Pitali smo studente iz unutrašnjosti Srbije koje probleme kriju od roditelja

"Prvi problem se ticao novca - moji su se uvek mnogo trudili da imam dovoljno, ali u Beogradu nikada nije dovoljno."

|
jun 1 2017, 12:44pm

Fotografija: Aleksa Vitorović

Uvek sam na neki bizaran način zavidela kolegama iz unutrašnjosti na slobodi koju imaju kada dođu na studije u Beograd. Ali dobro znam da ta sloboda ima svoju cenu i da se na kraju krajeva ne bih menjala sa njima. Zajebano je preseliti se u novi grad gde iza svakog ćoška vrebaju novi problemi. Pare su problem, veze su problem, birokratija je baš ozbiljan problem, a znaš da se roditelji kući nerviraju i brinu zbog svake sitnice. Od toga da li si doručkovao, da li imaš čist veš, da ne lutaš noću po tom velikom gradu, zašto se nisi javio na mobilni.

Pitala sam prijatelje koji su u Beograd došli da studiraju iz raznih delova Srbije šta to kriju kako bi ipak zadržali unutrašnji mir i manje brinuli roditelje.

IZLASCI

Često prećutkujem roditeljima da izlazim noću sa društvom, jer znam da će me smarati sa pitanjima gde idem i šta radim i kako ću se vratiti noću, jer može da bude opasno. Ipak je to veliki grad i ima svega i svačega. Ne govorim im za izlaske da me ne bi zvali da provere da li sam stigao kući i da zbog toga ne spavaju celu noć. Nije se još desilo da me tako uznemiravaju i smaraju, ali ja preventivno prećutkujem izlaske jer znam kakvi su.

– Jovan Milovanović, 21

ISHRANA

Fotografija: Nenad Vujanović

Ja roditeljima skoro uvek kažem šta me muči, tako mi uglavnom bude lakše. Jedino ih za hranu lažem da jedem u menzi svaki dan, što nije ni blizu istine. Ja u suštini često kupujem slatkiše umesto obroka i sigurna sam da bi oni odlepili kada bi saznali. Kada dođem kući za vikend ili neki raspust uvek mi kuvaju i bitno im je da se zdravo hranim. Mama mi često pošalje nešto skuvano, a ja se najedem sranja i desi se da to što je ona spremila propadne. Nemam srca da joj to kažem, jer znam koliko bi se smorila, a znam i da nije u redu to što radim.

– Anja,* 20

MISLI O ODUSTAJANJU

Dolazak u Beograd iz malog mesta je bio stresan. Navikavanje na veliki grad, fakultet i studentski dom su bili momenti u kojima sam pomalo preispitivala odluku o nastavku fakulteta. Naravno, to nisam govorila roditeljima, da ih ne bi rastužila i razočarala njihovo poverenje u moju odlučnost.

Krila sam od njih i druge stvari. Mnoge momente kada sam ostajala bez novca, jer sam isti potrošila na krpicu ili knjigu, umesto da uplatim Bus Plus ili menzu. Život u domu je priča za sebe, treba je doživeti da bi je razumeo. Nesloga sa cimerkama, loši uslovi, su stvari koje takođe ne spominjem roditeljima, jer sam svesna da oni mogu samo da se nerviraju, ali ne mogu da promene ništa.

- Aleksandra, 23

ISPITI

Moji padanje ispita doživljavaju jako traumatično, tako da to izostavljam iz priče, i ovo će sad zvučati glupavo, ali prećutim koliko para potrošim na slatkiše. Onoliko koliko strastveni pušači troše na cigare, toliko ja trošim na čokolade. Ali fakultet je najozbiljnija tema za moje roditelje. Ne čekam uvek da položim ispit da bi im rekla, ali ako znam da ću položiti u sledećem roku, ne opterećujem ih. Ponekad kažem da sam izašla, a oni ni ne pitaju ništa pa se samo pravim da se nije desilo. Meni je bitno za studentski dom da imam položene ispite, pa umeju zbog toga nekad da pritiskaju, a to ne treba ni njima ni meni, pa je bolji izveštaj na kraju godine.

– Anđela Cvetićanin, 21

Fotografija: YouTube skrinšot

NOVAC

Novac je najveći problem o kojem sam ćutala, iako su moji bili prećutno svesni toga. To je bilo zajebano, jer sam sigurna da su do određene mere bili svesni, ali sam ja činila sve da to bude svedeno na minimum pošto nisu mogli ništa da urade po tom pitanju. Oni su se uvek mnogo trudili da imam dovoljno, ali u Beogradu nikada nije dovoljno. Tako da sam imala uvek za život, tu i tamo za izlaske. Ali sam preživela to jer sam u Beograd došla da učim, a ne da se zezam... Mada mi je malo više zezanja falilo. – Danica*, 22

BOLEST

Znaš kako, ja uglavnom imam jako otvoren odnos sa roditeljima. To važi i za mamu i za tatu. Nisam u varijanti da kao mami pričam sve, a tati ne ili obrnuto. Generalno ne krijem stvari, ni za novac, ni za fakultet, ni za dečka… Jedina stvar koju prećutim je kad sam bolesna. To im ne kažem ili sačekam da ozdravim pa im tek onda kažem. To radim da ne bi brinuli, jer nemaju način da mi pomognu, samo im stvara stres. Dešavalo se da mi istekne zdravstvena knjižica, a ja ne mogu da je obnovim i onda moram da se lečim sama kod kuće. Tada im obavezno prećutim i pravim se da je sve u redu, jer bi se mnogo nasekirali da im kažem šta se stvarno dešava.

– Marina, 23

Još na VICE:

Pitali smo studente u Beogradu neka pitanja iz testa opšte kulture

Svi ljudi koje srećeš na univerzitetima u Srbiji

Život u Studenjaku od 1950-ih do danas

Više na VICE
Vice Channels