posao

Šta svi radimo kada smo smoreni na poslu

Kada ste smoreni ili kada vas ne plaćaju dovoljno, ponekad je jedini mogući predah duga poseta toaletu.

pisao Jordan Foisy
12 Jul 2019, 8:40am

Džim iz serije The Office | Fotografija ljubaznošću NBC.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE CA.

Jedno leto sam radio kao stolar. To nije bio preterano dobar posao, i bez sumnje sam pravio najgore tremove u Piterburgu, ili čak u celoj oblasti Ontarija. Ipak, naučio sam dosta toga: kako da koristim čekić, testeru, bušilicu, a počeo sam i da više cenim klasični rok, ako je to ikako moguće.

Možda je najvažnija lekcija koju sam naučio bila ona koja se desila jednog vrelog popodneva u Ošavi. Jedan od mojih kolega sa fakulteta je radio kao deo tima, i u jednom trenutku smo se jako smarali. Bili smo na pauzi od posla jer smo čekali nešto (nisam siguran da li da se osuši farba, ili beton; nešto tako), a do tog nečega nismo imali baš ništa da radimo. Za ovo vreme, i to jer sam u srcu dobar lik koji se plaši da šef ne krene da viče na njega, sebi sam našao zanimaciju koja je bila totalno nepotrebna: pokušao sam da sredim naš kombi koji je inače večito u haosu.

Moj prijatelj, bilo kako bilo, bio je klinac iz bogatije porodice, a u skladu sa time je bila i njegova radna etika. Mislio je da je ova pauza idealan trenutak da odrema u kombiju. I baš u tom trenutku je investitor svratio da proveri gradilište, i imao je šta da vidi - mog ortaka koji hrče. A onda su ga i otpustili sledećeg dana.

Tada sam naučio važnu lekciju o poslu. Nikad nemoj da se smaraš, ili što je još važnije, nikad ne izgledaj smoreno. Bićeš smoren. Bićeš potpuno i do srži ucveljen od zadataka, zarobljen u njima, osećaćeš svaki sekund koji otpada od tvog životnog veka kao perut dok piljiš u ambis. Ipak, mora da nastavi da izgleda kao da nastavljaš da radiš. Kao ona stara izreka: ako gledaš u ambis dovoljno dugo, moraćeš da ga ispoliraš.

Imao sam puno sreće sa ovim poslom. Većinom je sve bilo na zadovoljavajućem nivou. Naučio sam nove veštine, video proizvode svog rada (kritične tremove!), a takođe sam razvio i jako fine bicepse, mišićave i sa istaknutim venama. Ostatak moje radne istorije do ove godine svodio se na uslužne delatnosti gde smaranje manje liči na pauzu, a više na dugu kupku u uzaludnosti sopstvenog života. Ovo govorim bez namere da ispadnem bezobrazan, živimo u ekonomiji gde je jedini rast u zaposlenosti izvan kripto-fašističkih tehnoloških firmi možemo videti u prodavnicama hladno-ceđenih sokova, sladoleda ili sendviča, a svi ti radnici se nadaju da će dobiti posao u nekom novom šoping centru. Oduvek sam smatrao da smaranje na ovakvim poslovima obezbeđuje vreme potrebno da zaista porazmislite o tome koliko je posao zapravo ispod časti čoveku, kao i koliko je ozbiljan kontrast između časti koju zaslužujete i beznačajne monotonije bilo kog ubijanja vremena, menjanja zadataka, organizovanja i reorganizovanja rafova, bespotrebnog glancanja zidova - ili bilo čega drugog u čemu ćete uhvatiti sebe kako radite.

I tako, u čast prvog maja, šetao sam komšilukom kako bih video kako se ljudi koji rade u uslužnoj industriji snalaze u borbi protiv drugog najomraženijeg neprijatelja radnika izvan vlasničke klase: u pitanju je smaranje koje cepa dušu, a od koga se ne može pobeći.

