila kod drugarice. Kad je sa tramvaja videla da joj odvode sestre i majku, htela je da potrči ka njima ali ju je drugarica sprečila. Četiri meseca kasnije i ona je bila uhapšena, cela porodica je umrla u logorima.

Da li posle rada na knjizi mislite da bolje razumete fenomen samoubistva?

Na osnovu svedočenja iz prve ruke moguće je izvući određene zaključke o emotivnom stanju žrtava, ali teško je primeniti to na samoubistva u širem smislu. Mislim da su ovi slučajevi specifični jer se radi o samom početku okupacije. Ostaje nam samo da nagađamo o uzrocima nečijeg samoubistva.

Još na VICE.com:

Jesu li "Otpisani" bili istorijska laž

Seks sa neprijateljem: prostitucija tokom nacističke okupacije Srbije

„Over Belgrade": zašto su saveznici 12 puta bombardovali Beograd u Drugom svetskom ratu