Prvo sam otišao do Shoppers Drug Mart-a gde sam naučio da ako radite za veliki lanac, ne smete da priznate da se smarate. Upoznao sam ženu koja ima doktorat iz studija rada koja je sada čistila tastaturu. Pitao sam je šta radi kada je smorena na poslu. Odgovorila je da ne sme da priča o tome, ali kada sam je pritisnuo malo jače, nasmešila se neprijateno, podigla praška i rekla “Upravo prisustvuješ tome.”

Otišao sam do prodavnice vina. Nakon što sam probao nekoliko različitih iz kartonskih čaša (makar sam profesionalan), pitao sam radnicu šta radi kada je smorena na poslu, na šta sam dobio odgovor “Morala bih prvo da popričam sa menadžerom.” U prodavnici čajeva, dva zaposlena su otpakivali naizgled beskrajnu količinu kutija čaja, i rekli su mi da im nije dozvoljeno da se smaraju.

Kako sam nastavio svoje putešestvije kroz šoping centar, lik iz kioska Freedom Mobile mi je rekao da im ne dozvoljavaju da koriste telefon, ali makar smeju da se prošetaju okolo.

“O, šetate se po centru?” upitao sam.

“Ne, nego oko kioska”, odgovorio je on. Kiosk je bio veličine četiri kvadratna metra.

Onda, postoje i oni koji poriču da se smaraju; radnici koji uvek nađu sebi zanimaciju, iskreni verujući u radnu etiku, predivne duše koje uvek nađu sebi nešto posebno da rade čak i kada je dan na poslu najmirniji. Bog blagoslovio njih i njihovu požrtvovanost. Jedna veoma simpatična mlada žena u prodavnici krofni mi je rekla da ona sebi uvek nađe zanimaciju, i da je to povezano sa radnom etikom i time da li posao posmatrate kao da ste vi tu da biste ga odradili, ili je za vas to tek posao. Ona je, očigledno, bila supervizor. Jedna starija kasirka u apoteci delovala je uznemireno mojim pitanjem, činilo se kao da uopšte ne kapira ideju da postoji mogućnost da se smoriš na poslu. Rekla mi je da ima puno stvari da se radi, a kada sam pitao da li i ona sebi uvek nađe zanimaciju, odgovorila je čvrsto, “Naravno.”, sa prizvukom ponosa u glasu.

Nisam sreo nikoga za koga bih mogao da kažem da otaljava posao. Tu je bila i žena u jednoj od onih hipi prodavnica vunice koja je onlajn kupovala klupe za svoj stan, ali, u njenu odbranu a) prodavnica je bila pusta (takođe, nemam pojma kako se ove prodavnice uopšte opstaju u poslu, pretpostavljam da zapravo prodaju neke ilegalne supstance iza pulta) i b) te klupe onlajn neće same da se kupe.

Možda je reprezentativniji primerak ljudi koje sam želeo da ispitam barista po imenu Lisa koja mi je rekla da planira da uči, što je najčešća zabava kada završi Listu poslova. O, da. Lista. Sećam se kristalno jasno svoje prve liste dok sam radio u prodavnici kafe. Pretpostavljam da liste postoje na većini poslova. Ta lista sastojala se od zadataka koji ostaju u tvojoj glavi: poliranje, pranje, pokušavanje da očistite tragove sa providnih vrata, ili bilo koji drugi poslovi koji pomažu da se vaša peciva održe sveža, i sve tako dok ne ukapirate da je vaš trud uzaludan, isto kao i svi oni ostaci kolačića koji ostaju na dnu tepsije. Nije to lista stvari koje morate da uradite. Više se radi o sporazumu između vas i šefa koji postoji u vašoj glavi; taj unutrašnj pretstavnik agnostičke radne etike koji određuje kada možete da se vratite svojim svakodnevnim aktivnostima do kojih vam je zaista stalo. U pitanju je lista koja će vam, ako je završena, omogućiti da budete zaštićeni od šefovog besa ako uđe u prostoriju dok vi gledate u telefon.

Iznenadilo me je to što mi je tako malo ljudi reklo da koriste telefon. Pretpostavljam da većina to svakako radi, ali je jedina osoba koja se otvoreno pohvalila time bio jedan barmen koji mi je ispričao da, ukoliko nema posla, on ode do toaleta kako bi koristio telefon. Ah, taj toalet. Ta smrdljiva oaza. Koliko li nas je samo odjurilo do tog svetilišta, nezavisno od toga da li smo morali ili ne? Bilo kome nedovoljno mudrom, možda naivnom plutokrati neke vrste, pričinilo bi se da je radna snaga sačinjena od ljudi slabih bešika i nepouzdanih debelih creva, od ljudi koji se ne stide da u toaletu na poslu provedu iznimne količine vremena. Moj omiljena stvar vezana za odlazak do toaleta na poslu je činjenica da, kada se vratiš u kancelariju, a menadžer te pita gde si bio, ti samo odgovoriš, “Do toaleta”, sa prizvukom prkosa u glasu, kao da mu zapravo govoriš, “‘Ajde, pitaj me da li sam zapravo, stvarno išao da serem. Nemaš muda, a?”

Zadivili su me svi ti načini na koje su ljudi uspevali da izvuku pokoju mrvicu zadovoljstva iz svog radnog dana. Žena koja je radila u prodavnici igračaka, (koja je u tom trenutku otpakivala stvari iz kutija; što me je podsetilo na činjenicu da se devedest posto rada u servisnoj industriji svodi na otpakivanje ili zapakivanje kutija), ispričala mi je da ona i njene kolege, kada baš nema posla, obično igraju neku društvenu igru. Moj omiljeni odgovor bio je od lika koji radi u jednoj od onih prodavnica proteina za fitnes-ljude, koji mi je rekao da između “filozofiranja” sa njegovim menadžerom, ukoliko baš nema nikoga u prodavnici, on onda radi po neki sklek, ili možda čak i nekoliko zgibova. Onda mi je objasnio koncept DFA - dnevne fizičke aktivnosti - i pitao me je da li dovoljno treniram. Možda je baš dobar u svom poslu, jer sada toliko jako želim da se napucam, a razmišljam i da nabavim jedan od tih proteinskih praškova od kojih rastu bicepsi.

Ipak, najjači utisak ostavila su mi dva razgovora. Pričao sam sa čovekom u potpuno praznoj prodavnici odeće. On mi je pričao o tome kako samo gleda ulicu, bilo iz prodavnice, ili sa klupe odmah ispred, i kaže da ne bi baš rekao da razmišlja za to vreme, koliko je u pitanju iskustvo koje nadilazi telo. A ja dobro poznajem ovaj osećaj. Osećaj sopstvenog ja je izbrisan prozračnom prazninom trenutka. Odvajaš se od svog tela u primordijalnoj potrebi da budeš izvan, ponovo povezan sa svojom sposobnošću da interaguješ sa svetom pod svojim sopstvenim uslovima, umesto da budeš zarobljen, samo posmatrajući sebe kako umireš u sobi u kojoj ni ne želiš da budeš.

A onda, tu je bio i taj čovek sam u piceriji. Iznerviran mojikm pitanjem, krenuo je da mlati rukama po radnom prostoru prekrivenim brašnom, pre nego što je savršeno sumirao ekonomiju koja je dovela do toliko mnogo besmislenih radnih mesta, i koja ostavlja pedesetogodišnjake da svoje dane provode u čićšenju jebenih kokica sa poda, a koja obećava mogućnosti i slobodu, ali obezbeđuje nesigurnost i smaranje. Pogledao me je u oči i rekao: “Mi nemamo vremena da budemo slobodni.”

Pratite Džordana Foisija na Tviteru.